Martin Pulgar: Ako će se nešto promeniti u politici SAD prema Venecueli, onda je to samo taktika

Predsednik Venecuele Nikolas Maduro je povodom izbora Donalda Trampa rekao da se nada „novom početku“ u odnosima između zemalja: „Nismo dobro prošli tokom njegove (Trampove) prve administracije. Ovo je novi početak (…) Venecuela je otvorena za saradnju sa svakim ko želi da dođe i poštuje nas“.

Martin Pulgar, politikolog, stručnjak za marketing, magistar filozofije rata, univerzitetski profesor iz oblasti međunarodne politike, geopolitike, bezbednosti i odbrane i voditelj radio programa „Geoestrategia del Sur“ na Radiju del Sur u Karakasu i stručnjak organizacije „Južni most“, samo za „Dva Juga” govori o tome šta Venecuela očekuje od novog mandata Donalda Trampa.

– Posle Trampove pobede na izborima minule nedelje mogle bi se otvoriti nove mogućnosti. U izvesnom smislu, ovo se moglo predvideti, bilo je dosta priznaka da će Donald Tramp pobediti demokratskog kandidata.

Oni koji su pratili glasačku kampanju u SAD videli su nestabilnu prirodu kampanje Kamale Haris, kao i položaj američkog naroda sa stanovišta ekonomije, prihoda i uticaja na koje su sve ove međunarodne okolnosti i krize imale uticaj.

U slučaju Venecuele, nije nam potrebno zamišljati kako će se Tramp ponašati. Venecuela je već imala iskustvo s prvom vladom Donalda Trampa u SAD, i za Venecuelu, za Venecuelance, to je bila katastrofalna administracija, suštinski povezana sa progonom Bolivarske revolucije uvođenjem divljačkih i genocidnih mehanizama, poput okrutnih jednostranih sankcija protiv venecuelanske privrede, što je negativno uticalo na ekonomski rast Venecuele i njen ulazak u globalnu ekonomiju.

Venecuela je postepeno prevazišla taj problem razumevanjem mehanizama sankcija, bila je u stanju da im se suprotstavi, a takođe je uspela da ih prevaziđe sprovođenjem ekonomske politike i preduzimanjem mera koje su u poslednjim kvartalima bile usmerene na podršku venecuelanskoj privredi i njen održivi rast, zahvaljujući čemu je venecuelanska privreda postala najbrže rastućom privredom u Latinskoj Americi.

Da, odnosi sa Sjedinjenim Državama su se zaista znatno poboljšali. Naravno, ceo međunarodni naftni kontekst, u kojem je Venecuela važan činilac, dosta pomaže, jer ona ostaje, uprkos svim pokušajima da se Venecuela ukloni sa međunarodnog tržišta nafte zbog sankcija PDVSA, važan igrač sa stanovišta dobavljača energije kroz ugljovodonike, a ima i značajne gasne perspektive u bliskoj budućnosti.

Ako se politika bude sprovodila ispravno, možemo odigrati značajnu ulogu u toj oblasti gasnih ugljovodonika. Tako da se ekonomska sudbina Venecuele u narednim godinama čini obećavajućom i izvan teme sankcija.

Dabome, sankcije su nanele štetu, a u slučaju Venecuele, mogli bi se nadati da će Trampov novi mandat doneti drugačije viđenje Bolivarske revolucije i duboko razornih posledica tih sankcija ne samo za Venecuelu, nego i za značajan deo privrednih sektora ovako ili onako povezanih s Venecuelom, uglavnom na jugu SAD, u južnom Teksasu, na Floridi, ukratko rečeno, u onoj geografskoj oblasti SAD s kojim je Venecuela svagda imala važne odnose.

Moglo bi se pomisliti da je Tramp izvukao pouke iz toga da politika mešanja i maksimalnog pritiska na Venecuelu nije donela rezultate u vidu promene režima, kojoj su težili, a zbog stvarno jakih strana Bolivarske revolucije, koja nekako uživa značajnu podršku naroda, uprkos pokušajima odricanja da ta narodna i zakonita podrška zaista postoje. Ali u slučaju s Trampovim novim mandatom, možda se pojave neke nepredvidive krajnosti.

