У католичкој Аргентини Јевреји су успели да придобију хијерархију Римокатоличке цркве стратегијом богохулних екуменистичких скупова под покровитељством кардинала Бергоља, сада папе Франциска
У уторак 15. марта 2016. у Буенос Ајресу одржан је први и досад највећи скуп Свјетског јеврејског конгреса у Латинској Америци, уз учешће више од четиристо јеврејских вођа из седамдесет држава свијета. Главни разлог за одржавање састанка у Буенос Ајресу био је избор Мауриција Макрија за предсједника Аргентине. Током дванаест година корумпиране власти Нестора Киршнера и Кристине Вилхелм Фернандез де Киршнер ционистички интереси у Аргентини невиђено су се разгранали. Потпуни губитак вјеродостојности, негативна слика у јавности и крајње поражавајући резултати владавине Киршнерових у економској и социјалној сфери и на међународној равни учинили су њихов опстанак на власти немогућим. Двојица кандидата која су представљала алтернативу, корумпирани Данијел Шиоли и наизглед пристојнији Маурицио Макри, били су, како и припада, окружени и уживали подршку сумњивих економиста, савјетника и гуруа из редова циониста. Обојица су исказивала страхопоштовање спрам својих ционистичких газда. Примјера ради, Шиолијев главни економски савјетник био је Марио Блехер, виши савјетник у Међународном монетарном фонду, бивши предсједник Централне банке Аргентине, бивши директор Центра за банкарске студије Банке Енглеске, савјетник Централне банке Израела, један од директора Елштајнове фирме за некретнине ИРСА, највеће у Аргентини, директор Хипотекарне банке и државне нафтне компаније ИПФ. Али Макри је – како то обично бива у Латинској Америци – изабран већ одавно, и не баш у демократском надметању. Макријеве политичке везе повезују га с јеврејским интересима, не само у Аргентини (Елштајн/ИРСА), већ и у Израелу. Као градоначелник Буенос Ајреса посјетио је Израел 2014. и састао се с премијером Нетанијахуом, потписавши апсурдне споразуме о технолошкој сарадњи по питањима одбране и безбједности. И почетком 2016, овај пут као предсједник Аргентине, састао се с Нетанијахуом у Давосу, на скупу Свјетског економског форума, чији је дугогодишњи редовни учесник. Макри није прва лига, али је научио да прода праву слику себе. У том процесу понекад је био наиван – као кад се на телевизији једном спонтано исповједио да се приликом именовања начелника новоорганизоване Градске полиције Буенос Ајреса посавјетовао с ЦИА и Мосадом и поступио како су му предложили, тј. именовао човјека по њиховом избору.
Роналд Лаудер, предсједник моћног Свјетског јеврејског конгреса, тврдио је да су главни разлози за одржавање састанка у Буенос Ајресу били вршење притиска да се спроведу истраге о експлозији која је уништила Израелску амбасаду у Буенос Ајресу 1994. године, о терористичком нападу на Узајамно удружење Аргентине и Израела (AMIA), такође 1994, као и о убиству Алберта Нисмана, тужиоца који је водио истрагу, 2015. године. Послије више од двадесет година истраге, правосудни систем није дошао ни до каквих закључака: одустало се од сумње да иза свега стоји Сирија, а сумња да је у питању Иран није довела ни до каквих резултата.
Без обзира на то, ционистички лоби врши притисак по питању ове потоње хипотезе, коју је премијер Нетанијаху користио приликом посјете САД 3. марта 2015. ради напада на Иран као „пријетње читавом свијету“ и супротстављања споразумима САД и Ирана. У случају Нисмана несумњиво је у питању било убиство. Радио је у тијесном дослуху с ЦИА и Мосадом. Двије главне посљедице Нисманове смрти биле су да је власт Кристине Киршнер задобила смртоносни политички ударац и да је сумња да је починилац Иран, коју су Кристина Киршнер и њен министар спољних послова Хектор Тимерман одбацили у свјетлу споразума САД и Ирана, одржана у животу. Још се није дошло ни до каквих рјешења. Већина Аргентинаца, пак, сумња да ће у будућности бити иоле позитивних резултата. Је ли иједна од ове три крваве епизоде, како неки нагађају, била операција под лажном заставом или посљедица унутрашњих спорења међу разним струјама Израелаца такође би морало бити предмет истраге.
