Србија на шпанском (Serbia en español) имала је велику част и привилегију да проведе три дана са породицом Вучо Поповић, пратећи их током њихове посете српској престоници. Ова посета Београду није била само једно обично туристичко путовање већ нешто много више од тога. Стеван и Мишел Вучо Поповић дошли су у Београд тачно 80 година након што су овај град њихови баба и деда напустили 1945. године.
Желимо да поделимо са нашим пратиоцима и читаоцима причу о посети породице Вучо Поповић Београду зато што историја ове породице показује колико је била тешка, а понекад чак и трагична историја српског народа у 20. веку. Пре Другог светског рата, Стеван Вучо био је индустријалац који је поседовао највећу фабрику коже у Краљевини Југославији. Оженио се Маром, ћерком индустријалца Александра Поповића, највећег трговца брашном у Југославији. Брачни пар је имао двоје деце, сина Михаила и кћер Иванку. Са завршетком Другог светског рата, 1945. године почиње једна нова епоха у историји Србије. Нестаје краљевина а са њом и стари државни поредак, а победници у рату, партизани комунисти преузимају власт и успостављају нову Југославију, Федеративну народну републику Југославију.
Нови комунистички режим прогонио је све који су нешто значили у краљевини. Многи истакнути чланови високог београдског друштва били су хапшени, суђени (често осуђивани и без суда) и стрељани. Да би избегао исту судбину и да би спасао своју породицу, Стеван Вучо одлучује да напусти државу. Он је из Дубровника испловио за Италију где се са породицом укрцао на брод који је пловио ка Уругвају. Тамо, на новом континенту, у новој држави у којој се говори језик који нису познавали, храбро су се суочили са свим тешкоћама и наставили живот даље.
Иако је у Југославији изгубио своје целокупно богатство, Стеван је понео са собом у Уругвај способност, таленат, искуство и своје пословне контакте. Упркос свим тешкоћама и препрекама, успео је да поново изгради своју пословну империју тргујући кожом и вуном и извозећи их у Европу. Његов син Михаило, који је имао двадесет година када је дошао у Уругвај, оженио је девојку Уругвајку и засновао породицу у Монтевидеу. Из овог мешовитог брака рођени су Стеван и Мишел. Они су одрасли далеко од Београда, али су им баба и деда преко својих прича и сећања пренели љубав према старој домовини коју они сами никада више неће видети својим очима. Њихов отац Михаило Вучо имао је велику жељу да свој стоти рођендан прослави у Београду, свом родном граду. Ова жеља му се, нажалост, није испунила. Михаило се упокојио у Монтевидеу у 97. години живота. Међутим, три године касније, његова деца са својим породицама допутовала су у Београд да обележе овај датум, који је тако значајан за породицу Вучо.
Србија на шпанском није знала све ове податке и очекивала је једну уобичајену групу туриста из Уругваја. Тако, 4. августа, и не слутећи да ћу имати прилику да присуствујем догађајима и сусретима који ће превазићи оквире једне обичне породичне историје и претворити се у наставак историје једне породице од националног значаја, која се прекинула 1945, стигао сам испред хотела Москве. У сусрет ми је пришла госпођа Мишел, упознали смо се и почели да разговарамо на степеницама главног улаза у хотел, док смо чекали да се окупи остатак породице. Када се сакупила цела породица, њих дванаест особа, започели смо наш обилазак центра Београда. Прошавши кроз Кнез Михајлову улицу, посетили смо саборну цркву Светог архангела Михаила, а потом наставили ка Калемегдану, где смо провели и највећи део времена. Гости су се дивили лепоти београдске тврђаве док су слушали занимљиве историјске податке о овом важном споменику културе.
Другог дана у нашем програму имали смо предвиђену посету двама важним местима, храму Светог Саве и музеју Југославије. Прво смо посетили храм Светог Саве где је породица Вучо Поповић имала могућност да се сусретне са православном вером својих предака и да више сазна о животу и подвизима Светог Саве, првог српског архиепископа. У великом храму Светог Саве наши уругвајски Срби, разгледајући дивне византијске мозаике на којима су приказани Христос, Пресвета Богородица, древни хришћански светитељи као и Срби светитељи, могли су својим погледима да додирну ову духовну лепоту која на најконкретнији начин изражава истину и суштину православне вере.
После храма, план је био да одемо у познату луксузну резиденцијалну београдску четврт, Дедиње, и посетимо музеј Југославије, да би наши гости и тамо могли да дотакну један део породичне историје. Међутим, наш туристички обилазак добио је нов и неочекивани заокрет. Док смо се возили у комбију на нашем путу ка музеју, Марија, једна од кћери госпође Мишел, споменула је да они имају забележену адресу где би могла да се налази породична кућа. После консултације са возачем комбија упутили смо се на Сењак да потражимо забележену адресу. Сењак је такође стамбена четврт где су пре Другог светског рата у својим луксузним вилама становали припадници српског високог друштва. Мишелина деца као једино упутство имали су у мобилном телефону фотографију архитектонског нацрта спољашњег изгледа виле. Али и то је било више него довољно да се препозна стара вила породице Вучо.