Ne verujem baš da se politika SAD prema Venecueli može suštinski promeniti. One se i dalje pridržavaju koncepta neophodnosti promene režima, one vide neophodnost gotovo apsolutne kontrole svog „zadnjeg dvorišta“,  najbližih geografskih područja, uglavnom zato što su venecuelanska nafta i geografska blizina Latinske Amerike, njenih tržišta i dobavljača sirovina i energije za SAD – jemstvo da će moći pobediti druge igrače u regionu, poput Kine i Rusije.

Dakle, za ovu bitku, koja može biti otvorenom vojnom bitkom ili prefinjenim ratom u drugim dimenzijama, o kojima sada govorimo, ekonomskim ratovima, komercijalnim ratovima drugih vrsta, njima je u izvesnoj meri potrebna poslušnost zadnjeg dvorišta, e da bi mogli delovati protiv tih geopolitičkih protivnika. I u tom smislu, izgleda da u agendi protiv Venecuele nema nikakvih strateških promena. Ono što se može promeniti jeste taktika.

Moguće je da u novoj strategiji Donalda Trampa za te četiri godine vladavine, koja sada nudi prekid rata, ne znači da prekidanje ratova podrazumeva pokornost sa strane Sjedinjenih Država; sve što to može značiti jeste da pojam rata može mutirati u prefinjenije koncepte, kao što su ekonomski ratovi ili ratovi drugih dimenzija, bez korišćenja vojnih izraza o ratu u tako izravnom smislu. Ali ne mislim da će se ratnički duh američke elite suštinski promeniti zato što predlaže prekid sadašnjih ratova.

Naprotiv, mislim da se dešavaju tanane promene u mentalitetu i delovanju, koje će predstavljati rat protiv njihovih protivnika ili pocepanih zemalja, ili država koje ne žele da se povinuju njihovoj volji. U slučaju Venecuele, koja je jedna od tih pocepanih zemalja i koja je uvek bila spremna da brani svoj suverenitet, ne očekujemo značajne promene u njenom delovanju protiv Bolivarske revolucije. Tome ćemo se, naravno, nadati.

Američkom narodu treba čestitati na izborima i novom predsedniku. To je deo međunarodne diplomatije. Predsednik jasno stavlja do znanja da Venecuela nije sklona konfrontaciji, kao što je uvek bilo tokom američkih izbora. Venecuela je uvek čestitala izabranom predsedniku i uvek je jasno stavljala do znanja da želi sarađivati na miru u regionu i miru u svetu.

Venecuela nije protivnik Sjedinjenih Država, ali američka elita gleda na Venecuelu kao na činilac koji izobličuje njenu moć vladanja regionom. Baš to je ono što karakteriše veći deo dejstava Sjedinjenih Država protiv Venecuele. Osim, naravno, kontrole energetskih resursa i kontrole koju bi želeli da imaju u ovom za njih životno važnom geografskom prostoru, a to je region velikih Kariba, gde je Venecuela suštinski deo ovog procesa, i sa geografske tačke gledišta ima važan dominantan položaj. Sjedinjene Države, nastojim na tome – ne mislim da će značajno promeniti strateško traženje smene režima u Venecueli, možda će promeniti neke taktičke elemente i odložiti neke mnogo oštrije radnje zbog tekuće energetske situacije u Venecueli, koja je nastala usled rusko-ukrajinskog sukoba.

A radi postizanja ciljeva u predizbornoj kampanji, da Sjedinjene Države ponovo budu velike, to podrazumeva potpuno pouzdano snabdevanje energijom.

Možda smatraju da energetsko tržište mora da se stabilizuje kako bi mogli da ostvare svoje ciljeve industrijskog razvoja i poboljšanja industrijskog profila, što je Tramp postavio kao svoju ekonomsku politiku. Iako Trampova ekonomska politika govori o smanjenju poreza, podizanju tarifa, smanjenju kamatnih stopa, recimo da je ono što oni predlažu malčice složen i donekle protuvurečivi proces, pa ćemo morati sačekati da vidimo kakav će biti ishod za američku ekonomiju i, u principu, s obzirom na prisustvo značajnih geopolitičkih rivala koji predlažu postepenu dedolarizaciju svetske ekonomije, to će imati uticaja na američku ekonomiju.

Tako da je ovo drugačiji scenario, nova Trampova administracija je drugačija po onome što mora da uradi, i naravno da će biti nijansi u delovanju protiv Venecuele, ali ne vidim da će to strateški značajno promeniti ono što rade Sjedinjene Države, kako u Latinskoj Americi, tako i konkretno u vezi sa Venecuelom.