Вође Свјетског јеврејског конгреса имале су, пак, и других тема на дневном реду: координацију стратегије против растућег међународног противљења ционистичкој политици Израела, које челници Свјетског јеврејског конгреса дисквалификују као антисемитизам, као уобичајени ционистички начин цензурисања свих који се противе њиховом империјализму.
Јеврејски револуционарни дух и Аргентина
У свом дјелу Јеврејски револуционарни дух и његов утицај на свјетску историју др Мајкл Џонс даје теоријску и историјску подлогу која објашњава како су Јевреји преузели америчку културу, економију и политичке установе, нарочито вођење америчке спољне политике. Према многим стручњацима, Велики кахал (јеврејска заједница, самоуправа, нап. СтСт) Њујорка развија стратегију и спроводи политику у сагласности с Тел Авивом. Сљедећи велики кахал на америчком континенту дјелује у Буенос Ајресу, који, изузимајући Израел, има највећи број Јевреја послије САД. (Тачан број Јевреја настањених у Аргентини скоро је немогуће утврдити, пошто је забрањено питати људе које су вјере. Према неким стручњацима ријеч је о око два милиона Јевреја, умјесто најчешће навођеног броја од триста хиљада.) Ипак, и поред географске удаљености САД и Аргентине, социо-политичке, културолошке и економске сличности у погледу јеврејског питања далеко превазилазе разлике двију земаља. Чак и ако прихватимо већу бројку, искључиво демографски разлози не пружају објашњење зашто је Аргентина толико важна за Јевреје талмудисте, интересе Израела и ционистички покрет. Аргентина је привлачна и из геополитичких, економских и културно-религијских разлога. Поред стратешког положаја, далеко од области политичких и војних сукоба, њене плодне земље, дуге обале, саобраћајне везе Атлантског и Тихог океана, близине Антарктику и огромног богатства и разноврсности рудних сировина, католичка традиција Аргентине – сад знатно ослабљена – представља изазов Јеврејима талмудистима, ционизму и локалној либерално-масонској традицији, која чини природног савезника ционизма и основу његовог економског, финансијског и политичког раста и надмоћи у савезу с јеврејским интересима.
Кратак историјски преглед
Територија Аргентине првобитно је била дио Вицекраљевства Перуа (1542). Буенос Ајрес основао је шпански поморац Педро де Мендоза 1536. Шпански краљ Карлос Трећи оснива 1776. Вицекраљевство Ривер Плату, с Буенос Ајресом као главним градом, ради заустављања португалског и енглеског ширења. До краја Рата за шпанско насљеђе (1701-1714), кад је Шпанија поражена од Енглеске и присиљена да потпише Споразум у Утрехту (1713-1715), Јеврејима није било дозвољено усељавање у шпанске колоније у Америци. Неке јеврејске породице су, међутим, доселиле у Буенос Ајрес из Ресифea у Бразилу, тада под холандском управом, а неке из Палмареса (насеља избјеглих црних робова с нешто политички и војног организованог бјелачког становништва ради супротстављања холандским и португалским трговцима робљем на сјевероистоку Бразила) преко Колоније дел Сакраменто (Уругвај). Према неким родословцима, Хорхе Луис Борхес, аргентински писац, води поријекло од те скупине усељеника. Неки од тих Јевреја потом ће се укључити у трговину и кријумчарење на територији Ривер Плате и постати савезници енглеских интереса, као што су неки већ били на португалским и холандским територијама у Бразилу. До Споразума у Утрехту на шпанским територијама у Америци није била дозвољена трговина робљем. Упркос томе, робови су кријумчарени у луку у Буенос Ајресу, међу њима и црни Јевреји етиопског поријекла (у Израелу данас погрдно називани „фалаше“). Током Мајске револуције почетком XIX вијека шпански пословни човјек Мартин де Алзага (јунак одбране Буенос Ајреса од војне инвазије Енглеза 1806) погубљен је због лажне пријаве једног од ових црних робова. Кад су Бурбони смијенили Хабзбурге на шпанском престолу, мисионарење Изабеле Католичке замијењено је идеалима Просвјетитељства, што је створило услове за будуће ратове за независност у Латинској Америци (1810-1826), које су подстицали Енглези. Ти ратови донијели су ширење јакобинског либерализма, секуларизацију свештенства, уништење аристократског католичког барокног стила у умјетности и његову замјену неокласицизмом, који је био ближи „демократским“ идеалима старе Грчке и Римске републике.
