Биографија једне од најпротивречнијих личности колумбијске историје XX века
Трагична личност Камила Тореса Рестрепа (Camilo Torres Restrepo), свештеника, универзитетског професора, и на крају, герилца, не може се разумети без познавања ширег историјског и политичког контекста Колумбије средином XX века. Његова животна путања није била изоловани лични избор, већ је била дубоко условљена друштвом које је деценијама живело у сенци насиља, социјалних неправди и политичке нестабилности.
Колумбија у којој је Камило Торес одрастао и деловао била је земља оштрих класних разлика, слабе државе и хроничне кризе политичког легитимитета. Управо у том простору, где су институције често губиле ауторитет, а насиље постајало уобичајено средство решавања сукоба, појављује се личност на чијем се животном путу спајају вера, наука, политика, и нажалост, оружана борба.
Да би се разумело како је дошло до радикализације једног универзитетског интелектуалца и свештеника, неопходно је вратити се догађајима који су у другој половини XX века трајно обележили колумбијско друштво.
I. Колумбија после Гаитана: насиље као историјска судбина
Убиство либералног лидера Хорхеа Елијесера Гаитана (Jorge Eliécer Gaitán Ayala)[1] 1948. године означило је почетак једног од најкрвавијих периода у историји Колумбије, познатог као период насиља (La Violencia). Његова смрт изазвала је масовне нереде у Боготи — познате као Боготасо (Bogotazo) — који су за неколико дана претворили делове престонице у рушевине и однели хиљаде живота. Тај догађај био је само увод у више од једне деценије бруталних сукоба између присталица Либералне и Конзервативне странке.
Током наредних година, политичко насиље се из градова пренело на село. Сеоске заједнице постале су главне жртве прогона, одмазди и масовних убистава. Према различитим проценама, у том периоду је погинуло између 200.000 и 300.000 људи, док су стотине хиљада напустиле своја огњишта. Држава је била слаба, институције неделотворне, а правна заштита готово непостојећа. Након најкрвавијих година насиља, политичке елите су 1958. године покушале да зауставе распад државе споразумом познатим као Национални фронт (Frente Nacional). Либерална и Конзервативна странка договориле су се да се на власти смењују по унапред утврђеном реду и да равноправно деле све кључне државне функције и министарства. Та нагодба је заиста смањила интензитет отвореног партијског насиља, али је истовремено потпуно затворила политички систем за све друге друштвене групе. Милиони сељака, радника, расељених и сиромашних нису имали ниједну странку која би заступала њихове интересе. Њихов глас није допирао до институција, а неправде које су подстицале насиље су настављене, без истинске воље за променом.
Колумбијско друштво било је дубоко обележено оштрим социјалним разликама. Огромна већина обрадиве земље налазила се у рукама малобројних велепоседника, док су милиони сељака живели као закупци или надничари, без сигурности, без приступа образовању и здравству. У градовима је расло сиромаштво, а у руралним подручјима опстајала је готово феудална структура друштвених односа. У таквом окружењу, за многе сиромашне сељаке и маргинализоване групе, оружје је постепено постајало једино средство самоодбране и политичког изражавања. Прве герилске формације нису настале као идеолошки покрети, већ као локалне заштитне милиције које су покушавале да одбране своје заједнице од насиља и репресије. Тек касније, под утицајем Хладног рата и марксистичке идеологије, те групе ће добити јаснију политичку артикулацију и прерасти у организоване герилске покрете.
II. Дете елите у земљи неједнакости
У том сложеном и трагичном амбијенту одрастао је и формирао се Камило Торес. Иронија његове судбине лежи у чињеници да он није потекао са маргина друштва, већ из самог срца колумбијске елите. Рођен је 3. фебруара 1929. године у Боготи, у угледној и имућној породици, у окружењу које је већ тада симболизовало друштвени престиж, културну тежину и политички утицај.
Његов отац, Каликсто Торес Умања (Calixto Torres Umaña)[2], био је угледни педијатар и универзитетски професор, припадник образоване више класе. Мајка, Исабел Рестрепо Гавирија (Isabel Restrepo Gaviria), потицала је из старе и утицајне породице. Камило је одрастао у окружењу у којем су образовање, култура и јавна служба били подразумевани део животног пута.
