Intervju sa Sorajom Maikonjo, rediteljkom, scenaristkinjom, glumicom i aktivistom plemena Mapuče iz Argentine
Prvi deo
Razgovor vodila: Sonja Kalajić
Tokom vaše borbe za očuvanje kulturnog identiteta i prava naroda Mapuče nastupali ste kao aktivista, govornik, organizator i pokretač brojnih manifestacija, i kao umetnica – pesnikinja, muzičarka i scenaristkinja različitih predstava. Možete li nam više reći o vašem razvitku kao umetnice? Kako je došlo do umetničkog izraza? Je li to bio spontani, nasledni ili strateški vid Vašeg učešća u javnom životu?
Bavim se horskim pevanjem od svoje sedme godine. Oduvek sam volela da pevam. Sa petnaest godina postala sam prva spikerka na prvoj radio stanici u gradu u kojem sam živela. Kasnije, sa dvadeset, bila sam hroničar za kanal provincije u kojoj sam živela, provincije Čubut.
Dakle, uvek sam bila vezana za ono što ima veze sa komunikacijom i sa medijima. Takođe, nedugo zatim, sa 23 godine, počela sam da se bavim pozorištem. Od tog doba do danas pozorište čini sastavni deo mog života. Dakle, moglo bi se reći da je to bilo nešto sasvim spontano i da je to nekako kasnije postalo strategija ili način da se takođe koristi u druge dobre svrhe.
Umetnička aktivnost danas je i način da se istorija naroda Mapuče učini vidljivom. Kroz pozorišni izraz sam u mogućnosti da pratim različite zajednice koje su bile u situacijama sukoba i koje su me u više navrata angažovale kao svog portparola. Verujem da je za odabir mene kao portparola bila najviše zaslužna činjenica da sam bila prisutna na toliko mnogo teritorija i bila povezana sa svim što se u njima dešavalo, pa sam mogla čvrsto da stojim iza svega što govorim, u ime iskustva koja sam već lično imala i isto toliko živela.
Moj rad u kome sam bila Mapuče glumica, pevačica, lutkar, razvijao se i širio po većem broju teritorija. Što sam se više kretala, više sam učila da prepoznajem sile prirode, vetra, stepe; učila da razumem boje kamenja, zemlje, biljaka, drveća, kako oni variraju i kako ta raznolikost takođe na poseban način utiče na ljude i samo Biće – kako bismo mi Mapuče rekli – na snop koji čini naš karakter.
I što sam dublje ulazila u zajednice, u teritorijalne prostore teško dostupne i veoma udaljene od urbanih sredina, ljudi su bivali različitiji: mračniji, usamljeniji, ćutljiviji… Ja sam sve to mogla da prenesem u predstave koje stvaram i iz njih da to još bolje razumem: od shvatanja kako se karakter ljudi menja u zavisnosti od teritorijalnog prostora u kome žive, preko razumevanja različitih verovanja i priča koje izniču iz tih mesta, do različitih vrsti borbi i otpora. Sve se to pretočilo u dramaturgiju, scenario, u priču koja čini vidljivim nevidljive prostore, za koje morate zaista da budete veoma pasionirani i strpljivi da biste ih otkrili. Takvi izazovi su me napravili stvaraocem i omogućili nizanje novih priča.
Iza sebe imate niz zanimljivih i značajnih predstava koje se tiču ne samo tradicije naroda Mapuče već i indijanskog naroda Teuelče. Možete li nam više reći o tim podvizima umetnosti i kako ste se borili sa realizacijom s obzirom na nepovoljne političke i društvene okolnosti?
Premijerno sam izvela svoju prvu pozorišnu predstavu u Mapučeu 2003. godine, koja je bila priča o Panjilu. Panjil je predstava koja govori o biljkama koje leče i koje su zajedno sa drvećem svedoci naše istorije. One posmatraju naš narod sateran u ćošak, osuđen, ogoljen i rastavljen.
I moj drugi komad je zasnovan na mitologiji Teuelča. U pitanju je zaista bogata, duboka priča. Realnost je da narod Teuelče nema istu vidljivost kao narod Mapuče, a to je bio narod koji je takođe bio osakaćen; oduzeta im je njihova teritorija na divljački način i bila je to žestoka klanica. Nakon toga je ostalo malo ljudi iz Teuelčea koji su mogli da pripovedaju priče. Ipak, srećom, uspela sam da pronađem dede i bake koji su govorili o Elalu da je tvorac sveta za narod Teuelče i o postojanju kosmogonijskog ciklusa.
