Можда две вести о којима се у војној индустрији највише расправља последњих недеља су планови Србије да купи француске ловце Рафале и планови Аргентине да купи америчке F-16 од Данске. Србија је одлучила да купи најновији Rafale F4.1, у верзији која је први пут летела 2023. године. Истовремено, буџети за одбрану званичног Београда приметно су скромнији него у Буенос Ајресу. Аргентина, већа и очигледно богатија, одлучила се за ловачке авионе F-16 Block 15, произвођене од 1981. године. Чак се и Колумбија одрекла такве „продукције“. Која је сврха таквог споразума? Да ли Аргентина ризикује да старији авиони ускоро остану на аеродромима због кварова и проблема са сталном набавком резервних делова, или, још горе, да ће њихова поодмакла старост довести до катастрофа?
Дипломац Факултета политичких наука, магистар националне одбране, генерални секретар Универзитета одбране и међународни аналитичар Мреже интелектуалаца за одбрану Латинске Америке, Матијас Качибуе, посебно за портал „Два Југа“, разјашњава ситуацију.
После Малвинског рата 1982. године, Република Аргентина је подвргнута бројним санкцијама Уједињеног Краљевства у смислу куповине и набавке наоружања чији се елементи и резервни делови производе у њиховој земљи. Пошто је 2015. године отписала авионе Мираж, Аргентина је размотрила неколико могућности. Најпре је покушана куповина авион KAI FA-50 јужнокорејске производње. Ова куповина је прекинута 2020. због препрека одстране Велике Британије. Од те године, уз учешће владе Алберта Фернандеза и Кристине Фернандез, постигнут је напредак у спровођењу двају иницијатива истовремено:
• Усвајање Закона о Фонду за националну одбрану (FONDEF), који је први пут за четрдесет година демократске политике учинио могућним стварање посебних средстава за преоружавање;
• Реализација Директиве о националној одбрамбеној политици (DPDN), која је отворила циклус војног стратешког планирања, током којег су стратешки проучаване различите алтернативе опреме за вишенаменски систем наоружања надзвучних ловаца. Проучено је неколико алтернатива, и Народна Република Кина је дала повлашћену понуду за 34 потпуно нова авиона Chengdu/PAC JF-17 са свим њиховим системима наоружања, укључујући надзвучне ракете. Друга погодна опција била је понуда Данске и Америке о испоруци 24 коришћена авиона Lockheed Martin F-16 Block15.
Садашња влада Хавијера Милеја, недавно дошавша на власт, игнорисала је све ово планирање војних могућности и приступила куповини авиона F-16 Block15. То су авиони који, мада нису у лошем стању, имају застарелу авионику и захтевају модернизацију. Без сумње, авиони Dassault Rafale F4.1 су одлични авиони четврте генерације. Не знам да ли је ова могућност узимана у обзир приликом планирања и набавке. Међутим, неопходно је дати упозорење. Главни одбрамбени проблем Републике Аргентине нису Венецуела или Бразил. Није чак ни Чиле, са којим смо седамдесетих имали озбиљан гранични спор и постоји релативна конкуренција око наше заједничке антарктичке провинције. Главни проблем националне одбране јесте незаконита, нелегитимна окупација дела наше суверене територије од стране ванрегионалне војне силе. Имам у виду окупацију Малвинских (Фолкландских) острва и других острва у јужном Атлантику од стране Уједињеног Краљевства. Управо зато набавка авиона Ф-16 изазива највећу „буку“ на национално-стратешком плану. Да ли је исплативо куповати авионе од британског савезника с обзиром на оружани сукоб у јужном Атлантику 1982. године? Зашто купујемо авионе управо сада? Могу ли ови авиони да се такмиче са ловцима Eurofighter Typhoon, које је Велика Британија разместила на Фокландским острвима? Једна питања рађају друга.
Што се тиче поређивања политике Србије да се улаже у производњу дронова као противтежу авионима – вишенаменски ловац је представља другачији систем наоружања од дронова. Аргентина се овде налази у повоју аутономног развоја са SARA системима. Надам се да влада неће одустати од њих.
Милеј предлаже међународну агенду, потчињену Западу. Заборавља се да је Аргентина део глобалног југа и да има територијални сукоб с НАТО силом. У том смислу, наша земља се суочава са дилемама сличним онима у Србији. Међутим, у Аргентини је данас државна политика представљена у лицу љутог неолиберала, који друштвену већину подвргава жестокој економској кризи. Све то засновано је на низу интереса који претпостављају да је за Аргентину најбоље место – подредити се пројектима крупног капитала англоамеричког порекла.
Аргентинској републици су потребне опремљене оружане снаге. У случају војног ваздухопловства потребан је вишенаменски надзвучни ловац. У случају ратне морнарице, важно је обнављање подводних способности. Што се тиче војске, њене потребе укључују коришћење оклопних возила на точковима и модернизацију тенкова ТАМ 2С домаће производње. Очигледно је да све то захтева сагледавање буџетске политике у складу са ситуацијом у земљи, захтевајући од нас враћање путу стратешког планирања, с одмаком од Милејеве политике, који ово оружје купује с јединим полазиштем у сопственим проимперијалним геополитичким претензијама.