Школовао се у најпрестижнијим образовним установама колумбијске престонице свога времена. Основно образовање стекао је у Немачком колеџу у Боготи (Colegio Alemán), а средње у Колехио Мајор де Нуестра Сењора дел Росарио (Colegio Mayor de Nuestra Señora del Rosario)[3] и у лицеју Сервантес (Liceo Cervantes)[4], институцијама кроз које су пролазиле генерације политичке и интелектуалне елите земље.
За младог Камила, пут је у почетку изгледао јасно зацртан: универзитет, професионална каријера, место у друштвеном врху. Године 1946. уписује Правни факултет Националног универзитета Колумбије, институције која је већ тада била једно од главних жаришта интелектуалних и политичких расправа у земљи. Међутим, управо у том периоду почиње његов први дубоки унутрашњи преокрет. Док је формално припадао најпривилегованијем слоју друштва, све више се суочавао са суровом стварношћу која је почињала одмах изван зидова универзитета и породичних салона. Богота је била град оштрих контраста: раскошне четврти и огромне сиротињске периферије у којима су живели сељаци протерани са своје земље током периода насиља (La Violencia).
Тај судар два света — света у којем је рођен и света који је почињао да открива — постепено ће постати централна оса његове унутрашње драме. Управо у том периоду унутрашњег преиспитивања појављује се и први конкретан додир Камила Тореса са свештеничким позивом. Иако се интелектуално и духовно формирао у католичким образовним институцијама које су основали и водили монашки редови, његова свештеничка вокација није се родила под утицајем тог школског окружења, нити као плод католичког васпитања, већ много касније — кроз личне односе, унутрашња преиспитивања и све дубљу интелектуалну радозналост. Преко своје тадашње девојке Тересе, Камило упознаје малу групу доминиканских свештеника Француза који су тих година деловали у Боготи[5]. Били су то припадници новог поколења европских теолога, отворени за социјална питања, за дијалог са савременим друштвом и за критичко преиспитивање улоге Цркве у свету који се убрзано мењао.
Камило почиње да чита њихове текстове и чланке у часопису Тестимонио, који га дубоко погађају. У њима налази једну слику хришћанства која се разликовала од побожности у којој је одрастао: мање обредну, мање формалну, а много више усмерену ка човеку, ка правди и ка друштвеној одговорности. Убрзо их и лично упознаје, слуша њихове проповеди и предавања, и улази у разговоре који ће се показати пресудним за његов животни избор.
У том интелектуалном и духовном сусрету постепено се у њему буди идеја о свештеничком позиву. Не као бекству од света, већ као начину да му служи. У једном тренутку тај призив постаје толико снажан да Камило размишља о радикалном кораку: да тајно напусти породицу и да ступи у новицијат (искушеништво) доминиканског реда у чувеном светилишту Ћикинкира (Chiquinquirá).
Тај покушај има готово симболичан карактер. Камило заиста одлази на железничку станицу Ла Сабана (La Sabana) с намером да крене ка новицијату. Међутим, мајка, сазнавши за његову намеру, стиже на станицу, спречава га да отпутује и враћа кући. Та сцена остаће један од упечатљивих тренутака његове младости: сукоб између породичних очекивања и личног позива. Занимљиво је истаћи да је колумбијски нобеловац Габријел Гарсија Маркес током својих студентских дана на Правном факултету пријатељевао са Камилом Торесом и да је у својој аутобиографији Vivir para contarla[6] оставио драгоцен запис о једном од преломних тренутака његовог живота. Маркес описује како је тога дана посетио Камилов породични дом, пошто је овај први пут изостао са предавања, и затекао га бледог и закључаног у кућну библиотеку — по мајчиној наредби, како би га спречила да тајно отпутује у доминикански новицијат. На крају тог сусрета Маркес је од свог пријатеља добио, како је сам записао, „непроцењив поклон“ — Дарвиново Порекло врста. Годинама касније, већ као свештеник, Камило Торес ће 1959. године у Боготи крстити Маркесовог старијег сина Родрига, чиме ће њихово младалачко пријатељство добити и једну трајну, личну димензију.
Камилови родитељи оштро су се противили његовој намери да постане свештеник, а посебно отац, који је, поред тога што је био либерал, био и изразито антирелигиозно настројен, чак и атеиста. За једну породицу из колумбијске елите, свештенички позив значио је одрицање од каријере, јавног утицаја и друштвеног положаја који су му, по свему судећи, били готово загарантовани. Ипак, после дугих разговора, породичних напетости и отпора који је трајао месецима, родитељи су на крају, невољно, пристали да прихвате његов избор.
