У парохији у Турбоу, Антиокија, Нил Кехада је посветио свој живот одбрани афро-културе у Ураби. Својим проповедима у својству афро-пастора и својим активизмом у одбрани црначког идентитета, овај човек, рођен на обалама реке Атрато, уверава да ће до краја живота штитити правду, како социјалну, тако и афро-колумбијску.
Из парохије с викторијанском архитектуром у Турбоу, Антиокија, презвитер Нил Кехада Мена неуморно понавља о важности африканске правице у Колумбији. Својом мантијом, шареном одећом и осмехом којим блиста сваки пут када проповеда Урабанцима присутним на миси, овај афро-пастор је постао пример тога како се захваљујући друштвеном раду и широком познавању афричке културе, може подучавати једној од најважнијих заповести афричке правичности: хармонији.
Пре 24 године одлучио је да ће проводити своје дане, од 6 часова ујутру до ноћи, борећи се за једнакост црнаца и ширећи афро-колумбијску правицу. Ово је његова прича.
Значај предака
„Екобио“ (афричка реч која значи „брат“) рођен је у Риосуцију, Чоко, 1974. Био је непосредни сведок како су ветрови оружаног сукоба прерасли у буру насиља у Ураби, која је на крају погодила и његову заједницу, пошто у својим актима о сукобима Ураба рачуна више од пола милиона људи, што се подудара с тим што су два од три становника тих општина између Антиокије и Чокоа препознати као жртве у Европском суду за људска права.
За више од две деценије посвећене етно-образовању, афро-правди и јеванђељској проповеди, Нил је успео постати еталоном правичности за друге људе у том региону. Када би заједница, посебно црна, била погођена сукобима и правном збрком, Нил је стизао са спремношћу да зашије рану нанету људима. „Правица предака“ је механизам помоћу којег древни народи решавају своја питања суживота, битисања и постојања као територија“ – објашњава пастор.
Његова дугогодишња историја штићења правичности почела је када је имао само 12 година. У то време, између мноштва питања с којима се деца суочавају, он је имао једно које ће одредити његов живот: у шта веровати и како покушати поправити чокоански департман кроз афро-учења. „Чуо сам у Библији текст о човеку, Мојсију, тамнопутом, потомку Јевреја, кога су одгајили Египћани. Бог му каже да је видео понижење јеврејског народа. Чуо сам то и помислио да бих можда могао постати Мојсијем, јер смо и ми, моја породица, на страни рањивих“ – рекао је Нил у интервјуу издању Pacifista за документарни филм у коме се високо оцењује његово вођство у Ураби.
Насиље којем је „његов народ” био изложен долазило је одасвуд, али захваљујући етно-образовању и основама афро-светоназора успело му је да га надвлада. Први ударац је нанет од државе, када 1991. године, тек што је Устав био донет, његова сопствена правица није била призната законом, док је правица староседелачких народа призната. Остале искључивости су, каже, долазиле из друштва с расизмом и отуђеношћу, којима су људи пореклом из Африке у Чокоу и Ураби били подвргнути.
Од тада је изабрао верску проповед као начин да постигне правду за свој афрички народ. Али за то му је недостајао пут. А тај пут је пролазио кроз укорењивање учења афро-колумбијске, сопствене правице, која се практикује у савету његове заједнице и још најмање 238 других афричких заједница у земљи. То је било средином 80-их година. Од тог тренутка он служи као социјални радник, учитељ, пастор, па чак и активиста који учествује у међуинституционалном дијалогу, захтевајући од државе намиривање дуга по признавању афро-колумбијске правице што га је оставила за собом после 1991.
Утврђивање правичности је стална борба
Један од главних циљева овог вође у Ураби било је обезбеђивање поштовања и признања африканских обичаја, нарочито правице. Он подсећа да овакав начин решавања спорова унутар савета заједница или црначких општина помаже избегавању сукоба и кидању друштвеног ткива.
На пример, у време пандемије, када је државни апарат био приустављен и правосуђе у целој земљи морало да се спроводи виртуелно, савети заједница су користили обичаје својих предака за решавање спорова. Незабораван је случај са групом афро-савета са севера Кауке, који су се, у недостатку институционалног присуства судија и тужилаца, кадрих да им обезбеде законитост, обратили својим вођама и древним знањима да би се спор, колико год оштар био, разрешио стиском руке и без насиља.
То је постигнуто захваљујући стратегијама које црне вође спроводе на својој територији, као и неким програмима усмереним на јачање тих обичаја. Програмом „Свеобухватно правосуђе“ USAID-а је постигнуто да, попут овог афро-пастора из Турбоа, још најмање 133 друга црначка ауторитета прођу кроз тај програм да би боље делили правду и, поред тога, имали могућност сарадње с обичним судством.
Будућност Афро-борбе
Нил признаје да, полазећи од свог искуства и искуства своје заједнице, још увек види мноштво потреба и нерешених задатака. Као прво, држава, посебно Конгрес, дужна је у оквиру законодавства признати да афро-колумбијско правосуђе постоји и да, иако није укључено у Устав, деценијама служи уношењу хармоније, баш као што то чини у Турбоу.
Но, други захтеви се више тичу важности очувања неких африканских обичаја који су, сматра он, успели ублажити културно искорењивање које су и староседеоци и афро-народи претрпели због отуђености и сукоба. Из своје цркве он говори о афро-култури, њеним обичајима и учењима и то назива „етнообразовањем“ – образовним моделом, који је помогао да се читава села спасу од ишчезнућа, као што се десило у Сан Хосе де Уреу, који је био угрожен климатским факторима, ратом и вишедимензионалним сиромаштвом.
У својој будућности, Нил сматра да ће остати лидер: онај исти заступник који је, захваљујући поштовању, хармонији и стубовима афричке правице, тако конфликтну општину као Турбо претворио у оазу мира.
Извор: El Espectador
