Интервју са Клаудиом Данијелом Домингезом, аргентинским сликарем и скулпторем
Разговор водила: Соња Калајић
– Магични реализам, као стил, највише се везује за Латинску Америку и за имена као што су Габријел Гарсија Маркес, Мигел Анхел Астуријас, Хорхе Луис Борхес, Елена Гаро и други. Ипак, мало је познат ликовни израз овог жанра на истом подручју, а Ви сте управо један од аутора који се њиме вешто и радо служи. Да ли бисте могли да нашу публику више упутите у значај и квалитет присуства магичног реализма у сликарству Латинске Америке, посебице Аргентине из које долазите?
Сваки регион света има нешто од свог идентитета који га карактерише и заузврат је оно што има да понуди другим културама или регионима. Магични реализам је наша понуда човечанству у целини. Понуда за коју нисмо ни свесни да дајемо. Именовали сте велике експоненте попут Борхеса, а ми би додали и Фриду Кало у сликарству, као и Марија Переза – плодног савременог сликара из моје провинције Сан Хуан (Аргентина) и још много тога. Магични реализам нам омогућава да представимо најразличитије емоције, веровања, искуства, окружења и културе наших земаља. Вишеструко верније од саме стварности, чак и ако је представљена на „фантастичан“ начин. Овде у Аргентини има нас неколико који бирамо овај „стил“. То коегзистира са многим другима, у времену обележеном еклектиком. Магични реализам је отпор надмоћној струји разума и унитералне науке, која је верујем, дуго покушавала да буде званични глас за разумевање постојања, одбацујући бројне друге облике спознаје.
– Како ви гледате на историјску појаву магијског реализма и на везу Латинске Америке са овим уметничким стилом? Да ли је у питању континуитет са аутохтоним елементима Латинске Америке, етничким предусловима или су више у питању неке цивилизацијске тековине и историјске околности?
Мислим да је то резултат многих фактора. То је спој управо онога што помињете: културе претколумбовских домородаца, разноликости древних култура широм континента, шпанског и европског утицаја у то време и све до данас. Ако све ово помешамо у лонцу, скувамо током времена и послужимо у књизи или слици, добићемо магичну мешавину какву обично доноси овај латиноамерички стил.
– Шта Вас лично највише покреће у смеру магичног реализма? Шта вас ту највише одушевљава? Често користите елементе из свог личног живота. Да ли то значи да елементима Вашег живота желите да улијете неку нову димензију, нову „магију“ или да постојећу метафизику живота представите јавности?
Одрастао сам гледајући слике и текстове ових „магичних“ уметника које смо већ именовали. Одрастао сам у региону где велики део људи и даље дозвољава себи да верује, да има веру у нешто изван онога што је објашњиво. А од детињства сам увек био веома маштовит. Стварао сам фантастичне сцене и светове. Сањао сам са високим нивоом детаља. У контексту наведеног, магични реализам ми се чинио нормалним и свакодневним, као креативан и симболичан начин тумачења света. То је као допуна и мост између мог унутрашњег и спољашњег света.
Надам се да људи посматрајући моје радове, стварају везу са тим магичним/маштовитим светом који је у сваком од нас и у коме је све могуће.
– Посебно сте заинтересовани за домен интроспекције и езотерије душе. Јунаци Ваших слика су јунаци једног интелигибилног света помало обавијеног меланхолијом, као да у Вашим сликама провејава траг романтичарског и неотрадиционалног погледа на свет. Да ли нам подробније можете објаснити Ваше идејно и уметничко полазиште када је о томе реч?
Веома добро читање мог рада и мене самог!
Ја сам неко са великим унутрашњим светом, пуним фантастичних сцена, симболике. Увек сам био. Желим да верујем да су сви људи такви. Само неки од нас једним оком гледају шта имамо унутра, а другим шта се дешава око нас. Знам да већина људи гледа изван себе и да им је некада тешко да виде шта се дешава унутра.
Важно ми је да се фокусирам на интроспекцију. Мислим да је од виталног значаја да се мало боље разумемо и да се одатле суочимо са „стварношћу“.
Тај романтични и меланхолични ваздух који је у мојим радовима обично има везе са осећајем који ми пружа поглед на сопствену унутрашњост, која је огромна и тајанствена. Слика приказује сликара. Од малена ме прати то боемско, романтично и меланхолично биће. То сам ја – егзистенцијалиста. Мислим да ме је увиђање и размишљање о пространости спољашњег постојања на овој планети и универзуму натерало да са извесном меланхолијом осетим своју маленкост. Такође, по питању односа са другима, увек ми је било тешко да се повежем (чак и са својим вољенима). Дуги низ година више сам се бавио посматрањем него причањем. То доприноси оном меланхоличном осећају сазнања да без обзира што сте окружени са много људи остајете некако сами, а што се потом одражава и на моје креације.
Дакле, у суми свега могу рећи да је моја полазна тачка – мој живот од детињства, када сам стално контемплирао и рефлектовао, мало говорио а много посматрао и када сам давао пуну слободу машти.
Стварање „магичних сцена“ унутар мојих радова долази природно и у најмање очекиваном тренутку мог свакодневног живота. Могу да шетам у куповини и да се одједном појави готова слика у мом уму или да настане у стварној сцени на улици која се аутоматски помеша са идејама/концептима/елементима из мог интериорног света који јој дају тај додир фантастике. У том тренутку покушавам да задржим слику тако што неко време размишљам о њој и запишем фразу на мобилном која ме подсећа на ту сцену како бих је неком приликом насликао.