III. Од Богословије до социологије: пут ка „делотворној љубави“
Камило напушта студије права и 24. августа 1947. године уписује се у Богословију у Боготи (Seminario Conciliar de Bogotá). Тиме почиње нова фаза његовог живота. Студије су трајале укупно седам година: три године филозофије и четири године теологије, у складу са тадашњим студијским програмом. Током тог периода Камило пролази кроз класичну римокатоличку духовно-богословску формацију, али истовремено све више продубљује интересовање за друштвена питања и за судбину сиромашних слојева колумбијског друштва.
По завршетку богословских студија, рукоположен је за свештеника 29. августа 1954. године, у својој двадесет петој години.
Тим кораком заокружена је прва велика етапа његовог животног пута — прелазак из света друштвене привилегованости у свет свештеничког призива и служења. Али управо током својих богословских година, далеко од тога да се затвори у зидове институције, Камило Торес почиње да открива једну стварност која ће га све више удаљавати од мирне црквене каријере и приближавати друштвеној и политичкој драми Колумбије.
Рукоположењем 1954. године живот Камила Тореса улази у нову фазу, која ће се показати једнако пресудном као и његов улазак у Богословију. Већ тада његови надређени уочавају да је реч о изузетно даровитом и интелектуално радозналом младом свештенику, способном за више од уобичајене парохијске службе. Зато му се отвара могућност која ће трајно променити његов начин мишљења: одлазак на студије у Европу.
У јесен 1954. године Камило Торес одлази у Белгију, на Католички универзитет у Лувену (Université Catholique de Louvain / Katholieke Universiteit Leuven), једно од најпрестижнијих интелектуалних средишта католичког света тог времена. Тамо уписује студије социологије и политичких наука, области које су у то време биле у самом средишту расправа о модерном друштву, неједнакости и улози државе. Најзаслужнији за Камилов одлазак у Лувен био је белгијски свештеник и социолог Франсоа Хутар (François Houtart), кога је упознао на завршној години студија у Боготи и који, приметивши његово растуће интересовање за социјална питања, подстиче и усмерава га да упише студије социологије у Белгији.
За младог свештеника из Боготе, Лувен није био само академско искуство, већ прави културни и духовни шок. Ту се суочава са Европом која је излазила из рушевина Другог светског рата, са континентом који је већ имао искуство тоталитаризма, револуција, масовних страдања и дубоких идеолошких подела. У Лувену упознаје нову слику Католичке цркве: не затворену у догматску одбрану поретка, већ Цркву која све више размишља о социјалној правди, радничком питању, сиромаштву и одговорности према „трећем свету“. Управо ту се сусреће са струјама хришћанског хуманизма и социјалног католицизма које ће касније бити један од извора теологије ослобођења.
Истовремено, студије социологије пружају му нешто што му је до тада недостајало: научни језик за оно што је интуитивно осећао још као семинариста (студент Богословије) у сиромашним квартовима Боготе. Статистика, методологија, анализа класа, урбаних структура и економских неједнакости омогућавају му да беду и неправду више не посматра само као морални проблем, већ као системски феномен.
У Лувену Камило не остаје само пасивни студент. Већ током првих месеци укључује се у рад са другим студентима из Латинске Америке и оснива Колумбијски тим за друштвено-економска истраживања — Equipo Colombiano de Investigación Socioeconómica (ECISE). Тај круг младих интелектуалаца имао је за циљ да научна знања примени на конкретне проблеме својих земаља: сиромаштво, аграрно питање, урбану маргину, неједнак приступ образовању.
Истовремено, Камило обавља и дужност помоћника ректора Латиноамеричког колеџа у Лувену, институције намењене припремању свештеника из Европе за мисију у Латинској Америци. Ту стиче драгоцено искуство управљања, организације и рада са младим свештеницима који ће служити и деловати у земљама на латиноамеричком континенту обележеном дубоким социјалним кризама.
Торес ће 1958. године завршити лиценцијат из друштвених наука, одбранивши рад под насловом „Статистички приступ друштвено-економској стварности града Боготе“ (Aproximación estadística a la realidad socioeconómica de la ciudad de Bogotá). Тај рад није био апстрактан академски пројекат, већ први озбиљан покушај да научно опише неједнакости сопственог града: распоред сиромаштва, становање, приступ образовању, миграције са села у град.
