Глобалном југу нису потребни обзирни говори који нормализују његову потчињеност. Потребно му је разумевање да његова рањивост није појединачна одговорност сваке земље, већ резултат архитектуре која користи и трошкове расподељује дубоко неравноправно.
Амерички долар је током прошлог века постао нешто више од валуте: постао је невидљива архитектура која структурише међународну економију и оцртава политичке видике доброг дела Глобалног југа. Његова хегемонија није природна појава, ни неутрални резултат тржишта, нити просто ствар избора економских играча. То је историјско-политичка конструкција, створена зато да Сједињене Државе одрже контролу над токовима капитала, финансијским слободама, кризама и условима глобалног управљања. Разумевање ове хегемоније не захтева само економска средства: оно захтева да се долар види онаквим какав заиста јесте: као оруђе контроле, дисциплиновања и потчињавања што делује како у монетарној, тако и у политичкој сфери.
Корени овог система сежу у почетак XX века, када Сједињене Државе беху откриле да финансијска власт може бити делотворнија и јефтинија од војне. Такозвана доларска дипломатија, коју су спроводиле администрације Вилијама Хауарда Тафта и Вудроа Вилсона, беше први очигледни експеримент коришћења новца у својству оруђа спољне политике. Логика је била јасна: уколико се земља задужи код Сједињених Држава, она пада у циклус финансијске зависности који се могао користити за усмеравање њене унутрашње политике. Интервенције у Никарагви, Хондурасу и Доминиканској Републици нису биле изоловане епизоде, већ део систематског процеса потчињавања фискалног и монетарног суверенитета Кариба америчким интересима. Дуг није био тек финансијски механизам: био је оруђе политичке контроле. Сједињене Државе нису морале трајно окупирати територије — довољно је било контролисати их путем финансија.
Овај преседан је суштински важан, јер наговештава поредак који ће настати после Другог светског рата. Конференција у Бретон Вудсу, представљена у економским приручницима као споразум у циљу међународне стабилности, заправо је била оснивачки чин хегемоније. Тамо су Сједињене Државе наметнуле систем у коме је долар постао глобални еталон, поткрепљен златом и надгледан вишестраним институцијама, задуженим за управљање светском економском равнотежом. Међутим, стварност је била другачија: Бретон Вудс је учврстио хијерархијски поредак у коме центар поседује оруђа монетарне моћи, а периферија остаје заробљена у систему у чијем стварању није учествовала. Земље Југа су дошле ослабљене, без стварног гласа и без услова да утичу на модел који је предодредио њихову економску будућност десетлећима унапред.
ММФ и Светска банка, рођени из тог споразума, деловали би као управитељи новог режима. Али то нису биле неутралне институције: њихово устројство је одговарало интересима земље с највећом економском и политичком моћју у систему. Реторика стабилности, фискалне дисциплине и борбе против инфлације служила је као технички вео који је скривао неугодну истину: да ће економске политике земаља Југа бити потчињене долару. Сваки зајам, свака оштра економска мера, свака условљеност радила је у корист америчке надмоћи. Неолиберална идеологија није настала изоловано: била је неопходна интелектуална допуна за оправдавање тог поретка. Кроз неолиберализам, долар је постао мерило „доброг понашања“, показатељ економске рационалности и арбитар који одлучује о томе ко је укључен у свет, а ко остаје одбачен као претња.
Кључни тренутак десио се 1971. године, када је Ричард Никсон једнострано укинуо конвертибилност долара у злато. Цео свет је открио да његова стабилност зависи од валуте која више није имала материјално покриће. Међутим, уместо да се уруши, хегемонија долара се учврстила. Разлог је био једноставан: више није било важно да ли долар има покриће; важно је било да је свима потребан. Глобална потражња за доларима — за трговину, штедњу, улагања, стабилизацију платних биланса — била је толико висока да ниједна земља није могла бацити рукавицу његовој надмоћи без суочавања са разорним последицама. Ова одлука није само изменила међународни монетарни систем: она је претворила долар у најмоћније геополитичко оруђе савремене историје. Од тада, монетарна политика САД има планетарне последице. Кад се Сједињене Државе суочавају с инфлацијом, рецесијом или финансијском кризом, своје унутрашње проблеме могу решити преношењем дела трошкова на остатак света. Ниједна друга земља нема такву привилегију.
Дата структура није само економска. Она има изразиту политичку димензију. Хегемонија долара омогућава Сједињеним Државама награђивати или кажњавати понашање држава без потребе за распоређивањем трупа или подвргавањем формалним санкцијама. Приступ доларима, могућност пословања у међународном финансијском систему, куповина државних обвезница или рефинансирање дуга користе се као алати за условљавање влада. Није случајно да се земље које покушавају спроводити „јеретичку“ економску политику суочавају с неочекиваним финансијским притисцима, бекством капитала или поскупљењем дуга. Такође није случајно што стратешки савезници уживају повлашћене услове. Долар делује као тихи механизам међународног заглађивања. Целе владе су морале мењати своје планове како би избегле изазване финансијске потресе или спречиле девизну панику. Права моћ долара не лежи у његовој улози средства размене, већ у његовој способности одређивања границе политички могућег.