Отад су јеврејске породице у Буенос Ајресу почеле економски напредовати посредством трговине и шверца. Шпанска католичка федералистичка традиција под чврстом руком генерала Хуана Мануела де Росаса у покрајини Буенос Ајрес током више од двадесет година (1829-1852) поражена је у Бици код Казероса од либералног масонског политичко-војног савеза Бразилског царства, под Педром Другим, и Француске. Тај савез добио је неопходну финансијску подршку од њемачко-француског јеврејског банкара Џејмса (Јакоба) Мајера де Ротшилда (1792-1868), посредством његовог бразилског агента, Иренеуа Еванжелисте де Соузе, виконта од Мауаа (1813-1899), који је био и финансијер цара Педра Другог.
Кад су побједници преузели власт, у оквиру свог пројекта за културолошку контролу почели су промовисати нову врсту усељеништва. Католички вјерници шпанског поријекла мијењани су космополитским типом грађанина, који ће се испоставити корисним за нове либералне и просвјетитељске установе које је либерално-масонски савез почео оснивати по својој побједи. Либерални устав Аргентине из 1853, надахнут масонским уставима Америке и Француске, отворио је Аргентину усељеницима свакојаког поријекла из цијелог свијета, без обзира на вјеру и политичка схватања. Њемачки Јевреји (Ашкенази) и Јевреји из Средње Европе под покровитељством барона Морица де Хирша (1831-1896) настанили су се у сточарским колонијама у разним аргентинским покрајинама као што су Ентре Риос или Санта Фе, али – као ни у царској Русији – Јевреји нису показивали нарочиту способност за пољопривреду и узгој стоке. (Не каже се узалуд у Талмуду: „Ко има сто кованица у трговачкој професији једе месо и пије вино сваки дан; ко их, пак, да у земљорадњу – гладује.“)
Истицање значаја јавног образовања од стране предсједника Сармијента и владајуће либерално-масонске елите такозване генерације 1880-их утрло је пут низу влада надахнутих просвјетитељством и позитивизмом које су крајем XIX и почетком ХХ вијека доносиле законе противне католичким установама попут брака и вјерског образовања. Јеврејски досељеници искористили су ту прилику да уђу у либералне професије и трговину. Касније су се наставили таласи усељеника јеврејског поријекла, од којих је осамдесет до деведесет одсто било социјалистичких увјерења, док је конзервативаца, односно ортодоксних, било свега десетак одсто. Отуд се у данашњој Аргентини срећу двије линије јеврејских потомака – стари марани (стари Јевреји) и Сефарди и Ашкенази с краја XIX вијека (али нема „фалаша“ – у данашњој Аргентини скоро да нема црначког становништва). Они су установили своје моћне организације, које слиједе партијску линију међународних јеврејских институција и израелског лобија како у САД, тако у самом Израелу. Једни се залажу за стварање свјетске владе којом би они управљали, док други подржавају јачање Израела, да би био кадар за утицај у свјетским размјерама. И једно и друго изрази су истог, прастарог месијанског идеала о владавини свијетом.
Теодор Херцл и револуција у Аргентини
У својој чувеној књизи Јеврејска држава из 1896. оснивач ционизма Теодор Херцл (1860-1904) је рекао: „План је у свом основном облику крајње једноставан, а мора и бити да би га свако разумјео. Нека нам се да сувереност над комадом земљине површине довољним да задовољи потребе на које као народ имамо право; за остало ћемо се постарати сами.“
На другом мјесту Херцл каже: „У обзир долазе двије области: Палестина и Аргентина. И у једној и у другој учињени су значајни покушаји колонизације, мада на погрешном начелу постепене инфилтрације Јевреја. Инфилтрација мора завршити лоше, јер по правилу дође тренутак кад власти обуставе даљи прилив Јевреја под притиском осјећаја угрожености аутохтоног становништва. Исељавање стога има смисла само ако је засновано на нашем сигурном суверенитету.“
Али, Херцл је признао и сљедеће: „Одоздо, постајемо пролетаријат и револуционари, подофицири свих револуционарних странака; истовремено, нагоре расте наша застрашујућа новчана моћ.“
У Аргентини је испуњено Херцлово пророчанство.
