Последњих дана, најврелија тачка Латинске Америке, за коју је прикована пажња целог света, била је Венецуела. Имају ли неке земље, попут, на пример, Аргентине, морално право да одбију да признају победу Николаса Мадура, за издање „Два Југа“ говори професор Марсело Кениг.
Аргентинска влада Хавијера Милеја настоји да изгледа као најбољи ученик спољне политике САД. Не само да је покушала да се додвори америчкој влади тако што је прекинула традицију мира и немешања аргентинске спољне политике у туђе и далеке ратове, бранећи, рецимо, геноцид који држава Израел спроводи у Гази или беспоговорним придруживањем ставу НАТО-а у украјинском рату; сада и по регионалним питањима бира нападе и супротстављање демократски изабраној влади Венецуеле. Не само да игнорише пресуду изборне комисије Боливарске Републике Венецуеле, већ диктатуром назива земљу у којој је за 25 година одржан 31 избор и чији је изборни систем много поузданији од система саме Аргентине. Занимљиво је да влада чији је потпредседник редовно посећивао у затвору диктатора и организатора геноцида Хорхеа Рафаела Виделу, истиче себе као поборника демократије.
Цела та прекомерна акција не само што има разлог за догматску идеолошку усаглашеност с интересима америчког капитализма, него је и јака конјуктурна опклада на Трампову победу. Милеј се показује као шегрт најреакционарнијег сектора Американаца јер му је потребан спас од дубоке економске кризе у коју гура аргентински народ.
Доиста, ако ће Венецуела, упркос сопственој кризи и америчкој блокади, бити латиноамеричка економија с највећом стопом раста (отприлике 4%), Аргентина ће бити она саж највећим падом (пад који може достићи 4% према прорачунима ЕКЛАК). Влада покушава да заустави и реши жестоку стагфлацију (инфлацију са стагнацијом). Недостају јој потребни долари да се искобеља из те мочваре. Милеј је националном конгресу упутио закон под називом „Базног закона“, усмерен ка незаконитом прању капитала у иностранству (преко границе се налазе средства Аргентинаца која премашују ниво прекомерног спољног дуга земље) и такође садржи RIGI (посебан режим за крупне инвестиције) с неразложним уступцима транснационалном капиталу који долази у земљу. Да би донео тај закон, није се устручавао да прибегне коруптивним радњама како би добио гласове. На пример, мењао је глас једног од сенатора за место амбасадора у Европи. Чин који би био скандал огромних размера у свакој тачки света где у рукама власти нема толико усредоточених средстава масовног информисања.
Ипак, чини се да све указује на то да неће имати велики одзив. Из тог разлога, он очајнички ставља улог на то да ће му, после доласка Трампа у Белу кућу и уз његово одобрење мастан зајам од ММФ-а омогућити да реши насушне проблеме аргентинске привреде на рачун повећања дуга. Отуд његова безусловна и претерана потчињеност, у настојању да постане хајкачки пас империје у опадању, која за решавање има много других проблема, доста пречих од потреба једне капитулантске и неспособне владе која не може да реши своје сопствене.
