Геополитичко преуређивање Латинске Америке и Кариба од јануара 2026. године може се тумачити као најновији израз спора око контроле над хемисферним поретком у међународном контексту, обележеном преласком ка вишеполарности. Ова анализа као полазиште узима отворено уплитање Сједињених Држава у Венецуели почетком јануара 2026, познато као Операција „Потпуна одлучност“ (Absolute Resolve).
С ове тачке гледишта, поменути догађај не треба посматрати као изолован чин нити као пролазну епизоду, већ као део ширег процеса реконфигурације регионалне равнотеже. Венецуела, дакле, није аномалија, већ тачка кондензације нагомиланих напетости: ерозије америчког вођства, постојаног успона Кине као глобалног економског актера и све веће крхкости традиционалних механизама хемисферне доминације. Далеко од тога да обнавља стабилан поредак, принудно уплитање заправо открива пукотине система који више не успева да се одржи искључиво путем консензуса.
Америчка стратегија у овом контексту почива на реинтерпретацији Монроове доктрине, формулисаној као „Трампова последица“ (Corolario Trump). Ово тумачење редефинише Западну хемисферу као простор стратешке искључивости и озакоњује употребу принуде како би се спречило присуство ванхемисферних актера, нарочито Кине. Према овој логици, хемисферна безбедност, контрола миграција, борба против наркотрговине и искључивање стратешке инфраструктуре кинеског порекла уклапају се у јединствени наратив који уплитање и притисак представља као неопходна оруђа регионалног управљања.
Међутим, из критичке и про-јужне (pro-Sur) перспективе, ова стратегија се тешко може сматрати делотворном или легитимном. Новија историја Латинске Америке и Кариба показује да прибегавање војној, економској или дипломатској присили није донело стабилност ни развој, већ трајне циклусе нестабилности, институционалног слабљења и спољне зависности. Уместо да решава структурне проблеме, уплитање их често продубљује, минимизирајући могућности држава и потискујући социјалне и економске агенде у корист краткорочне безбедносне логике.
У том смислу, интервенцију у Венецуели не треба тумачити као демонстрацију хегемонистичке снаге, већ као израз одбрамбене хегемоније. Прибегавање ванредним средствима мање открива обновљену способност вођства, а више потешкоће Сједињених Држава да региону понуде уверљив и одржив политичко-економски пројекат. Агресивност, далеко од тога да буде знаком делотворности, појављује се као симптом истрошености и губитка легитимитета.
Насупрот овој логици, кинеско присуство у Латинској Америци и Карибима грађено је другачијим путем. Кроз трговину, инвестиције, финансирање и вишестрану дипломатију, Кина је успела да се постепено укотви у региону без систематског прибегавања војној принуди или отвореном политичком наметању. Трећи документ о политици према Латинској Америци и Карибима, представљен у децембру 2025. године, потврђује ту оријентацију наглашавајући принципе попут немешања, поштовања суверенитета и сарадње Југ-Југ, обједињене у појму „заједнице заједничке судбине”.
Кина не тежи управљати регионалним простором путем окупације, политичког дисциплиновања или непосредне војне контроле, већ преуређивању економских и производних токова који, барем потенцијално, проширују маневарски простор држава Југа пред поретком којим је историјски доминирао глобални Север. Заправо, кинеска економска експанзија претходи америчкој реакцији и помаже да се она објасни. Пре било какве непосредне интервенције, растућа средишњост Кине као трговинског и финансијског партнера већ је изменила структурне услове у хемисфери, смањујући традиционалне полуге контроле Вашингтона. Из овог угла, принуда се појављује мање као стратешка иницијатива, а више као покушај обуздавања преображаја које су већ били у току.
Јужна Америка представља главно поприште овог сукоба. Регион усредсређује кључне стратешке ресурсе за глобалну енергетску транзицију и дом је економијама способним да одржавају структурне односе са више актера. У постављеном сценарију, угрожавање кинеских интереса у Венецуели излаже стварну рањивост њене стратегије: зависност од релативно стабилних политичких контекста и ограничене способности одговора на војну присилу. Ипак, ова рањивост не поништава структурни карактер њеног регионалног присуства, већ подстиче преусмеравање ка земљама с већом економском и институционалном тежином, као што су Бразил, Чиле и Перу.
Средња Америка показује другачију динамику, обележену истрајношћу безбедносне архитектуре којом доминирају Сједињене Државе. Сарадња у области миграција и контроле организованог криминала учвршћује ову превласт, иако не отклања унутрашње напетости ни дубоке друштвене противречности. Чак и у овом подпростору, кинеско присуство, премда ограниченије, уводи елементе уразноличавања који бацају изазов историјском монополу Вашингтона и отварају пукотине у поретку дуго сматраном природним.
Кариби, коначно, добијају обновљени средишњи значај. Традиционално посматрани као простор под америчком логистичком и војном контролом, они су погођени посредним ефектима венецуеланске реконфигурације. У анализираном сценарију, слабљење Венецуеле имало би значајне последице по високозависне економије, нарочито Кубу, чија би се енергетска и економска рањивост продубила. У том контексту, Кина јача своју политичку и дипломатску подршку, мада с ограниченим материјалним могућностима, користећи мултилатералне просторе како би избегла изолацију наметнуту са Севера.
У целини, описани сценарио не указује на успешну обнову америчке хегемоније, већ на продубљивање њених противречности. Присила и унилатерализам се не појављују као решења, већ као фактори који убрзавају регионалну фрагментацију и разједају легитимитет постојећег поретка. Кина, са свим својим ограничењима, делује као актер који структурно мења тај поредак без прибегавања директном насиљу као централном алату.
Резултат је дуготрајни структурни сукоб, у којем Латинска Америка и Кариби не смеју бити схваћени као пука попришта надметања између сила, већ као простори у којима се, на отворен и конфликтан начин, игра на могућност изградње путања веће аутономије, интеграције и развоја у постхегемонистичком међународном поретку.