Oni imaju veoma zanimljivo učenje koje se, naravno, zasniva na životinjama ali i prostorima koji su u potpunoj korelaciji sa teritorijama na kojima je bio zastupljen narod Teuelče te nam se zbog toga činilo veoma važnim da objavimo Elalovu priču. Za narod Teuelče se inače kaže da je živeo od polovine provincije Čubut do juga Santa Kruza.
Tako smo kroz različite gradove pričali priču o Elalu i prikazivali još mnogo toga, više od četiri, pet godina. Mislim da smo tu predstavu realizovali više od hiljadu puta. Bio je to način da se ponovo označi, udostoji, učini vidljivim narod Aonikeng, koji narod Mapuče naziva Teuelče, ali u stvarnosti je originalno ime ovog naroda Aonikeng.
Kako pronalazite saradnike u svom radu? Da li su to lica isključivo iz Vaše zajednice i koliko imate podrške u svemu što radite?
Nije bilo lako doći do svakog grada. Pretvorili smo kamion 73 Chevrolet u kamper, u mobilnu kućicu i živela sam u toj mobilnoj kući četiri i po godine. Tako sam putovala iz jednog u drugi grad, uvek tražeći strategiju, način da ostvarim predstavu i uvek u potrazi za bakama i dekama koji pevaju.
Dakle, to je bio mnogostruki posao, upoznavanje, učenje novih pesama, učenje slušanja i kreiranje predstava. Skoro uvek smo izbegavali da kažemo da je to pozorište Mapuče da ne bi bilo cenzurisano ili potisnuto ili šta već, da ne bi prethodno bili osuđeni.
Dolazili bi u nova mesta uvek govoreći da je to predstava kao i svaka druga. Ponekad takav pristup uopšte ne bi prošao dobro, ali uglavnom smo nalazili ljude koji su bili veoma otvoreni i željni da uče o ovoj kulturi.
Dakle, uistinu, ponekad nije bilo lako, ali smo uspeli da stignemo do apsolutno svih gradova u celoj provinciji Ognjena zemlja, Santa Kruz i Čubut.
Uvek su se pojavljivali saveznici, koji su nam pomagali kako bismo mogli da dođemo od jedne do druge tačke projekta, bilo da su komšije, nastavnici, direktori škola, direktori kulturnih centara, braća Mapuče ili sestre koji su imali kontakt sa nekim. To mi je omogućilo da takođe upoznam nove priče i generišem nove veze i prijateljstva koje još uvek održavam.
Prvih 18 godina Teatar Mapuće Teuelče je bio volontersko udruženje. Tek nakon pandemije smo se registrovali kao institucija, ali sa velikim rizikom nestanka, jer ne postoji sistemska podrška države za naš rad.
U kom pogledu vidite različitost onoga što prikazuje Vaše pozorište i onoga što čine aktuelne argentinske tendencije?
Nije lako steći uspeh našim pozorišnim radom i imati publiku.
U slučaju moje najnovije premijere, mog najnovijeg dela, koje se zove „Lusinda“ – koje govori o situaciji ubistva bake, starije žene Mapuče koja je ubijena pre 31 godinu, ovde gde živim – počinjem predstavu govoreći u Mapusungun i kada izađem u velike gradove, realnost je da nailazim na otpor javnosti. Ako se čuje Mapusungun, kao da se odmah uključuje alarm, upozorenje da će publici biti dosadno jer govorim jezikom koji oni ne razumeju, a to je drevni jezik naroda Mapuče. Onda radim prevod i počinjem da pričam na španskom, ali naročito je pristutan taj otpor u većim urbanim sredinama.
Nije lako postaviti naše pozorište i zbog toga što i mi sami kao pozorište prebrođujemo različite procese. Provela sam skoro 20 godina – od 1997. godine, putujući kroz zajednice – u potrazi za pevanjem predaka Mapučea. Videla sam, osetila i pamtim veoma intenzivna, veoma moćna, pa i bolna sećanja, tako da sve to stavljam u igru kada stojim na sceni. Moje iskustvo nije samo zasnovano na putovanju kroz teritorije, na pričanju naših drevnih priča, već i na saradnji sa teritorijama u sukobu. Dakle, to je uključivalo i padanje, sahranjivanje različite braće koje je ubila policija, država; učestvovanje u različitim ceremonijama više od 20 godina, a verujem da to čini i gradi glumca, glumicu plemena Mapuče. Takođe ne mogu da tvrdim da moja braća, sestre, glumci, glumice Mapuče imaju isti osećaj kao ja, jer nemamo ista iskustva. Ali nadam se da će Mapuče shvatiti da je naša duhovnost takođe uključena u scenu, naš pogled na svet, da naši preci takođe stoje tamo prateći nas uz snage teritorija. A ako se to ne uzme u obzir, ne znam da li će se zaista primetiti dubina tog teatra koji želimo da podelimo. Ovi elementi su apsolutno neophodni da bi se moglo govoriti o pozorištu Mapuče.
