Piše: Sonja Kalajić
S obzirom da tango predstavlja romantičarski fenomen, sasvim je logična i pojava nacionalizacije tanga, odnosno, kao i u romantizmu klasične muzike, pojava nacionalnih škola unutar glavne romantičarske struje. To se i dogodilo: mi danas imamo autentični francuski tango u plesnom smislu. U muzičkom smislu, tango je vrlo brzo ušao u okvir francuske šansone, koja je kao najveći evropski gigant tog žanra upijala i preobražavala sve muzike Evrope i Amerike. Međutim, tango nikada nije uspeo da se, sa takvim gigantom, izbori za neko posebno značajno mesto. On se može naći samo u vidu individualnih pokušaja, na primer Lea Ferea (La vie, Le temps du tango) ili Žaka Brela (Les toros).
Ruski tango predstavlja sintezu ruske romanse i tanga. Dvadesetih i tridesetih godina, veliki broj ruskih romansi postaju, doslovno, tango na ruskom jeziku. Pjotr Lešenko jedan je od najvećih autora ruskog tanga. Od svih vidova evropskog tanga, ruski tango čini se možda najbliži izvornom, verovatno zbog harmonske sličnosti, o kojoj je ranije bilo reči, ali i zbog italijanske melodike. Kakve, međutim, italijanska melodika ima veze sa ruskom? Da bi se to razumelo neophodno je znati neke podatke iz istorije ruske muzike. Italijanska melodika je mnogo pre pojave tanga u Rusiji, preko italijanskih dvorskih muzičara koje su ruski plemići uvozili (XVI-XVII vek), ušla i srodila se do izvesne mere s ruskom muzikom. Današnja gradska ruska muzika najsvetlije osvedočava tu sintezu.
Pored navedenih, postoji i britanski tango, i u plesnom i u muzičkom smislu. U muzičkom smislu, on je sinteza britanske vojne muzike i tanga, dok u plesu, takođe, daje obrise vojničkog držanja i pokreta. Takav ples je danas poznat pod neadekvatnim nazivom „evropski tango” i, kao takav, ulazi u sastav takozvanih standardnih plesova. Treba reći da, ne samo u britanskom tangu, već i u klasičnoj poznoromantičarskoj muzici britanskih velikana – kao što su Edvard Elgar, Vilijam Velton, Gustav Holst i Arnold Baks – možemo uočiti snažan upliv vojne muzike i vojničkog karaktera uopšte. Razlog je najverovatnije u britanskom imperijalističkom stavu, koji ima najupečatljiviju istoriju u Evropi. Ipak, britanski doprinos mnogo je veći u domenu reinterpretacije postojećih argentinskih tanga, nego u originalnom stvaralaštvu. Tako, danas možemo čuti čuven La Cumparsita tango ili El Choclo i u izvornoj i u britanskoj varijanti.
OREOL NORDIJSKE SVETLOSTI
Finski tango je do tridesetih bio dobra imitacija izvornog argentinskog, međutim, kasnije zadobija oreol nordijske svetlosti. Najbolji primer evolucije finskog tanga tridesetih predstavlja delatnost pevača i kompozitora Georga Malmstena (1902-1981), inače švedskog porekla.
U Poljskoj je tango groznica možda bila veća nego igde u Evropi. Jirži Plackijevic nas u tekstu Tango u Poljskoj 1913-1939. obaveštava da je u tom periodu više od tri četvrtine sve popularne poljske muzike bio tango. Takođe, ukazuje na postepenu nacionalizaciju tanga koji se potpuno formirao sredinom tridesetih:
„Ritmička baza poljskog tanga je bila delikatna i obično spora. Orkestracija je držana više u senci prvog glasa…”
Najveće ime poljskog tanga je pevačica Stanislava Novicka, zvana i „kraljicom tanga”, a među kompozitorima se najviše ističe Jirži Petersburški. Naravno, poljski tango duguje svoju autentičnost pre svega dometima poljske romantičarske muzike u delima kompozitora i violiniste Henrija Vjenjavskog, kao i Frederika Šopena.
Značajno je svakako pomenuti i nemački tango tridesetih i četrdesetih godina, koji u sebi, više nego drugi, sadrži upliv klasične muzike u instrumentalnim delima, dok se u vokalnom tretmanu oslanja na tradiciju nemačkog lida. S obzirom na to da je reč o jednoj od najtalentovanijih nacija klasične i duhovne muzike, ne treba da nas začudi jedan tako plemenit, dubok i vešt tretman tanga, kao u tangu Blauer Himmer, koji ne možemo smatrati manje vrednim od dela visokog klasičnog stila.
Barok je doneo novi muzički oblik – svitu – koja je u stilizovanim narodnim igrama, u vidu stavova, okupljala jedan deo Evrope: nemačka alemanda, francuska kuranta, španska sarabanda, keltska žiga… Tango, međutim, u svojim mogućnostima ide dalje; njegov spektar nacionalnih uticaja je širi i pri tom istovremen, gradeći muziku koja je dovela do uzajamne stilizacije raznorodnih muzičkih uticaja. Neko bi mogao da pomisli kako i drugi oblici, poput simfonije, sonate ili opere, mogu biti pogodni za ujedinjenje različitih evropskih muzičkih komponenti. Međutim, ni jedan oblik po svojoj definiciji ne predstavlja takav sklop. Opera može da bude evropska, ali i samo ruska ili italijanska, dok tango podrazumeva evropsku sintezu, jer u suprotnom ne bi bio tango. Autor pravog tanga mora da bude nostalgični evropeista, svesno ili nesvesno. Tango je izuzetni muzički primer jedinstva gotovo svih evropskih folklora i klasične muzike, zbog čega nudi perspektivu evropskog kulturnog ujedinjenja u zajedničkoj nostalgiji za zajedničkim korenima. Kriza identiteta savremenog evropskog čoveka srazmerna je porastu značaja tanga, i to u svim društvenim slojevima. Kao i muzika nomada, tango, muzika evropskih emigranata, mobiliše dva osnovna duševna principa na kojim počiva opstanak čovečnosti: ponos i pasionarnost. Međutim, tango za razliku od većine ostale nomadske muzike, ne dozvoljava očajavanje. Naprotiv, muzika tanga, poput efekta kamere obskure, nostalgiju i bol transformiše u oprečno stanje uspravljanja i samoočvršćivanja.
Sada znamo da je tango svakako mnogo više od „tužne misli koja se pleše”, i mada je, na prvi pogled, Astor Piacola preterao kada je jedan tango nazvao Deus Tango – sigurno je u pitanju jedan muzički div koji nas spasava kada nam preti opasnost od Zaborava (tango Oblivion, A. Piacola). Bez ponosa što smo Evropljani i bez pasionarnosti prema Životu u skladu sa sopstvenom tradicijom, svaki narod je izgubljen. Zato, uz taktove tanga, odigrajmo pravi korak prema Evropi