Јеврејска настојања да подрију хришћанске културе револуционарном активношћу одоздо и финансијским манипулацијама одозго никад нису престајала. У Аргентини смо доживјели и субверзију хришћанске културе револуцијом и потрагу за контролом привреде финансијским нагодбама, лихварством и преварантским спајањима и куповинама фирми, укључујући одлучност да се заузме земљиште у држави, нарочито територије око Патагоније поред шума и језера Анда. Стратегија отплате спољног дуга давањем територија инсинуирана је у различитим приликама. Не тако давно су двојица Израелаца – од стотина који сваке године с ранчевима на леђима обилазе области Барилоче, Калафате и Тијера дел Фуего – ухваћена како подмећу пожар у шуми. Касније је израелска влада понудила особље и технологију за поновно пошумљавање.
Од почетка двадесетог вијека јеврејски усељеници били су истакнути у анархистичкој и социјалистичкој револуционарној дјелатности у Аргентини. Знатан број оснивача аргентинске Комунистичке партије били су јеврејског поријекла. Многе вође крвавих догађаја из насилног устанка познатог као Трагична седмица („la Semana Trágica“) 1919. били су Јевреји. Прије тога, 1909. године, шефа полиције Буенос Ајреса, изузетног официра и угледног политичара Рамона Фалкона (1855-1909) , задуженог да оконча интернационалистичку побуну у Аргентини познату као Црвена недеља 1909, убио је осамнаестогодишњи украјински анархиста јеврејског поријекла Симон Радовицки (1891-1956). Исти револуционарни дух користио је марксистичку инфилтрацију у културу ради подривања аргентинског друштва током субверзивних ратова 1970-их. Велики постотак Јевреја био је активан на свим разинама у терористичким марксистичким герилским организацијама, према чувеном аргентинском историчару Енрикеу Дијазу Арауху. Важан јеврејски банкар Давид Грајвер, власник огромног конгломерата у чијем саставу су биле банке и у Аргентини и у САД, улагања у некретнине и контрола над утицајним општилима, руководио је финансијама моћне терористичке организације Монтонерос. Грајвер је био и сувласник Опиниона, најутицајнијих љевичарских револуционарних новина у Аргентини, уз њиховог славног уредника Јакоба Тимермана, чији ће син Хектор постати министар спољних послова (2007-2015) током предсједничког мандата Кристине Вилхелм Фернандез де Киршнер.
***
Упркос чињеници да је марксистичка герила седамдесетих година поражена војно (уз помоћ Кисинџера и ЦИА), рат су добили политички. Иако бедем против политичке корупције од почетка тридесетих година, оружане снаге одржавале су корумпирани демократски систем у животу, не спроводећи дубинске институционалне промјене неопходне за поновно успостављање моралног реда и католичке традиције на којима је Аргентина утемељена. Осим тога, током такозваног Хладног рата, тачније током рата против терористичке марксистичке гериле седамдесетих година, виши официри војске и морнарице постали су заражени политичким либерализмом и, усљед лоших савјета од стране некадашњих француских војних стручњака из ратова у Алжиру и Индокини, напустили католичку традицију праведног рата, доносећи лоше политичке и моралне одлуке у супротности с међународним ратним правом. Лоше су водили и привреду, задужујући се код Међународног монетарног фонда и плутократа попут Дејвида Рокфелера.