Најпре смо безуспешно тражили вилу на адреси коју су имали забележену, да бисмо након тога скренули у једну мању, споредну улицу где нас је дочекала кућа управо таква каква је представљена на архитектонском нацрту. Цела породица Вучо Поповић била је дирнута до суза док су посматрали породични дом о којем су само слушали носталгична казивања бабе и деде у Монтевидеу.
Испред виле стајала је група радника које је нови власник ангажовао на реновирању куће. Чувши ко су посетиоци, упутили су нас да се обратимо шефу који је надгледао радове. У почетку, он се извинио, уз објашњење да он нема надлежност да их пусти да уђу у вилу. Међутим, видевши Мишелине и Стеванове сузе и сазнавши да они само желе да посете кућу коју су саградили њихови деда и баба а у којој је одрастао њихов отац, дозволио им је да уђу. Остатак групе чекао је напољу, на улици испред виле, у сваком случају задовољни исходом догађаја.
Након што су провели 15 минута унутра, брат и сестра су изашли из куће са још јачим утисцима. Мишелин супруг Жан-Пол сетио се да су деда и баба приповедали да су у истој улици такође живели и рођаци у својим вилама, те је наставио да се спушта улицом и да пита за Вуче. Овде је судбина приредила ново изненађење за Уругвајце. Старији господин који је изашао из своје куће на улицу пошто је чуо да неко гласно изговара његово презиме био је рођак, Михаилов брат од стрица. Господин П. Вучо, након 80 година, могао је да упозна и загрли децу и унуке свог рођака Михаила. Испричао им је породичну историју и објаснио многе детаље које они нису знали. Такође, посаветовао их је да посете породичну гробницу на Новом гробљу у Београду. Наравно, следеће одредиште било је ново гробље у Рузвелтовој улици.
Следећи упутства П. Вуча, лако смо нашли велику и елегантну гробницу породице Вучо. Сама монументалност породичне гробнице сведочи о богатству и престижу породице Вучо у Београду. На надгробном споменику доминира биста Ђорђа Вуча, оснивача породичне фирме. Уз њега сахрањена је и његова супруга Ифигенија Барбери, као и њихова деца и унуци. На споменику, скоро испред сваког уписаног имена уочљива је скраћеница академске титуле Dr, што показује да је породица Вучо улагала своје богатство не само у економско ширење својих послова већ и у академско образовање своје деце. Овде, пред породичном гробницом где се завршава нечији животни пут, за Уругвајце, потомке породице Вучо, након живог и конкретног сусрета са прецима, почиње једна нова етапа у породичном животу .
Трећег дана наша идеја била је да посетимо музеј Југославије како бисмо заокружили програм који је предвиђен за породицу Вучо Поповић. Већина људи, посебно странци, када посећују музеј Југославије сигурно не улазе унутра са свешћу да посећују институцију која чува и негује наслеђе државе, Социјалистичке федеративне републике Југославије и комунистичке идеологије, која је одузела све оно што су њихови преци поседовали. Када је у питању породица Вучо Поповић то је заиста тако дословно. Све што су две генерације ове породице изградиле својим рукама и својим трудом нови комунистички режим им је одузео.
Случај породице Вучо Поповић је још комплекснији ако се узме у обзир да је супруга Стевана Вуча била Мара Поповић, сестра Константина Коче Поповића, партизана и високог партијског функционера. У новој Југославији Коча Поповић, иако син капиталисте, обављао је високе државне функције, као, на пример, министра спољних послова. Чланови његове породице који нису делили исту комунистичку идеологију платили су високу цену. Његова сестра Мара морала је да емигрира заједно са супругом и децом како би спасили живу главу. У једној од музејских витрина чувају се униформа, оружје и лични предмети генерала Коче Поповића. Његови потомци су их гледали са поштовањем, можда и са поносом. Посматрајући их, размишљао сам о томе да се сада у њима сигурно сукобљавају позитивна и негативна осећања према деда-ујаку, који је успео да постигне много у својој каријери у режиму који је уништио животе њему драгих бића.
За мене лично, сусрет и познанство са породицом Вучо Поповић је једно драгоцено искуство које ми је помогло да дубље разумем сву трагедију наше историје 20. века, али и да видим један светао и надахњујући пример потомака који се враћају својим коренима и који могу поносно да наставе тамо где су њихови преци били заустављени пре 80 година. Посебно ме радује чињеница да је баш Србија на шпанском била мост који је помогао да се споје две раздвојене обале и допринео да потомци поново закораче на тло својих предака. За Србију на шпанском биће част да и даље буде мост који ће спајати континенте, народе и културе.