Пре повратка у Колумбију, Камило проводи неколико месеци у Сједињеним Америчким Државама, на Универзитету у Минесоти у Минеаполису, где као слободни слушалац похађа курсеве урбане социологије и социологије рада. Тај боравак додатно проширује његов поглед на индустријско друштво, синдикате и радничка права.
Када се 1959. године вратио у Боготу, Камило Торес више није био само млади свештеник са социјалном осетљивошћу. Вратио се као један од најобразованијих младих социолога у земљи, са јасном свешћу да је научно разумевање друштва неодвојиво од пастирске и моралне одговорности.
У њему су се тада трајно спојиле три линије које ће одредити све што ће касније уследити:
— свештенички позив,
— социолошка анализа,
— и све јачи осећај да се неправда не може лечити само проповеђу, већ и дубоким друштвеним променама.
А управо тај повратак у Колумбију означиће почетак његове најплодније — и најконфликтније — фазе.
Повратак Камила Тореса у Боготу 1959. године означио је почетак једне изузетно динамичне и значајне етапе у његовом животу. Вратио се у земљу која се још увек није опоравила од последица периода насиља (La Violencia), у друштво дубоко подељено, исцрпљено и пуно потиснутих конфликата. Али сада ступа на духовно-друштвену сцену Боготе и Колумбије као свештеник са европским образовањем, као социолог са модерним методолошким знањем и као човек који у сиромаштву више не види само морални изазов, већ структурални проблем.
По повратку из Белгије, Камило Торес учествује у оснивању првог факултетског одсека социологије у Латинској Америци на Националном универзитету Колумбије, који ће убрзо постати једно од кључних средишта друштвених наука у региону. На истом одсеку убрзо је постављен за предавача. То није била обична академска позиција: социологија је у то време у Колумбији била готово непозната дисциплина, а Камило Торес постаје један од њених пионира.
На универзитету је брзо стекао репутацију изузетно харизматичног и захтевног професора. Његова предавања нису била апстрактне расправе о теоријама, већ стални позив студентима да изађу из учионица и суоче се са стварношћу сопственог друштва. Организовао је теренска истраживања у сиромашним квартовима Боготе, међу радницима, мигрантима и расељеним сељацима. Из тог рада настаје и један од његових првих великих пројеката: оснивање Покрета универзитетске промоције заједнице — Movimiento Universitario de Promoción Comunal (MUNIPROC). Циљ овог покрета био је да студенте повеже са конкретним социјалним проблемима: изградњом станова, описмењавањем, здравственом едукацијом, организацијом локалних заједница.
У овој фази Камило још увек чврсто верује да је могуће извршити дубоке друштвене промене путем институција, образовања и реформе државе. Активно сарађује са државним телима: 1961. године постаје члан Управног одбора Колумбијског института за аграрну реформу (Instituto Colombiano de la Reforma Agraria — INCORA), тела задуженог за један од кључних државних проблема — расподелу земље. Управо ту, у додиру са бирократијом и политичким структурама, почиње једно од најболнијих разочарања његовог живота. Иако је аграрна реформа на папиру представљала историјску шансу за милионе сељака, у пракси се показивала спором, ограниченом и под сталним притиском земљопоседничких елита. Камило изнутра посматра како се реформски пројекти разводњавају, како се одлуке одлажу, а интереси најмоћнијих слојева поново штите.
Истовремено, његов пастирски рад га све више води ван универзитетских зидова. Именован је за викара (помоћног парохијског свештеника) у парохији Ла Веракруз (Parroquia de la Veracruz), у самом историјском центру Боготе, где се свакодневно сусреће са радницима, ситним трговцима, незапосленима и бескућницима.
Ту се његова теорија и пракса почињу опасно приближавати. Јер, што је више познавао механизме друштва, то је све јасније видео границе реформи. Што је више разговарао са сиромашнима, то је све мање веровао да ће се њихов положај битно променити без дубоког потреса постојећег поретка.
У овом периоду почиње и његово постепено удаљавање од званичних ставова црквене јерархије. Не у доктринарном смислу — он остаје искрено верујући католик — већ у практичном. Све отвореније критикује блискост Цркве са политичким елитама, њену уздржаност према социјалним конфликтима и страх од отвореног сукоба са моћнима.