SAD su izjavile o neophodnosti apsolutne dominacije nad tim prostorom u svom zadnjem dvorištu i ne mislim da će u tom smislu biti promena u pogledu dejstava koje mogu preduzeti. Naravno, ima i drugih igrača koji će im biti bliski. Duboka država SAD će takođe delovati sa stanovišta očuvanja svojih interesa.

Ako Donald Tramp namerava da se pozabavi time, moramo imati na umu da u Sjedinjenim Državama postoji unutrašnja suprotstavljenost u poimanju toga kakvim SAD treba da budu u svetu, i ovaj izraz Donalda Trampa nije ništa drugo do mišljenje određenog unutrašnjeg sloja gde Sjedinjene Države vide drugačije od onih što su podržavali Kamalu Haris i njeno više globalističko viđenje, dok se Donald Tramp drži više protekcionističkog koncepta.

I u XIX veku bih te teorije nazvao umerenim izolacionizmom, u kome se interesi Sjedinjenih Država moraju čuvati s tačke gledišta njihovih unutrašnjih snaga, a ne mešanja u fundamentalno evropske scenarije. Potrebno je shvatiti da u slučaju Sjedinjenih Država, one Latinsku Ameriku, baš kao i Pacifički region – posmatraju kao unutrašnji prostor u kome se može delovati.

Sjedinjene Države su pozvane delovati tamo gde osećaju da će im možda valjati da se povuku i ostave Evropljane da deluju na sopstveni rizik i u skladu sa svojim interesima u evropskom spektru.

Tako da vidimo promene koje je on zacrtao još u svom prvom mandatu, u pravcu promene orijentacije, promene fokusa, smanjenja svog prisustva u Evropi, smanjenja važnosti Evrope u spoljnoj politici SAD i orijentacije na pacifički region i, naravno, kontrolu nad svime na zapadnoj hemisferi, kako je zovu, nad celim američkim kontinentom. To je ono na šta moramo pripaziti.

Kako se okrene, u slučaju Venecuele postoji važan međaš – novi mandat predsednika Madura, koji će obeležiti ono što će Sjedinjene Države i njihovo delovanje reći povodom odgovora i dejstava koje će Venecuela takođe preduzeti u ishodu ove prekretnice.

Vlada Nikolasa Madura i Bolivarska revolucija kontrolišu sve promenljive unutrašnje uprave, imamo apsolutni mir, priznanje državne uprave i poboljšanje ekonomskih uslova, ne na nivoima koje bismo svi želeli, ali u izvesnoj meri održiv ekonomski rast, rast i poboljšanje u mnogim proizvodnim i društvenim sektorima u Venecueli.

Pred nama je još dug put, još uvek postoje nejednakosti između klasa, nejednakosti između geografskih oblasti Venecuele, ne rastu i ne napreduju svi regioni zemlje istim tempom, ali vidimo da širom zemlje postoji stabilan rast, poboljšava se sposobnost vlade da upravlja i povećava blagostanje stanovništva, što nam obećava dobru godinu i dobru budućnost u narednim godinama.

I ovo takođe treba uzeti u obzir: Venecuela u miru i spokoju znači stabilnost za Latinsku Ameriku, u prvom redu tokom ovog perioda migracionih talasa prema Sjedinjenim Državama. U ovo vreme Venecuela je takođe bila migracioni privlačilac koji je odvlačio veći deo migracione pažnje Latinske Amerike sa Sjedinjenih Država na Venecuelu, smanjujući migracioni pritisak na Sjedinjene Države.

Na ekonomskom planu, Venecuela je važna za stabilnost Kariba, za stabilnost Latinske Amerike, ne samo zato što će talas migracija u kojem će progon Venecuelanaca u inostranstvo konačno prestati, već i zbog toga što će nam možda zatrebati i nova, kvalifikovana radna snaga, kao što je uvek bio slučaj u venecuelanskoj privredi, kako bismo podržali rast. Venecuela je u stanju da upije značajan deo svog stanovništva sa proizvodnim potencijalom u uslovima rasta, a deo čak i na račun migracije, koja se desila u periodu rasta. To ne bi trebalo da se promeni kada budemo imali značajan privredni rast.

Kako se budemo oporavljali i nalazili rešenja za ove zločinačke sankcije uvedene protiv nas, sudbina rasta Venecuele će biti od velike važnosti, a taj značajan rast će doneti korist Sjedinjenim Državama, Latinskoj Americi i Karibima kao susedima.