Те стратешке грешке у приступу довеле су до пораза у рату за Малвине, односно Фокланде, неповратно стављајући тачку на њихов политички утицај. Што је почео катастрофални рат за Малвине, односно Фокланде, завршила су „људска права“. Од 1983. Оружане снаге потпуно су уништене, морално и материјално. Марксистичка герила, која је покушала преврат седамдесетих година, није кажњена у годинама послије слома из 1983, и поред стотина убистава, експлозија, киднаповања, мучења, пљачке и свеопштег разарања које су изводили дуже од деценије. С друге стране, војници који су се борили против њих ради поновног успостављања реда и мира, спријечивши марксистички револуционарни преврат, извођени су пред трибунале за људска права, који су представљали ругање идеји праведног суђења.
Примјера ради, јеврејски судија Карлос Розански, ког су сопствени запослени оптуживали за кршење људских права, осудио је католичког свештеника Кристијана фон Верниха и некадашњег шефа полиције Мигела Ечеколаца на доживотну робију у име људских права. Овај потоњи је водио истрагу о везама Грајвера и гериле и разоткрио мафијашке операције под вођством моћног круга јеврејских трговаца некретнинама. У Аргентини тренутно (текст писан 2015, нап. СтСт) има 2.134 политичка затвореника, укључујући официре и војнике копнене војске, морнарице и авијације, као и полицајце и цивиле попут др Хаимеа Смарта, који живе у нељудским условима. Само 1.107 њих имало је званична суђења, од чега је 681 осуђен, углавном противправно, од стране ad hoc судија, које су поставили љевичарски осветољубиви агенти корумпиране администрације Кристине Киршнер. Просјечна доб ових политичких затвореника је седамдесет три године. Поврх тога, 341 некадашњи припадник војске умро је у затвору.
Превара, корупција и мафијашки поступци
Буенос Ајрес био је веома космополитско друштво, с обиљем могућности за материјално благостање током првих тридесет година двадесетог вијека. Према ријечима једног чувеног писца, „Аргентина је могла постати Вавилон, престоница будућег израелског царства“ (године 1935. у Аргентини је било шестсто хиљада Јевреја, у Буенос Ајресу триста хиљада, од укупно тринаест и по милиона становника). Између 1906. и 1930. Буенос Ајрес је постао база дјеловања јеврејског Цви Мигдала, највеће мреже проституције, подвођења и трговине женама на свијету, која је жене из Варшаве слала у Бразил, Јужну Африку, Индију и Кину. Финансиран криминалном дјелатношћу, политички утицај Јевреја порастао је до те мјере да су се Јевреји попут Анхела Борленгија, Раула Аполда и Хозеа Бер Гелбарда успели до мјеста највиших званичника током прве, друге и треће владе Хуана Доминга Перона (1946-52; 1952-55; 1973-74). Историчар Исидоро Руиз Морено тврди да је Борленги био кључни човјек приликом намјерног спаљивања католичких цркава у Буенос Ајресу јуна 1955, што је представљало један од најдраматичнијих догађаја пероновског доба.
Осамнаест година потом, Перонов министар економије, Хозе Бер Гелбард, утицајни јеврејски бизнисмен и тајни агент Комунистичке партије Аргентине, радио је у дослуху с Давидом Грајвером и Монтонеросима. У свим политичким странкама и владама, љевичарским и десничарским, демократски изабраним или не, јеврејски интереси увијек су били добро заступљени и непрекидно расли. Чак и током сада критиковане војне диктатуре од 1976. до 1983. држава Израел продавала је оружје Аргентини. Као и у Сједињеним Државама, општила у Аргентини чврсто су под контролом јеврејских интереса – нпр. Група Кларин – Голдман Сакс, Сполски, Гарфункл, Манзано – Вила – што значи да су умјетност, филм, позориште, порнографија и индустрија рок музике чврсто у јеврејским рукама. Шездесетих година је авангардни, револуционарно модерни умјетнички Институт Торквато ди Тела извршио огроман и трајан утицај у том погледу. Још један битан утицај који не би требало превиђати је гностичка јеврејска секуларизација и друштвена манипулација посредством психоанализе. Каже се да Буенос Ајрес има највећи број психоаналитичара по глави становника на свијету. Та ситуација, укључујући систематско наметање џендер идеологије, дио је текуће грамшијевске субверзије у култури која представља трајну политику у посљедњих тридесет година.