Око њега се окупља круг младих интелектуалаца, студената, синдикалних активиста и свештеника који верују да хришћанска вера мора имати конкретне историјске последице.
Управо у тој тачки почиње његово полако клизање из света научних теоријских расправа у свет отворене политичке борбе.
IV. Између мита и историје: наслеђе Камила Тореса
Почетком шездесетих година, Камило Торес улази у фазу у којој његов рад све мање личи на класичну академску каријеру, а све више на отворени политички ангажман. До тада је још увек покушавао да делује унутар постојећих институција: универзитета, државних тела, парохије. Али искуство му је све јасније показивало да су канали реформе плитки, спорни и подложни притисцима моћних интересних група.
Кључни преокрет настаје 1964. године. Те године Камило формулише и јавно излаже оно што ће постати његов најпознатији политички документ — Платформу јединственог фронта (Plataforma del Frente Unido). Реч је о покушају да се, по први пут у историји Колумбије, око минималног програма социјалних и политичких реформи уједине радници, сељаци, студенти, синдикати и различите левичарске струје, без обзира на идеолошке разлике. Основна идеја била је једноставна и радикална: да се политички глас милиона сиромашних, који није имао представништво ни у Либералној ни у Конзервативној странци, коначно организује као аутономна политичка снага.
У том тренутку, Камило још увек не говори о оружаној борби. Његов циљ је масовна, мирна, али одлучна мобилизација народа. У својим говорима понавља да је „револуција пре свега морални чин“ и да без учешћа самих потлачених нема истинске промене.
Међутим, управо тај пројекат доводи га у директан сукоб са два центра моћи: са политичким естаблишментом и са црквеном хијерархијом. Фронт јединства брзо стиче огромну популарност међу студентима, радницима и сељацима. Његови говори окупљају хиљаде људи. Али истовремено расте страх у црквеном и државном врху.
За кардинала Луиса Кончу Кордобу (1891-1975), надбискупа Боготе, Камило више није био само проблематични свештеник, већ политички лидер који користи свештенички ауторитет за радикализацију маса. Та оцена добија на тежини у контексту чињенице да је Римокатоличка црква у Колумбији у то време била једна од најтрадиционалнијих и институционално најконзервативнијих у читавој Латинској Америци.
У јуну 1962. године, након што је јавно подржао студентски штрајк на Националном универзитету, Камило је, вољом самих студената, био изгласан за ректора универзитета. Управо та чињеница — да један свештеник стиче снажан легитимитет у студентском покрету — озбиљно је забринула црквену јерархију, те му је убрзо наложено да напусти све универзитетске дужности. Потом му је понуђен административни положај у дијецезанској курији — у суштини, покушај да се измести из јавног простора и стави под директну контролу црквене власти. Нуђено му је и да оде у Европу на докторске студије. За Камила Тореса је то био кључни морални лом. У писмима и разговорима из тог периода јасно каже да осећа да би прихватањем такве позиције издао све оно што је до тада радио међу сиромашнима. Све отвореније говори да Црква, уместо да буде глас потлачених, постаје део структура моћи.
Сукоб ескалира 1965. године. Иако није сачуван формални документ у којем би надбискупија изричито осудила платформу Frente Unido као „несагласну са учењем Цркве“, црквена јерархија, предвођена надбискупом Луисом Кончом Кордобом, оштро је критиковала политичко ангажовање Камила Тореса и његову платформу као неприкладне за свештеника и супротне преовлађујућим ставовима Цркве тог времена, што је довело до практичног прекида његовог канонског односа са црквеном влашћу и до потпуног захлађења односа између Тореса и његовог надбискупа. У јулу 1965. године Камило доноси једну од најдраматичнијих и свакако најболнијих одлука у свом животу: подноси захтев за враћање у ред лаика. На тај корак одлучује се под снажним притиском самог надбискупа, који му је запретио да ће, уколико сâм не поднесе захтев за враћање у ред лаика, бити екскомунициран. Ипак, према сопственим, јавно изнетим изјавама, Камило Торес је и након овог формалног чина наставио да себе сматра свештеником у моралном и духовном смислу, држећи да се свештеничко призвање и достојанство не може поништити административном одлуком. Познате су његове речи из Поруке хришћанима (Mensaje a los cristianos)[7]: „Оставио сам повластице и дужности свештенства, али нисам престао да будем свештеник.“ (Yo he dejado los privilegios y deberes del clero, pero no he dejado de ser sacerdote). Сукоб са високом црквеном јерархијом и удаљавање од свештеничких дужности за Камила Тореса нису значили губитак вере, нити одрицање од свештеничког призвања, већ израз његовог уверења да више није у могућности да врши своју службу унутар институционалних оквира Цркве. Истовремено, његов политички рад постаје све радикалнији. Фронт јединства прераста у масовни покрет. Камило путује по градовима и селима, оснива локалне комитете, говори радницима, студентима, сељацима. Али држава одговара репресијом: забране скупова, хапшења активиста, цензура штампе.