Da li je psihologija i filozofija umetnika plemena Mapuče po nečemu značajnom drugačija od onih kod drugih naroda, u pristupu stvaralačkom radu i u odnosu na samo delo koje se stvara?
Mapuče nikad nisu sami. Uvek smo u pratnji, u pratnji naših predaka. Imamo pravac u skretanju kada skrenemo – uvek skrećemo ulevo, i ima stvari koje nikada ne radimo. Mi pričamo o scenariju koji ima veze sa našim duhovnim praksama, ali naše duhovne prakse su ono što nam daje dubinu i sigurnost da je ono što pričamo ili radimo u scenariju istinito i neophodno.
Postoje različiti ritmovi, različiti zvuci u našem jeziku i u našim instrumentima, različiti plesovi koje ljudi Mapuče igraju ili koje samo Mapuče rade i sve se to prenosi na sceni. Postoje i stvari koje su slične narodu Mapu u Argentini i Gulumapu u Čileu, koji imaju veze sa različitim elementima prirode koji nas čine i koji nam daju karakter, ali su tu takođe i priče o teritorijalnom oduzimanju poseda, o deložacijama, o genocidima. A veliki umetnički izazov je kako poetski imenovati, kako rekreirati sve te priče.
Mladi stvaraoci danas su pred velikim izazovima koje pred njih postavlja globalno tržište, kakve savete bi ste vi dali onima koji su u konstantnoj trci za ličnim dokazivanjem i pod pritiskom, više ne samo lokalnog već svetskog i konstantno rastućeg takmičenja, rivalstva i upoređivanja?
Mislim da su prevelike potrebe koje ljudska bića imaju, bilo da su mladi kreativni ljudi, bilo da se radi o ekološkim, socijalnim ili ljudskim pravima. Smatram da veliki odgovor treba pronaći u duhovnoj praksi. Ne govorim o religiji, govorim o duhovnosti gde svako može biti sam sebi vođa, ali ne iz egocentričnog ugla, već sa stanovišta samoljublja, nepotcenjivanja sebe i pronalaženja duhovne sprege sa narodom kome pripada, prema rodu predaka iz kojeg dolazi.
Iz kog god grada da je neko rodom, uvek postoji način da se napreduje i nađe duhovna snaga: u vezi sa prirodom, sa biljkama koje leče, sa nekom vrstom pevanja, meditacije, molitve, u vezi sa vatrom, sa zvezdama, mesecom, suncem, sa svime što čini zemlju, ali što nije samo ono što se dodiruje, već i ono što sve to nadvisuje. Ta veza sa prirodom nam omogućava da dobijemo unutrašnju snagu i izbegnemo frustraciju. Tako bi se sprečilo da mladi, posebno, odmah postanu frustrirani kada započnu kreativni proces.
Mislim da ima dosta otuđenja i dosta konkurencije u kojoj pobeđuje ono površno i uglađeno. Forsira se da sve ide ka tom cilju: predstavi nečeg estetski uglađenog, poboljšanog, briljantnog, poput tableta ili mobilnih telefona koji se danas prodaju. Da bi se to postiglo, potrebne su tehnologije i forme mišljenja koje se stiču, čini mi se, isključivo životom u kosmopolitskim gradovima koji apeluju na društvenu estetiku koja je na duge staze slika čistog individualizma i otuđenosti od prirode.
Tako da, čini mi se da kada bi se ostvorila veza sa sopstvom, sopstvenom duhovnošću, to bi doprinelo da se kreacije vežu za mesta odakle dolazimo, za zemlju koja nas održava, za priče koje nam prethode i za solidarnost, empatiju, slušanje, posmatranje, tišinu, smirenost… Tada bismo prestali da se takmičimo, prestali bismo da pokušavamo da preživimo i podsticali bismo jedni druge da postižemo kroz kreativni proces šta god želimo, jer bi to, na kraju, bilo na dobrobit cele zajednice.