Јудео-хришћанска јерес
У традиционално католичкој земљи попут Аргентине Јеврејима је пошло за руком да изврше утицај и придобију хијерархију Римокатоличке цркве промовишући стратегију богохулних екуменистичких скупова под покровитељством кардинала Хорхеа Марија Бергоља, сада папе Франциска, док је био надбискуп Буенос Ајреса и предсједник Конференције католичких бискупа Аргентине. Исту политику наставља и као папа. Главни саучесник папе Франциска у тој подривачкој кампањи је рабин Абрахам Скорка, гласни заступник хомосексуалног брака и незванични шеф церемоније у Израелу кад је папа Франциско положио вијенац на гроб Теодора Херцла током посјете 2014. године.
Аргентина је 2010. постала прва латиноамеричка држава која је озаконила хомосексуални брак. Овај наопаки закон супротстављен моралном реду, као и закон о абортусу, Конгрес је усвојио уз прешутну сагласност и карактеристичну двосмисленост надбискупа Бергоља (заташкану његовим писмом кармелићанкама). Кардинал Хорхе Марио Бергољо није био само језуита у лошем смислу који су тој часној ријечи дали непријатељи цркве – његов ментални склоп био је суштински дволичан, укључујући двоструке аршине и чисто фарисејство по питању моралног реда и питања римокатолицизма (никад није допустио служење традиционалне латинске мисе у својој бискупији, чак ни послије посланице папе Бенедикта Шеснаестог Summorum Pontificum из 2007, прогонећи и изолујући свештенство и мирјане одане традиционалној римокатоличкој моралној доктрини и литургији).
У погледу екуменизма он није просто слиједио декларацију Nostra aetate Другог ватиканског концила. Пророчка књига Антонија Капонета La Iglesia traicionada (издана Црква, нап. СтСт), заснована на дубинском, непосредном познавању кардинала Бергоља из прве руке, показала је да је он био живо оличење јудео-хришћанске јереси, стварајући, отјелотворујући и предводећи модернистичке структуре у аргентинској цркви. Осим тога, Бергољо је био активни дио ционистичких институционалних структура. Дуго је био повезан с мултинационалном ционистичком Фондацијом Раул Валенберг, тада с огранцима у Израелу и Берлину и сједиштем у Њујорку. У Аргентини је представља Asociación Casa de Israel en Tierra Santa, с упадљивим јеврејским члановима грамшијевске љевице из Аргентине попут Франциска Делића или Адолфа Гаса, професионалним богохулницима попут Маркоса Агиниса, јудео-масонским сипајос (слуге туђих интереса, нап. СтСт) попут Карлоса Ескудеа или гротескним агентима моралне корупције друштва попут Алехандра Ромаја. Фондација Валенберг додијелила је тридесетог марта 2004. кардиналу Бергољу признање као истакнутој фигури аргентинске културе.
У годинама потом у катедрали у Буенос Ајресу услиједили су бројни екуменски сусрети у знак сјећања на Шоу и Кристалну ноћ. Деветог новембра 2009. Бергољо је допустио рабину Алехандру Авруху, содомити по сопственом признању и горљивом заговорнику хомосексуалног брака, да у историјски значајном манастиру Санта Каталина одржи конференцију у присуству Рафаела Брауна, утицајног модернистичког свештеника и консултанта либералног католичког часописа Criterio, чији је вишегодишњи уредник био кардинал Хорхе Мехија, још један заштитник свештеника содомита.
Занимљиво је да је приликом посјете папе Војтиле Аушвицу рабин који га је пратио на питање о папином насљеднику одбацио све друге кандидате осим кардинала Бергоља. Бергољо је то знао. Правовремено објављивање књиге Језуита утицајног ционистичког новинара Серхија Рубина још је један доказ Бергољових шема које су га довеле на највише мјесто у римокатоличкој хијерархији.
