Мартин Пулгар: Ако ће се нешто променити у политици САД према Венецуели, онда је то само тактика

Председник Венецуеле Николас Мадуро је поводом избора Доналда Трампа рекао да се нада „новом почетку“ у односима између земаља: „Нисмо добро прошли током његове (Трампове) прве администрације. Ово је нови почетак (…) Венецуела је отворена за сарадњу са сваким ко жели да дође и поштује нас“.

Мартин Пулгар, политиколог, стручњак за маркетинг, магистар филозофије рата, универзитетски професор из области међународне политике, геополитике, безбедности и одбране и водитељ радио програма „Geoestrategia del Sur“ на Радију дел Сур у Каракасу и стручњак организације „Јужни мост“, само за „Два Југа” говори о томе шта Венецуела очекује од новог мандата Доналда Трампа.

– После Трампове победе на изборима минуле недеље могле би се отворити нове могућности. У извесном смислу, ово се могло предвидети, било је доста признака да ће Доналд Трамп победити демократског кандидата.

Они који су пратили гласачку кампању у САД видели су нестабилну природу кампање Камале Харис, као и положај америчког народа са становишта економије, прихода и утицаја на које су све ове међународне околности и кризе имале утицај.

У случају Венецуеле, није нам потребно замишљати како ће се Трамп понашати. Венецуела је већ имала искуство с првом владом Доналда Трампа у САД, и за Венецуелу, за Венецуеланце, то је била катастрофална администрација, суштински повезана са прогоном Боливарске револуције увођењем дивљачких и геноцидних механизама, попут окрутних једностраних санкција против венецуеланске привреде, што је негативно утицало на економски раст Венецуеле и њен улазак у глобалну економију.

Венецуела је постепено превазишла тај проблем разумевањем механизама санкција, била је у стању да им се супротстави, а такође је успела да их превазиђе спровођењем економске политике и предузимањем мера које су у последњим кварталима биле усмерене на подршку венецуеланској привреди и њен одрживи раст, захваљујући чему је венецуеланска привреда постала најбрже растућом привредом у Латинској Америци.

Да, односи са Сједињеним Државама су се заиста знатно побољшали. Наравно, цео међународни нафтни контекст, у којем је Венецуела важан чинилац, доста помаже, јер она остаје, упркос свим покушајима да се Венецуела уклони са међународног тржишта нафте због санкција PDVSA, важан играч са становишта добављача енергије кроз угљоводонике, а има и значајне гасне перспективе у блиској будућности.

Ако се политика буде спроводила исправно, можемо одиграти значајну улогу у тој области гасних угљоводоника. Тако да се економска судбина Венецуеле у наредним годинама чини обећавајућом и изван теме санкција.

Дабоме, санкције су нанеле штету, а у случају Венецуеле, могли би се надати да ће Трампов нови мандат донети другачије виђење Боливарске револуције и дубоко разорних последица тих санкција не само за Венецуелу, него и за значајан део привредних сектора овако или онако повезаних с Венецуелом, углавном на југу САД, у јужном Тексасу, на Флориди, укратко речено, у оној географској области САД с којим је Венецуела свагда имала важне односе.

Могло би се помислити да је Трамп извукао поуке из тога да политика мешања и максималног притиска на Венецуелу није донела резултате у виду промене режима, којој су тежили, а због стварно јаких страна Боливарске револуције, која некако ужива значајну подршку народа, упркос покушајима одрицања да та народна и законита подршка заиста постоје. Али у случају с Трамповим новим мандатом, можда се појаве неке непредвидиве крајности.

Не верујем баш да се политика САД према Венецуели може суштински променити. Оне се и даље придржавају концепта неопходности промене режима, оне виде неопходност готово апсолутне контроле свог „задњег дворишта“,  најближих географских подручја, углавном зато што су венецуеланска нафта и географска близина Латинске Америке, њених тржишта и добављача сировина и енергије за САД – јемство да ће моћи победити друге играче у региону, попут Кине и Русије.

Дакле, за ову битку, која може бити отвореном војном битком или префињеним ратом у другим димензијама, о којима сада говоримо, економским ратовима, комерцијалним ратовима других врста, њима је у извесној мери потребна послушност задњег дворишта, е да би могли деловати против тих геополитичких противника. И у том смислу, изгледа да у агенди против Венецуеле нема никаквих стратешких промена. Оно што се може променити јесте тактика.

Могуће је да у новој стратегији Доналда Трампа за те четири године владавине, која сада нуди прекид рата, не значи да прекидање ратова подразумева покорност са стране Сједињених Држава; све што то може значити јесте да појам рата може мутирати у префињеније концепте, као што су економски ратови или ратови других димензија, без коришћења војних израза о рату у тако изравном смислу. Али не мислим да ће се ратнички дух америчке елите суштински променити зато што предлаже прекид садашњих ратова.

Напротив, мислим да се дешавају танане промене у менталитету и деловању, које ће представљати рат против њихових противника или поцепаних земаља, или држава које не желе да се повинују њиховој вољи. У случају Венецуеле, која је једна од тих поцепаних земаља и која је увек била спремна да брани свој суверенитет, не очекујемо значајне промене у њеном деловању против Боливарске револуције. Томе ћемо се, наравно, надати.

Америчком народу треба честитати на изборима и новом председнику. То је део међународне дипломатије. Председник јасно ставља до знања да Венецуела није склона конфронтацији, као што је увек било током америчких избора. Венецуела је увек честитала изабраном председнику и увек је јасно стављала до знања да жели сарађивати на миру у региону и миру у свету.