Дакле, Камило Торес је током 1965. године био изузетно активан у оквиру своје политичке платформе Frente Unido del Pueblo, коју је основао као покрет који је требало да артикулише широку опозицију двопартијском систему Frente Nacional. У том периоду он је путовао широм Колумбије држећи говоре, организовао масовне скупове и покушавао да мобилише различите социјалне групе да се уздрже од учешћа у формалним изборима, сматрајући да постојећа изборна процедура не може довести до стварних промена у земљи, те да само легитимише устаљени политички поредак који искључује опозиционе гласове.
У том периоду почиње и његов први формални контакт са герилском организацијом Војска националног ослобођења (Ejército de Liberación Nacional — ELN)[8]. У почетку, тај контакт није војне, већ политичке и интелектуалне природе. Торес настоји да разуме зашто се једна генерација младих људи одлучује за оружану борбу; они, са своје стране, у њему препознају морални ауторитет и фигуру способну да њиховој акцији пружи етички легитимитет.
Важно је нагласити да између 1964. и 1965. године, Камило још увек верује да је могуће избећи оружани сукоб. Али како се простор за легалну политичку акцију све више затвара, а његов покрет систематски разбија, пред њим се појављује питање које ће одредити његову судбину: да ли је револуционарна вера без оружја само још један облик моралне утехе у друштву у којем сила већ одавно влада законом?
Крајем 1965. године, Камило Торес се налази у потпуној изолацији између три света којима је некада припадао. Са Црквом је раскинуо институционалне везе. Са државом је у отвореном сукобу. А његов политички покрет, иако масован, бива систематски гушен. До јесени 1965. године Frente Unido се већ налази под сталним притиском државних органа. Његове активности пажљиво надгледају полиција и безбедносне службе, јавни скупови се на више места забрањују или прекидају, а рад локалних комитета све више се отежава. Његов недељник Frente Unido више пута је изложен цензорским интервенцијама и административним притисцима, што озбиљно погађа дистрибуцију и јавни утицај покрета.
У исто време, Камило све јасније увиђа да је Frente Nacional — систем поделе власти између Либерала и Конзервативаца — створио политички поредак у којем је законита смена власти постала фикција. Избори постоје, али исход је унапред договорен. Простор за трећу опцију је практично укинут. Пошто су, по његовом уверењу, сва друга политичка и мирна решења била исцрпљена, он постепено долази до закључка да више не постоји други пут за преображај колумбијског друштва осим оружане борбе. У том контексту, контакт са ELN-ом добија нову димензију. Војска националног ослобођења била је у то време млада и релативно мала герилска организација, надахнута Кубанском револуцијом. За разлику од других герилских покрета, ELN је од самог оснивања покушавао да марксистичку анализу друштва повеже са изразитим етичким и моралним регистром, чему су значајно допринели католички интелектуалци и свештеници укључени у покрет.
Може се рећи да је за њих Камило постао готово идеалан симбол: свештеник који је напустио олтар због сиромашних и потлачених, интелектуалац који је напустио универзитетску катедру у име правде. За самог Камила, међутим, ELN не представља симбол, већ последње средство. У октобру 1965. године он доноси коначну одлуку да се прикључи оружаној борби. То није чин који чини у тајности. Напротив — 7. јануара 1966. године објављује јавни документ познат као Proclama al pueblo colombiano (Проглас колумбијском народу), у којем отворено саопштава да се прикључује борби под оружјем, истичући да се тим чином ставља на страну народа у борби за друштвене промене. Томе претходи његова аргументација да мирна и легална средства нису довољна за трансформацију друштва. Неколико дана касније он напушта Боготу и креће ка јединицама ELN у планинама Сантандера.