Додјела почасног доктората рабину Скорки
Као ректор богатог Католичког универзитета Аргентине, кардинал Бергољо додијелио је почасни докторат свом другом ја, рабину Абрахаму Скорки 11. октобра 2012. Том приликом Скорка је одржао похвалан говор о Бергољу и кардиналу Касперу, и пред бројним присутним професорима и свештенством рекао да се Нови Завјет мора преправити по питању фарисеја и да су се коријени нацизма, који је довео до холокауста, налазили у учењу Римокатоличке цркве, завршивши свој провокативни богохулни говор ријечима: „На крају крајева, сви ми ишчекујемо Месију.“ Већина присутних, укључујући кардинала Бергоља, бестидно је аплаудирала говорнику.
Нови надбискуп Буенос Ајреса, Марио Аурелио Поли, Бергољов и Скоркин избор за насљедника, кога је за кардинала именовао папа Франциско, наставио је Бергољовим стопама. На скупу у Катедрали у Буенос Ајресу 9. новембра 2014. поводом сјећања на Кристалну ноћ, Поли је, ставивши јеврејску капицу, рекао да је поносан на своје јеврејско презиме. Други аргентински прелати слиједили су у том погледу примјер кардинала Бергоља. На прошли Божић аргентинским католицима приређена је представа „Јанука“ и „Тиха ноћ“ у извођењу рабина Марсела Полакова и бискупа Педра Тореса Алијаге, који су с великим задовољством заједно пјевали и играли руку под руку. Као назнака праве сврхе овог понижавајућег перформанса рабин се бискупу надмено и понижавајућим тоном обратио са „гоју“.
И поред (или можда управо због) католичко-јеврејског дијалога, јеврејско подривање аргентинске културе несмањено се наставља. Лоби који се залаже за абортус у Аргентини добија средства од јеврејских „човјекољубаца“ попут Џорџа Сороса или Едуарда Елштајна. Нова, Макријева влада поставила је Фабијану Туњез на чело Националног савјета за жене. Госпођа Туњез, милитантни заговорник абортуса, оснивач је НВО Каза дел енкуентро, невладине организације која заговара абортус и добија средства од Глобалног фонда за жене, Фонда за становништво УН, и ИРСА/Алто Палерма, конгломерата у власништву Едуарда Елштајна, „побожног“ Јеврејина из Аргентине и некадашњег ортака Џорџа Сороса. Нова Макријева влада активно је судјеловала у подривању аргентинске културе именујући рабине Бергмана и Авруха и др Хорхеа Лемуса као тек неке од високорангираних Јевреја у своју администрацију. Јевреји заузимају и високе положаје у свим политичким странкама и на највишим разинама савезне и покрајинске чиновничке управе. Рабин Бергман, свеприсутни масон који се залаже за хомосексуалне бракове, кога је кардинал Бергољо промовисао пишући му предговор за једну од књига, зове папу Франциска „својим рабином“ и сад је Макријев министар за заштиту животне средине. Клаудио Аврух (бивши директор ДАИА (DAIA, Delegación de Asociaciones Israelitas Argentinas, Делегација израелско-аргентинских удружења, нап. СтСт) од 1997. до 2007. и близак сарадник Рубена Берахе, ционистичког активисте оптуженог за заташкавање напада на АМИА), као Макријев министар за људска права затвара очи пред политичким затвореницима који труну у затворима без суђења. Попут папе Франциска, и Клаудио Аврух шути на текуће кршење људских права у Аргентини. Др Хорхе Лемус, љекар, током Макријевог мандата као градоначелника Буенос Ајреса био је, као градски секретар за здравство, уплетен у скандал, потом поднијевши оставку ради „контроле штете“ на предстојећим општим изборима. Поставши предсједник, Макри је бестидно именовао Лемуса за министра здравља у новој савезној влади.
