Данашња мексичка политика, са свим својим противречностима, показује зрелост оштро супротстављену охолости северног суседа: преговарати без предаје, сарађивати без уступања контроле, очувати независност у времену глобалног притиска.
Од свог повратка на власт, Доналд Трамп је обновио опасну реторику која стари империјализам спаја са доктрином „велике тољаге“. Под изговором безбедности, поново је ставио Мексико на нишан — не као егзистенцијалну претњу, већ као мету. Његов „тотални рат“ против картела није само изборни слоган: то је покушај преиначења двостраних односа под условима једностране силе. У фебруару 2025. године званично је прогласио шест мексичких организација, укључујући Картел Синалоа и CJNG, страним терористичким организацијама. Та одлука није правна стратегија, већ ратна логика: претварање борбе против наркотрговине у неоружани међународни сукоб који Сједињеним Државама даје самопроглашено право да делују где хоће, без дозволе или законитог поступка — тобоже ради своје безбедности.
Трамп није измислио проблем, али његов приступ је медијски и мало решава. Претње прецизним нападима, употреба дронова над мексичком територијом и позиви на специјалне операције део су истог сценарија: проширење домета америчке војне силе без плаћања политичке цене отвореног упада. Нема тенкова ни војника, али постоји хибридни рат ниског интензитета којим се тежи нормализацији уплитања.
Те претње нису предизборне импровизације. Оне делују као дипломатска уцена: прорачунати притисак да се сарадња изнуди под присилом. И Мексико је морао да одговори. Од почетка године, влада Клаудије Шејнбаум изручила је 29 нарко-шефова, распоредила 10.000 припадника Националне гарде на граници и уништила лабораторије фентанила, што је привремено смањило производњу за 30%. То су гестови прагматизма који имају за циљ да избегну прекид трговине и обуздају бес северног суседа, но имају и унутрашњу цену: већу милитаризацију, институционално трошење и ризике од корупције у оружаним снагама.
Ипак, Шејнбаумова је успела задржати политичку линију која спаја чврстину и разборитост. То је промишљен став према сили која користи језик сарадње за наметање услову. Од првих месеци одбила је предлоге увођења америчких трупа у Мексико или образовање двонационалних одреда са заједничком командом. Када је Трамп у августу „провукао“ кроз штампу тајну наредбу Пентагону да се припреме специјални упади, одговор је био тренутан: нема подређивања ни уплитања, а камоли упада. А када је наговештено да Мексиком управљају картели, она је уздржано, али оштро узвратила: о суверенитету се не преговара.
Овде се не ради о реторичком хероизму, већ о стратегији. Супротстављајући се Трампу, Шејнбаумова је изабрала тактику „хлађења“: избегавати провокације, попустити када је нужно и одржавати наратив узајамног поштовања. Успела је да заустави царине од 25% којима је Трамп запретио у марту и поново у новембру, преговарајући лично са њим и добивши на времену без рушења USMCA споразума. Заузврат, захтева узајамност: контролу протока оружја, прозрачност обавештајних података и јасна ограничења присуства америчких агената.
Но, структурни притисак неће престати. Средњорочно гледано, Вашингтон ће наставити да користи војне и економске претње као полугу. Основни циљ није разбијање картела, већ подређивање мексичке политике интересима америчке безбедности. Највероватнији сценарио је принудна сарадња: више екстрадиција, више надзора и све милитаризованија граница. У тој динамици суверенитет се брани из дана у дан — не говорима, већ одлукама којима се избегавају замке зависности.
Друга страна једначине је унапред осуђени неуспех војне стратегије. Удари по разбојничким вођама не уништавају криминалне структуре, већ их комада и умножава. Уз то долази економска рањивост: казнене царине већ погађају међусобну трговину и прете нарушавању равнотеже у УСМЦА. У Канади су преговори обустављени, а неколико латиноамеричких земаља са забринутошћу посматра како се „рат против наркотика“ поново претвара у изговор за уплитање, са поморским нападима чак и у карипским водама.
Тако се Мексико суочава са ратом који није објавио. Не ратом тенкова, већ симбола и наратива. Трамп показује силу; Шејнбаумова брани достојанство. У тој напетости решава се будућност међусобних односа. У питању није само безбедност, већ сам модел суверенитета у XXI веку. Данашња мексичка политика, са свим својим противречностима, показује зрелост оштро супротстављену охолости северног суседа: преговарати без предаје, сарађивати без уступања контроле, очувати независност у времену глобалног притиска.
Изазов за Мексико биће одолети искушењу страха. Не мешати прагматизам с подређивањем. Разумети да сваки уступак наметнут из Вашингтона поставља преседан који подлокава регионалну аутономију. Трамп може лансирати дронове или уводити санкције; може надувати своју реторику и претити тобожњим упадима. Али оно што заиста ставља на пробу није војна моћ Мексика, већ његова политичка уверења.
Аутор је магистар међународних односа са Факултета политичких и друштвених наука УНАМ.