Његов улазак у герилу био је херојски управо у моралном, а не у војном смислу. Херојство Камила Тореса не лежи у ратничкој вештини или физичкој издржљивости, већ у доследности сопственим принципима и у спремности да за своја уверења плати личну цену. Он нема никакво војно искуство, слабо је физички припремљен за живот у џунгли, тешко подноси дуге маршеве, хладноћу и глад. Саборци ће касније сведочити да је био спор у кретању, несигуран у руковању оружјем и често болестан. И управо упркос свему томе, он свесно прихвата живот за који зна да му не одговара, не из авантуризма, већ из уверења да нема право да од других тражи жртву коју сâм није спреман да поднесе. Мање од месец дана пошто се прикључио герили, 15. фебруара 1966. године, Камило Торес гине у свом првом оружаном сукобу са колумбијском војском, у близини места Патио Симентo, у департману Сантандер. Имао је само тридесет шест година.
Његово тело никада није враћено породици. Место његове сахране остаје непознато. Смрт Камила Тореса одмах изазива шок у Колумбији и широм Латинске Америке. За једне, он постаје симбол издаје: свештеник који је узео оружје. За друге, он је мученик: човек који је доследно платио цену својих уверења. За треће, он остаје трагична фигура, пример како историја ломи појединце који покушају да споје веру, морал и политику.
И управо ту почиње последње, можда најважније питање његовог живота: да ли је Камило Торес био наивни идеалиста који је погрешно проценио историју, или један од ретких који је имао храбрости да иде до краја у друштву у којем компромис значи саучесништво?
Смрћу у планинама Сантандера, живот Камила Тореса се завршио — али је управо тада почео његов други, много дужи живот: живот мита.
Већ у данима након погибије, око његовог имена почиње да се гради сложена симболичка фигура. За једне, он постаје икона револуционарног хришћанства, свештеник који је доследно спојио веру и друштвени ангажман. За друге, он остаје пример трагичне заблуде, интелектуалац који је подценио логику насиља. За треће, он је пре свега симптом једног друштва у којем су мирни путеви били затворени.
Али без обзира на различита тумачења, једна чињеница остаје неспорна: Камило Торес није био пролазна фигура. Он је оставио иза себе интелектуално и духовно наслеђе које је дубоко утицало на развој друштвене мисли у Латинској Америци. У самом средишту тог наслеђа налази се концепт који је он сâм формулисао једноставним, али захтевним речима: „делотворна љубав“ — amor eficaz. За Камила Тореса, хришћанска љубав (caridad, amor al prójimo) није била ни психолошко осећање ни приватна морална врлина, већ историјска обавеза која захтева делотворност. У оквиру свог појма amor eficaz, он полази од уверења да се аутентична љубав према ближњем не мери намером, већ конкретном спремношћу и способношћу да се мењају неправедне друштвене структуре и да се штите они који су систематски искључени из друштва. Љубав која остаје на нивоу добре воље, која избегава ризик и не доводи у питање институционализовану неправду, за њега је била теолошки недовршена и етички неадекватна. Из тог појмовног језгра произлази целокупна унутрашња логика његовог мишљења и деловања: од пастирске службе и социолошке анализе, преко политичке мобилизације, до радикалног закључка да љубав, у одређеним историјским околностима, мора прећи границе установљених оквира.
Иако је деловао пре настанка теологије ослобођења као организованог покрета, Камило Торес се с правом сматра једним од њених претеча. Његов појам amor eficaz и схватање љубави као делотворне историјске обавезе унапред најављују теме које ће након 1968. постати централне у теологији ослобођења. Својим животом и својом смрћу он је надахнуо читаву генерацију латиноамеричких свештеника и теолога.
Истовремено, мит о Камилу Торесу наставља да живи у колумбијској историјској свести. Неидентификовано тело и непознато место сахране допринели су стварању представе о њему као готово легендарној фигури — човеку без гроба и без споменика, али са изузетно снажним присуством у колективном памћењу. Управо зато су недавне вести да су могући посмртни остаци Камила Тореса наводно пронађени и да се над њима врше форензичке анализе ради утврђивања идентитета изазвале снажан одјек у Колумбији. Та вест није важна само као историјско питање, већ и као дубоко симболичан чин. После више од пола века, друштво које се и даље бори са последицама грађанског рата, помирења и сећања, као да поново покушава да се суочи са једном од својих историјски најкомплекснијих фигура.