Размјере јеврејске субверзије испливале су на свјетло дана кад је Фабијан Сполански, јеврејски пословни човјек из Сан Хуана у Аргентини, 2008. године објавио своју одважну књигу Јеврејска мафија у Аргентини, посветивши је својој троје дјеце. Сполански себе описује као конзервативног Јеврејина и вјерника, наводећи осам озбиљних разлога за јавно тематизовање оног што описује као моћну и корумпирану чиновничку јеврејску мафију у Аргентини, уз „духовну“ заштиту свемоћне јеврејске ортодоксне секте Хабад Љубавич, преко њеног духовног вође рабина Цвија Грунблата. Сполански је своју књигу поткријепљену документима написао јер је и сам био жртва пословне преваре, укључујући прање новца, преваре с позајмицама и хипотекама, берзанско мешетарење, политичке сплетке и зеленашење – све то спровођено преко сложене мреже корпорација под вођством Едуарда Серхија Елштајна и његове главне компаније ИРСА, која свој запањујући раст и ширење дугује првом новцу који му је дао Џорџ Сорос, јеврејски финансијер поријеклом из Мађарске. Елштајн, који је у младости био члан Комунистичке партије Аргентине[1], сад је највећи земљопосједник у Аргентини и потпредсједник Свјетског јеврејског конгреса. Према Споланском, ИРСА, главна компанија његовог конгломерата, финансијски је подржавала Хабад Љубавич и рабина Цвија Грунблата, који му заузврат пружа савјете и „духовну заштиту“ за сва улагања и пословне потезе. Сполански разоткрива и корупционашко и противзаконито поступање Рубена Берахе, некадашњег предсједника ДАИА, још једног ортодоксног Јеврејина, бившег предсједника некад моћне банке Банко Мајо, која је банкротирала преваривши на хиљаде штедиша и клијената, од којих је већина припадала самој јеврејској заједници.
Закључак
Овај текст написао сам за добро своје земље и Римокатоличке цркве, којој припадам. У потпуности одбацујем сваку дискриминацију по основу пола, расе или религије. Одбацујем и антисемитизам, нацизам, ционизам, и све друге идеологије расне надмоћности. Сматрам дужношћу сваког поштеног људског бића да укаже и чак и јавно говори о грешкама и неправди, злоупотребама и израбљивању, који наносе толико штете општем добру људског рода и отежавају досезање мира. А такво залагање подразумијева и кршење диктаторских правила политичке коректности и опасност излагања прогону.
Кад у тексту користим ријечи либерал и либерализам, оне се односе на поглед на свијет, или Weltanschauung, заснован на номинализму и духу аутономије и самодовољности (рационализам, волунтаризам, субјективизам, натурализам, деизам), који одбија природни закон у име Просвећености. Овај текст није се односио на позитивни допринос многих поштених Јевреја у мојој земљи, већ је говорио о крајње непоштеном макијавелистичком талмудистичком поступању Јевреја које је довело у питање трајање и опстанак Аргентине. Аргентина је из геополитичких, економских и религијских разлога од стратешког значаја за јеврејске ционистичке интересе у свијету. Јеврејски револуционарни дух је у достизању својих месијанских циљева имао више успјеха у Аргентини него и у једној другој држави на свијету, могуће изузев Израела. Отац Хулио Мајнвијеле (1905-1973), католички свештеник из Аргентине и вјероватно најважнији теолог двадесетог вијека, био је аутор првих значајних дјела о јеврејском питању, историји јеврејског гностичког утицаја у култури посредством духа Кабале, мјешавине грчке и оријенталне филозофије супротне Откривењу Мојсију. Био је и аутор изучавања о улози и природи јеврејског народа у историји Спасења. И о. Мајнвијеле и чувени и плодни међународно признати католички писац Хуго Васт, како је гласио псеудоним Густава Мартинеза Зувирије (1883-1962), и до дан данас прогоњен због своје књиге El Kahal-Oro, предвидјели су опасности и грешке у погледу екуменистичког приступа јеврејском питању. Обојица су апсолутно одбацивали антисемитизам као гријех. Али хијерархија Римокатоличке цркве, погрешно покушавајући послије Другог ватиканског концила да прилагоди цркву модернитету и либералној демократији, није хтјела да слуша, доводећи до постојећег стања смутње, апостасије у цркви и немира у свијету.
С енглеског посрбило, скратило и опремило: Стање ствари
[1] Према Исидору Хилберту, јеврејском комунистичком историчару Комунистичке партије Аргентине, Едуардо Серхио Елштајн и његов некадашњи јеврејски ортак Марсело Миндлин били су чланови савеза омладине Комунистичке партије Аргентине (FEDE. Alistándose para la Revolución 1921-2005. Editorial Sudamenricana, стр. 476).
Извор: Стање ствари