Ова динамика постаје очигледна кад год Федералне резерве мрдну прстом. 2022- 2023. године, Фед је спровео један од најагресивнијих циклуса подизања каматних стопа у својој скоријој историји, подигавши их скоро с нуле на преко 5,5% за неколико месеци. Званично, мера је била усмерена на обуздавање унутрашње инфлације. У пракси, изазвала је глобални финансијски земљотрес. Капитал се масовно устремио у америчке активе, валуте земаља у развоју су ослабиле, доларски дугови поскупели, а трошкови увоза нагло порасли. Оно што је у Сједињеним Државама доживљено као техничко прилагођавање, на Глобалном југу се окренуло у друштвену кризу. У Аргентини је годишња инфлација прешла 200%, а црни курс долара са 300 порастао на преко 1100 пезоса. У Боливији су образовани километарски редови за гориво, а упоредни курс је разорио вештачку стабилност боливијана. Турска се суочила с убрзаним уништавањем средње класе када се лира сурвала за преко 50%, а основне потрепштине вишеструко поскупеле. Шри Ланка, скоро у потпуности задужена у доларима, није успела рефинансирати своје државне обвезнице и објавила је банкротство, што је изазвало хуманитарну кризу у којој су болнице, школе и основне услуге пропале. Чак је и Мексико, који је делимично успео да одоли захваљујући извозу и дознакама, одмах осетио структурну рањивост када је претња америчким царинама поново оборила пезос.
Ови случајеви, иако међусобно различити, разоткривају политичку стварност долара. Не ради се о грешкама локалног економског управљања нити о предвидљивим тржишним скретањима. Ради се о непосредним учинцима међународног монетарног поретка направљеног да каналише нестабилност са Севера на Југ. Када Сједињене Државе штампају доларе, ти долари преплављују тржишта у развоју, стварајући дужничке мехуре. Када Сједињене Државе исцрпе ликвидност, мехури пуцају далеко од њихове територије. Када Фед подиже стопе, валуте Југа падају, дугови поскупљују, а владе губе маневарски простор. Резултат је трајни циклус политичког дисциплиновања: Југ не управља својом монетарном политиком; он је само администрира по правилима друге земље.
Осим тога, долар не делује само кроз Фед, већ и кроз глобални финансијски систем. SWIFT, клириншке куће, међународне резерве у доларима, тржишта државних обвезница и спољни дуг део су исте мреже. У овој мрежи, Сједињене Државе заузимају средишњи чвор, а његово контролисање подразумева способност парализовања економије сваке земље која скрене у политичком смислу. Финансијске санкције само су отворена верзија ширег механизма — моћи да се земље искључе из система, замрзну резерве, блокирају међународне трансакције или спречи продужење дуга. У том поретку, политичка аутономија постаје фикција. Ниједна земља не може спроводити независну политику без монетарних ресурса за подршку њених одлука. А монетарни ресурси у добром делу света зависе од приступа долару.
Неолиберализам није био само економска филозофија што је доприносила сужавању државе и слободном кретању капитала. Он је био средство којим је политичка контрола долара увезена у свакодневни живот земаља Глобалног југа. Приватизације, неограничена трговинска либерализација, финансијска дерегулација и пореске реформе нису биле неутралне одлуке: биле су део процеса структурног прилагођавања, усмереног на осигуравање тога да се земље могу интегрисати — и остати интегрисане — у систем где доминантна валута диктира дисциплину периферији. Дужничке кризе осамдесетих, азијске финансијске кризе деведесетих, аргентинска криза 2001, доцније латиноамеричке кризе и недавни потреси нису аномалије: они су редовна пројава система који структурну рањивост претвара у норму.
Стога се проблем долара не може свести на економски. Он има израван утицај на образовање политичке власти. Одређује која државна политика је изводљива, који развојни пројекти су финансијски могући, који економски модели се могу опробати без изазивања одлива капитала и које владе се могу одржати без подлегања монетарним притисцима. Он организује, на крају крајева, хоризонт могућег. Глобални југ не увози само робу деноминирану у доларима: увози и политичку дисциплину коју долар захтева. У свету где се глобалне финансијске институције представљају као техничке, доминантна валута делује као механизам тихе послушности.
Питање којим би требало да се води критика је, дакле, дубље: може ли постојати политички суверенитет без монетарног суверенитета? Историјски је испало да одговор гласи — не. Хегемонија долара је показала да, чак и са политичком вољом, земља Југа остаје ограничена својим приступом девизама, својим обавезама по спољном дугу, реакцијом финансијских тржишта и међународном структуром моћи. А ова зависност није природна појава: она је резултат историјских одлука донетих без делатног учешћа Југа. Глобална монетарно-кредитна архитектура није стварана зарад аутономије Латинске Америке, Африке или јужне Азије, већ због стабилности центара капитализма.
Осуда ове структуре није радикалност. То је историјска јасност. Глобалном југу нису потребни обзирни говори који нормализују његову потчињеност. Потребно му је разумевање да његова рањивост није појединачна одговорност сваке земље, већ резултат архитектуре која користи и трошкове расподељује дубоко неравноправно. Долар, претворен у светског арбитра, јемчи да ће кризе Севера бити плаћене на Југу; да ће грешке Федералних резерви произвести глад у Буенос Ајресу, километарске редове у Ла Пазу или политичку нестабилност у Коломбоу; да ниједна земља не може замислити сопствени економски модел, уколико се претходно не увери да ће он бити прихватљив за финансијска тржишта што послују у доларима.
Глобални Југ заслужује да замисли други монетарни поредак. Онај у коме стабилност не зависи од централне банке једне нације; где земље могу планирати своју будућност без бојазни да ће одлука у Вашингтону за неколико месеци уништити оно што је грађено годинама; где суверенитет није реторика, већ пракса. Критика долара је чин политичке одбране. Не да би се једна хегемонија заменила другом, већ да би се отворила могућност за систем у коме валута није оружје, где кредит није механизам послушности и где стабилност није повластица малобројних по цену жртава милиона.