Венецуела није противник Сједињених Држава, али америчка елита гледа на Венецуелу као на чинилац који изобличује њену моћ владања регионом. Баш то је оно што карактерише већи део дејстава Сједињених Држава против Венецуеле. Осим, наравно, контроле енергетских ресурса и контроле коју би желели да имају у овом за њих животно важном географском простору, а то је регион великих Кариба, где је Венецуела суштински део овог процеса, и са географске тачке гледишта има важан доминантан положај. Сједињене Државе, настојим на томе – не мислим да ће значајно променити стратешко тражење смене режима у Венецуели, можда ће променити неке тактичке елементе и одложити неке много оштрије радње због текуће енергетске ситуације у Венецуели, која је настала услед руско-украјинског сукоба.

А ради постизања циљева у предизборној кампањи, да Сједињене Државе поново буду велике, то подразумева потпуно поуздано снабдевање енергијом.

Можда сматрају да енергетско тржиште мора да се стабилизује како би могли да остваре своје циљеве индустријског развоја и побољшања индустријског профила, што је Трамп поставио као своју економску политику. Иако Трампова економска политика говори о смањењу пореза, подизању тарифа, смањењу каматних стопа, рецимо да је оно што они предлажу малчице сложен и донекле протувуречиви процес, па ћемо морати сачекати да видимо какав ће бити исход за америчку економију и, у принципу, с обзиром на присуство значајних геополитичких ривала који предлажу постепену дедоларизацију светске економије, то ће имати утицаја на америчку економију.

Тако да је ово другачији сценарио, нова Трампова администрација је другачија по ономе што мора да уради, и наравно да ће бити нијанси у деловању против Венецуеле, али не видим да ће то стратешки значајно променити оно што раде Сједињене Државе, како у Латинској Америци, тако и конкретно у вези са Венецуелом.

САД су изјавиле о неопходности апсолутне доминације над тим простором у свом задњем дворишту и не мислим да ће у том смислу бити промена у погледу дејстава које могу предузети. Наравно, има и других играча који ће им бити блиски. Дубока држава САД ће такође деловати са становишта очувања својих интереса.

Ако Доналд Трамп намерава да се позабави тиме, морамо имати на уму да у Сједињеним Државама постоји унутрашња супротстављеност у поимању тога каквим САД треба да буду у свету, и овај израз Доналда Трампа није ништа друго до мишљење одређеног унутрашњег слоја где Сједињене Државе виде другачије од оних што су подржавали Камалу Харис и њено више глобалистичко виђење, док се Доналд Трамп држи више протекционистичког концепта.

И у XIX веку бих те теорије назвао умереним изолационизмом, у коме се интереси Сједињених Држава морају чувати с тачке гледишта њихових унутрашњих снага, а не мешања у фундаментално европске сценарије. Потребно је схватити да у случају Сједињених Држава, оне Латинску Америку, баш као и Пацифички регион – посматрају као унутрашњи простор у коме се може деловати.

Сједињене Државе су позване деловати тамо где осећају да ће им можда ваљати да се повуку и оставе Европљане да делују на сопствени ризик и у складу са својим интересима у европском спектру.

Тако да видимо промене које је он зацртао још у свом првом мандату, у правцу промене оријентације, промене фокуса, смањења свог присуства у Европи, смањења важности Европе у спољној политици САД и оријентације на пацифички регион и, наравно, контролу над свиме на западној хемисфери, како је зову, над целим америчким континентом. То је оно на шта морамо припазити.

Како се окрене, у случају Венецуеле постоји важан међаш – нови мандат председника Мадура, који ће обележити оно што ће Сједињене Државе и њихово деловање рећи поводом одговора и дејстава које ће Венецуела такође предузети у исходу ове прекретнице.

Влада Николаса Мадура и Боливарска револуција контролишу све променљиве унутрашње управе, имамо апсолутни мир, признање државне управе и побољшање економских услова, не на нивоима које бисмо сви желели, али у извесној мери одржив економски раст, раст и побољшање у многим производним и друштвеним секторима у Венецуели.

Пред нама је још дуг пут, још увек постоје неједнакости између класа, неједнакости између географских области Венецуеле, не расту и не напредују сви региони земље истим темпом, али видимо да широм земље постоји стабилан раст, побољшава се способност владе да управља и повећава благостање становништва, што нам обећава добру годину и добру будућност у наредним годинама.

И ово такође треба узети у обзир: Венецуела у миру и спокоју значи стабилност за Латинску Америку, у првом реду током овог периода миграционих таласа према Сједињеним Државама. У ово време Венецуела је такође била миграциони привлачилац који је одвлачио већи део миграционе пажње Латинске Америке са Сједињених Држава на Венецуелу, смањујући миграциони притисак на Сједињене Државе.

На економском плану, Венецуела је важна за стабилност Кариба, за стабилност Латинске Америке, не само зато што ће талас миграција у којем ће прогон Венецуеланаца у иностранство коначно престати, већ и због тога што ће нам можда затребати и нова, квалификована радна снага, као што је увек био случај у венецуеланској привреди, како бисмо подржали раст. Венецуела је у стању да упије значајан део свог становништва са производним потенцијалом у условима раста, а део чак и на рачун миграције, која се десила у периоду раста. То не би требало да се промени када будемо имали значајан привредни раст.

Како се будемо опорављали и налазили решења за ове злочиначке санкције уведене против нас, судбина раста Венецуеле ће бити од велике важности, а тај значајан раст ће донети корист Сједињеним Државама, Латинској Америци и Карибима као суседима.