U parohiji u Turbou, Antiokija, Nil Kehada je posvetio svoj život odbrani afro-kulture u Urabi. Svojim propovedima u svojstvu afro-pastora i svojim aktivizmom u odbrani crnačkog identiteta, ovaj čovek, rođen na obalama reke Atrato, uverava da će do kraja života štititi pravdu, kako socijalnu, tako i afro-kolumbijsku.
Iz parohije s viktorijanskom arhitekturom u Turbou, Antiokija, prezviter Nil Kehada Mena neumorno ponavlja o važnosti afrikanske pravice u Kolumbiji. Svojom mantijom, šarenom odećom i osmehom kojim blista svaki put kada propoveda Urabancima prisutnim na misi, ovaj afro-pastor je postao primer toga kako se zahvaljujući društvenom radu i širokom poznavanju afričke kulture, može podučavati jednoj od najvažnijih zapovesti afričke pravičnosti: harmoniji.
Pre 24 godine odlučio je da će provoditi svoje dane, od 6 časova ujutru do noći, boreći se za jednakost crnaca i šireći afro-kolumbijsku pravicu. Ovo je njegova priča.
Značaj predaka
„Ekobio“ (afrička reč koja znači „brat“) rođen je u Riosuciju, Čoko, 1974. Bio je neposredni svedok kako su vetrovi oružanog sukoba prerasli u buru nasilja u Urabi, koja je na kraju pogodila i njegovu zajednicu, pošto u svojim aktima o sukobima Uraba računa više od pola miliona ljudi, što se podudara s tim što su dva od tri stanovnika tih opština između Antiokije i Čokoa prepoznati kao žrtve u Evropskom sudu za ljudska prava.
Za više od dve decenije posvećene etno-obrazovanju, afro-pravdi i jevanđeljskoj propovedi, Nil je uspeo postati etalonom pravičnosti za druge ljude u tom regionu. Kada bi zajednica, posebno crna, bila pogođena sukobima i pravnom zbrkom, Nil je stizao sa spremnošću da zašije ranu nanetu ljudima. „Pravica predaka“ je mehanizam pomoću kojeg drevni narodi rešavaju svoja pitanja suživota, bitisanja i postojanja kao teritorija“ – objašnjava pastor.
Njegova dugogodišnja istorija štićenja pravičnosti počela je kada je imao samo 12 godina. U to vreme, između mnoštva pitanja s kojima se deca suočavaju, on je imao jedno koje će odrediti njegov život: u šta verovati i kako pokušati popraviti čokoanski departman kroz afro-učenja. „Čuo sam u Bibliji tekst o čoveku, Mojsiju, tamnoputom, potomku Jevreja, koga su odgajili Egipćani. Bog mu kaže da je video poniženje jevrejskog naroda. Čuo sam to i pomislio da bih možda mogao postati Mojsijem, jer smo i mi, moja porodica, na strani ranjivih“ – rekao je Nil u intervjuu izdanju Pacifista za dokumentarni film u kome se visoko ocenjuje njegovo vođstvo u Urabi.
Nasilje kojem je „njegov narod” bio izložen dolazilo je odasvud, ali zahvaljujući etno-obrazovanju i osnovama afro-svetonazora uspelo mu je da ga nadvlada. Prvi udarac je nanet od države, kada 1991. godine, tek što je Ustav bio donet, njegova sopstvena pravica nije bila priznata zakonom, dok je pravica starosedelačkih naroda priznata. Ostale isključivosti su, kaže, dolazile iz društva s rasizmom i otuđenošću, kojima su ljudi poreklom iz Afrike u Čokou i Urabi bili podvrgnuti.
Od tada je izabrao versku propoved kao način da postigne pravdu za svoj afrički narod. Ali za to mu je nedostajao put. A taj put je prolazio kroz ukorenjivanje učenja afro-kolumbijske, sopstvene pravice, koja se praktikuje u savetu njegove zajednice i još najmanje 238 drugih afričkih zajednica u zemlji. To je bilo sredinom 80-ih godina. Od tog trenutka on služi kao socijalni radnik, učitelj, pastor, pa čak i aktivista koji učestvuje u međuinstitucionalnom dijalogu, zahtevajući od države namirivanje duga po priznavanju afro-kolumbijske pravice što ga je ostavila za sobom posle 1991.
Utvrđivanje pravičnosti je stalna borba
Jedan od glavnih ciljeva ovog vođe u Urabi bilo je obezbeđivanje poštovanja i priznanja afrikanskih običaja, naročito pravice. On podseća da ovakav način rešavanja sporova unutar saveta zajednica ili crnačkih opština pomaže izbegavanju sukoba i kidanju društvenog tkiva.
Na primer, u vreme pandemije, kada je državni aparat bio priustavljen i pravosuđe u celoj zemlji moralo da se sprovodi virtuelno, saveti zajednica su koristili običaje svojih predaka za rešavanje sporova. Nezaboravan je slučaj sa grupom afro-saveta sa severa Kauke, koji su se, u nedostatku institucionalnog prisustva sudija i tužilaca, kadrih da im obezbede zakonitost, obratili svojim vođama i drevnim znanjima da bi se spor, koliko god oštar bio, razrešio stiskom ruke i bez nasilja.
To je postignuto zahvaljujući strategijama koje crne vođe sprovode na svojoj teritoriji, kao i nekim programima usmerenim na jačanje tih običaja. Programom „Sveobuhvatno pravosuđe“ USAID-a je postignuto da, poput ovog afro-pastora iz Turboa, još najmanje 133 druga crnačka autoriteta prođu kroz taj program da bi bolje delili pravdu i, pored toga, imali mogućnost saradnje s običnim sudstvom.
Budućnost Afro-borbe
Nil priznaje da, polazeći od svog iskustva i iskustva svoje zajednice, još uvek vidi mnoštvo potreba i nerešenih zadataka. Kao prvo, država, posebno Kongres, dužna je u okviru zakonodavstva priznati da afro-kolumbijsko pravosuđe postoji i da, iako nije uključeno u Ustav, decenijama služi unošenju harmonije, baš kao što to čini u Turbou.
No, drugi zahtevi se više tiču važnosti očuvanja nekih afrikanskih običaja koji su, smatra on, uspeli ublažiti kulturno iskorenjivanje koje su i starosedeoci i afro-narodi pretrpeli zbog otuđenosti i sukoba. Iz svoje crkve on govori o afro-kulturi, njenim običajima i učenjima i to naziva „etnoobrazovanjem“ – obrazovnim modelom, koji je pomogao da se čitava sela spasu od iščeznuća, kao što se desilo u San Hose de Ureu, koji je bio ugrožen klimatskim faktorima, ratom i višedimenzionalnim siromaštvom.
U svojoj budućnosti, Nil smatra da će ostati lider: onaj isti zastupnik koji je, zahvaljujući poštovanju, harmoniji i stubovima afričke pravice, tako konfliktnu opštinu kao Turbo pretvorio u oazu mira.
Izvor: El Espectador