Да ли ће његови остаци бити пронађени или не, у извесном смислу је мање важно од питања које његов живот и данас поставља: шта се дешава са појединцем који одбије да прихвати границе сопствене класе, који не пристане на удобну неутралност, и који покуша да своју веру, своју етику и своју политику споји у један, доследан живот?
Камило Торес остаје управо ту — на раскршћу између вере и револуције, између савести и историје, између храбрости и трагике. Не као готов одговор, већ као питање које Колумбија, и Латинска Америка, још увек нису до краја разрешиле.
[1] Хорхе Елијесер Гаитан био је харизматични колумбијски либерални политичар и један од најпопуларнијих лидера сиромашних слојева средином XX века. Обављао је дужности градоначелника Боготе (1936–1937), министра образовања (1940–1941) и министра рада (1943–1944), градећи углед политичара блиског народу. Залагао се за социјалну правду, аграрну реформу и политичка права обичних људи, оштро се супротстављајући олигархији и корумпираним елитама које су доминирале колумбијском политиком. За многе Колумбијце Гаитан је представљао наду у мирну друштвену промену кроз институције и изборни процес. Убијен је у Боготи 9. априла 1948. године, у тренутку када је био водећи председнички кандидат.
[2] Каликсто Торес Умања (Calixto Torres Umaña) био је један од најугледнијих колумбијских лекара своје генерације и пионир модерне педијатрије у земљи. Као професор Медицинског факултета на Националном универзитету у Боготи, образовао је читаве генерације лекара и утемељио академску педијатрију као посебну дисциплину. Сматра се „оцем колумбијске педијатрије“, како по свом научном раду, тако и по институционалном утицају. Истовремено, био је активан у јавном животу као присталица Либералне странке и заговорник социјално ангажоване медицине. У том споју науке, јавне службе и либералног хуманизма формирао се и интелектуални амбијент у којем је одрастао његов син Камило Торес.
[3] Колехио Мајор де Нуестра Сењора дел Росарио (Colegio Mayor de Nuestra Señora del Rosario) основан је 1653. године од стране доминиканског надбискупа фра Кристобала де Тореса и вековима је био једна од кључних образовних установа колумбијске елите. Иако је током XIX и XX века формално секуларизован и више није био под директном управом Цркве, школа је задржала снажан католички идентитет и традицију. У време Камила Тореса, она је представљала елитну образовну институцију у којој су се класично хуманистичко образовање, морални кодекс и католичко наслеђе и даље прожимали.
[4] Лицеј Сервантес (Liceo Cervantes) у Боготи био је једна од најугледнијих средњих школа свога времена, у којој је Камило Торес завршио последњу етапу свог школовања. Школу су основали августинци, припадници Реда светог Августина (Orden de San Agustín), који су у Колумбији присутни још од колонијалног доба и имају снажну традицију у области образовања. Августинске школе у Латинској Америци биле су познате по споју класичне хуманистичке наставе, строгог интелектуалног образовања и јаке моралне формације.
[5] У Боготу је 11. септембра 1938. године стигла група доминиканских фратара из Француске, из Лиона, која ће у Колумбији деловати све до 1947. године. Они доносе једно обновљено хришћанство (un cristianismo renovado), надахнуто начелима хришћанског хуманизма и отворено према социјалним питањима савременог света. За разлику од традиционалног, више институционалног католицизма, њихова проповед је стављала нагласак на достојанство човека, друштвену правду и одговорност хришћанина у историји. Управо у том духу оснивају часопис Testimonio (Сведочанство), који убрзо постаје једно од најважнијих интелектуалних средишта католичке обнове у Колумбији.
[6] Маркесову аутобиографију на српски језик превела је Бојана Ковачевић Петровић под насловом „Прича о мом животу“, у издању „Академске књиге“, Нови Сад, 2025.
[7] Frente Unido, n.º 1, Bogotá, 26 de agosto de 1965.
[8] Ejército de Liberación Nacional (ELN) је левичарска герилска организација основана 1964. године у Колумбији под утицајем Кубанске револуције и марксистичке идеологије. Данас представља најстарију још активну герилску групу у земљи и једног од главних актера дуготрајног унутрашњег сукоба. Након више неуспешних мировних иницијатива, од 2022. године поново су покренути мировни преговори између ELN-а и колумбијске владе, али процес остаје нестабилан и оптерећен наставком оружаних дејстава.
