Пише: Соња Калајић
С обзиром да танго представља романтичарски феномен, сасвим је логична и појава национализације танга, односно, као и у романтизму класичне музике, појава националних школа унутар главне романтичарске струје. То се и догодило: ми данас имамо аутентични француски танго у плесном смислу. У музичком смислу, танго је врло брзо ушао у оквир француске шансоне, која је као највећи европски гигант тог жанра упијала и преображавала све музике Европе и Америке. Међутим, танго никада није успео да се, са таквим гигантом, избори за неко посебно значајно место. Он се може наћи само у виду индивидуалних покушаја, на пример Леа Фереа (La vie, Le temps du tango) или Жака Брела (Les toros).
Руски танго представља синтезу руске романсе и танга. Двадесетих и тридесетих година, велики број руских романси постају, дословно, танго на руском језику. Пјотр Лешенко један је од највећих аутора руског танга. Од свих видова европског танга, руски танго чини се можда најближи изворном, вероватно због хармонске сличности, о којој је раније било речи, али и због италијанске мелодике. Какве, међутим, италијанска мелодика има везе са руском? Да би се то разумело неопходно је знати неке податке из историје руске музике. Италијанска мелодика је много пре појаве танга у Русији, преко италијанских дворских музичара које су руски племићи увозили (XVI-XVII век), ушла и сродила се до извесне мере с руском музиком. Данашња градска руска музика најсветлије осведочава ту синтезу.
Поред наведених, постоји и британски танго, и у плесном и у музичком смислу. У музичком смислу, он је синтеза британске војне музике и танга, док у плесу, такође, даје обрисе војничког држања и покрета. Такав плес је данас познат под неадекватним називом „европски танго” и, као такав, улази у састав такозваних стандардних плесова. Треба рећи да, не само у британском тангу, већ и у класичној позноромантичарској музици британских великана – као што су Едвард Елгар, Вилијам Велтон, Густав Холст и Арнолд Бакс – можемо уочити снажан уплив војне музике и војничког карактера уопште. Разлог је највероватније у британском империјалистичком ставу, који има најупечатљивију историју у Европи. Ипак, британски допринос много је већи у домену реинтерпретације постојећих аргентинских танга, него у оригиналном стваралаштву. Тако, данас можемо чути чувен La Cumparsita танго или El Choclo и у изворној и у британској варијанти.
ОРЕОЛ НОРДИЈСКЕ СВЕТЛОСТИ
Фински танго је до тридесетих био добра имитација изворног аргентинског, међутим, касније задобија ореол нордијске светлости. Најбољи пример еволуције финског танга тридесетих представља делатност певача и композитора Георга Малмстена (1902-1981), иначе шведског порекла.
У Пољској је танго грозница можда била већа него игде у Европи. Јиржи Плацкијевиц нас у тексту Танго у Пољској 1913-1939. обавештава да је у том периоду више од три четвртине све популарне пољске музике био танго. Такође, указује на постепену национализацију танга који се потпуно формирао средином тридесетих:
„Ритмичка база пољског танга је била деликатна и обично спора. Оркестрација је држана више у сенци првог гласа…”
Највеће име пољског танга је певачица Станислава Новицка, звана и „краљицом танга”, а међу композиторима се највише истиче Јиржи Петерсбуршки. Наравно, пољски танго дугује своју аутентичност пре свега дометима пољске романтичарске музике у делима композитора и виолинисте Хенрија Вјењавског, као и Фредерика Шопена.
Значајно је свакако поменути и немачки танго тридесетих и четрдесетих година, који у себи, више него други, садржи уплив класичне музике у инструменталним делима, док се у вокалном третману ослања на традицију немачког лида. С обзиром на то да је реч о једној од најталентованијих нација класичне и духовне музике, не треба да нас зачуди један тако племенит, дубок и вешт третман танга, као у тангу Blauer Himmer, који не можемо сматрати мање вредним од дела високог класичног стила.
Барок је донео нови музички облик – свиту – која је у стилизованим народним играма, у виду ставова, окупљала један део Европе: немачка alemanda, француска kuranta, шпанска sarabanda, келтска жига… Танго, међутим, у својим могућностима иде даље; његов спектар националних утицаја је шири и при том истовремен, градећи музику која је довела до узајамне стилизације разнородних музичких утицаја. Неко би могао да помисли како и други облици, попут симфоније, сонате или опере, могу бити погодни за уједињење различитих европских музичких компоненти. Међутим, ни један облик по својој дефиницији не представља такав склоп. Опера може да буде европска, али и само руска или италијанска, док танго подразумева европску синтезу, јер у супротном не би био танго. Аутор правог танга мора да буде носталгични европеиста, свесно или несвесно. Танго је изузетни музички пример јединства готово свих европских фолклора и класичне музике, због чега нуди перспективу европског културног уједињења у заједничкој носталгији за заједничким коренима. Криза идентитета савременог европског човека сразмерна је порасту значаја танга, и то у свим друштвеним слојевима. Као и музика номада, танго, музика европских емиграната, мобилише два основна душевна принципа на којим почива опстанак човечности: понос и пасионарност. Међутим, танго за разлику од већине остале номадске музике, не дозвољава очајавање. Напротив, музика танга, попут ефекта камере обскуре, носталгију и бол трансформише у опречно стање усправљања и самоочвршћивања.
Сада знамо да је танго свакако много више од „тужне мисли која се плеше”, и мада је, на први поглед, Астор Пиацола претерао када је један танго назвао Deus Tango – сигурно је у питању један музички див који нас спасава када нам прети опасност од Заборава (танго Oblivion, А. Пиацола). Без поноса што смо Европљани и без пасионарности према Животу у складу са сопственом традицијом, сваки народ је изгубљен. Зато, уз тактове танга, одиграјмо прави корак према Европи
