Канадска новинарка, списатељица и активисткиња Наоми Клајн, ауторка значајног броја чланака и занимљивих радова на политичке теме, написала је 2007. године књигу „Доктрина шока“.
У књизи „Доктрина шока“ тврди се да је неолиберална економска политика (Милтон Фридман и Чикашка школа економије) успела да се учврсти захваљујући утицају катастрофа или непредвиђених околности на социјалну психологију, како би се у условима шока и свеопштег страха наметнуле антинародне друштвене , политичке и економске реформе.
На Блиском истоку
Са геополитичке тачке гледишта, доктрина шока се испољава изазивањем ратова, у циљу постизања хаоса и присвајања природних богатстава; сетимо се примера рата у Ираку (2003-2011), где је тобоже произвођено хемијско оружје, што је изазвало насилну интервенцију САД, под изговором борбе против тероризма; изазвало крах привреде земље, њене производње нафте, разарање инфраструктуре и друштвеног ткива; а онда су САД заплениле нафтна поља и уговоре за обнову инфраструктуре.
У Латинској Америци
Међународни неолиберални шок у Латинској Америци омогућио је контролу природних ресурса као што су нафта, сребро, цинк, бакар, каучук, дрвна маса, шећер; контролу стратешких рута (Панамски канал), добијање јефтине радне снаге, освајање потрошачких тржишта и јачање контроле над холдинзима. Метод савременог ропства.
У Јужној Америци резерве воде, нафте и литијума постају стратешки циљ транснационалних корпорација са геополитичком влашћу; наш регион је одувек био извор ресурса и сировина за светску индустрију.
Историјски гледано, коришћене су различите врсте „потреса“, као што су рушења социјалних влада, убиства, трговинске и економске блокаде, вештачки ратови и пандемије зарад изазивања хаоса, страха и пометње код становништва.
У Еквадору
Свету су данас потребне нове сировине за технолошки и економски развој. Наша земља, Еквадор, налази се у „литијумском троуглу” (заједно са другим земљама попут Боливије, Чилеа, Аргентине, Чилеа и Перуа), где се налази 85% светских резерви литијума.
Овај минерал је тражен за производњу батерија, како за комуникациону опрему, тако и за растућу индустрију паметних аутомобила. Ово Еквадор чини метом за примену доктрине шока, подржане од неолибералних влада и хегемонистичке штампе.
Желео бих истаћи да је пандемија ковид-19, по моме мишљењу, била шок, пробитачан за транснационалне фармацеутске компаније.
Унутрашњи рат са криминалним групама (називаним терористима), објављен је од садашњег председника Еквадора зарад примене доктрине шока и омогућавања страног војног мешања, које доноси велику корист њиховим холдинзима. Усклађивање економске политике с пореским оптерећивањем становништва, у интересу је финансијских холдинга (банака и ММФ).
Наводно заузимање једног од телевизијског канала у граду Гвајакилу од стране криминалних група, чин је који је касније извитоперен и доказано је да се радило о медијској монтажи зарад изазивања хаоса и опште хистерије. Да би садашња власт могла предузимати антинародне мере као што је повећање ПДВ-а (пореза на додатну вредност, са 12% на 15%) за тобожњу борбу против тероризма, што заправо треба да буде у складу са утисцима ММФ-а.
Национална производња
Вреди напоменути да ова економска прилагођавања попут повећања ПДВ-а не дотичу велике производне и/или комерцијалне ланце, јер она тај порез преносе на крајњег потрошача, главнину становништва.
Пореско бреме управо дотиче потрошаче средње класе, а још више – класу слабијег имовног стања, одузимајући јој способност плаћања, ограничавајући јој куповину тек оним што је неопходно за преживљавање.
Истина је да „доктрина шока“ на крају погађа домаћу производњу, малу и средњу индустрију (42% предузећа), породична предузећа (85% ЕАП) и пољопривредни сектор (9% БДП-а).
Широко распрострањени страх као последица „доктрине шока“ приморава средња и мала предузећа да затворе пословање, што доводи до отпуштања, неплаћања кредитора, а држава губи један од главних извора прихода од наплате пореза.
Шта чинити у условима тог институционалног, економског, социјалног и психолошког хаоса?
Морамо образовати становништво, водити га у истраживања и политичке анализе без страсти, васпитавати у њему етичке вредности и љубав према својој култури, будити љубав према својој земљи.
Хитно нам је потребна и социјално оријентисана власт која улаже у здравство, просвету и јавне радове, што ће убрзати развој привреде и, пре свега, обновити наш суверенитет и национално достојанство.