– Упркос чињеници да нас јаке струје глобализма одвлаче, угрубо речено, у смеру глорификације оног материјалистичког и спољашњег, а ниподаштавања свега духовног и унутарњег, уметници попут Вас ипак налазе своју публику и наилазе на јавну потврду своје вредности. То наравно није уобичајено нити масовно и обично иза таквих успеха стоји или ванредно напоран ангажман самог уметника или велика спољна подршка. Како је то у Вашем случају?
Истина је да је пажња масовно усмерена на материјално и површно. Претпостављам да то у великој мери има везе са потребом да се што више продаје и конзумира. А за такву намену су потребни брзи, масовни производи које свако може да реализује и конзумира.
Али генерално, мој поглед обично почива негде другде, на мом унутрашњем свету. Одатле делим са другима, који у мом раду налазе нешто што им резонира, што им ствара ехо. Сви имамо огроман унутрашњи свет, и ако му мало посветимо пажњу, открићемо незамисливо и несагледиво. Међутим, мало ко жели да крене на тај пут, да види шта се ту налази. Тако да постоји велики део јавности који не вреднује мој рад.
Сматрам да сам од детињства вредно радио и наставићу да радим и да сам некада имао и имам велику подршку људи. Али ово је у повременом режиму. Варира, од периода већег напора до периода веће подршке. Данас су се ствари значајно промениле са толико интернета и социјалних мрежа. Допиремо до више људи, а у исто време све постаје врло обезвређено и релативно. Уметност не бежи од те стварности. Не знам шта ће бити у будућности.
– Да ли нам желите рећи нешто Више о Вашем односу према самом чину сликања. Која димензија креативног приступа и стваралачког чина код Вас преовладава – мисионарска, пословна, медитативна, ритуална, тарапеутска, хедонистичка, забављачка, изазивачка…?
Мислим да је мој стваралачки чин раскршће свих ових димензија. Понекад се путеви стварања представљају уједињени, други пут истичући се један више од другог. Постоје радови који се рађају првенствено из медитативног пута, други, првенствено из изазова и они из аспекта рада/пословања. Истина, у свим случајевима, чин сликања је за мене ритуал и неопходна терапија за живот.
– Колико је данас аргентинским сликарима омогућено да се слободно баве оним за шта су се школовали као и да од тога живе? Колико држава препознаје важност уметности у друштву?
Увек је била и постојала велика несигурност у овој професији овде у Аргентини. Као што видим и у остатку Латинске Америке и на многим другим местима. Од уметности се овде веома тешко живи. Тек када пређете праг од нечега познатог и цењеног до високо цењеног и уз снажну изложеност и подршку, можете почети да живите мирније од своје уметничке активности. Мало је оних који то постижу. Огромна већина уметника мора да пронађе начине да настави да ствара уметност: да даје радионице, производи више и лакше продаје, да има још један посао са скраћеним радним временом, итд. То је свакодневни живот већине аргентинских предузетника.
Упркос томе, последњих година видим пораст уметника који производе и шире своје радове и то је охрабрујуће. Мислим да то делом има везе са могућностима које нам пружа виртуелни свет са друштвеним мрежама. Многи су почели да придају вредност и тежину професији, гледајући на њу као на својеврсни подухват или компанију којој је потребан одговарајући третман како би ваљано функционисала и одржавала се. Истовремено, повећава се број људи који желе да имају уметност у свом животу иако много тога и даље недостаје у смеру њеног развоја.
Такође, верујем да овај нестабилан и економски тежак контекст чини да као уметници будемо стално у „креативном стању“ и спремни за сваку прилику. Криза често доноси креативност и израз.
Не знам колико земаља препознаје значај уметности у друштву. Сумњам да не постоји ни једна држава која је препознала њену стварну вредност и место које јој припада. Ово је упоредиво и са многим другим задацима који се не вреднују онако како би требало.
– Однедавно се поред сликарства и вајарства бавите уређивачким и организационим пословима везаним за ликовну уметност. Заједно са супругом и колегиницом Elizabeth Leguizamón држите галерију „El Patio“ а однедавно сте и део особља галерије савремене уметности Ready Art Gallery у Монтевидеу у Уругвају. Одкуда афинитет и потреба за оваквим видом рада и какву врсту задовољства Вам то пружа?
У ономе што сам раније поменуо: да се уметност такође посматра као подухват или компанија, појавила се потреба да се истраже различите области и аспекти који чине овај свет уметности. Галерије су биле и остају веома важан простор за ширење и економску генерацију уметника. Отуда и иницијатива за стварање сопствене галерије у месту где живимо (Сан Хуан, Аргентина). Такође, овде доскора практично није било уметничких галерија. Код нас постоје још само две галерије. Идеја је била да кроз наш простор наставимо са ширењем нашег уметничког рада и рада колега, пријатеља с којима се бавимо у овој професији. У галерији смо годину дана и можемо рећи да смо поред великог труда који то подразумева, постигли одличне резултате, закључивши годину учешћем на нашем првом међународном сајму уметности у Сантјаго де Чилеу (Недеља уметности Чиле 2024). Такође водим бригу у промовисању уметника/пријатеља које сматрамо веома добрим и којима желимо да допринесемо својим делом како би они могли да наставе да сијају још више. Веома је задовољавајуће што могу да допринесем одатле, из улоге уметника-галеристе и у пратњи моје супруге која је такође кодиректор и уметница. Један од значајних наших мотива, свакако је и допринос уметности и култури нашег региона.
Бити део особља „Ready Art Gallery“ у Уругвају је остварење сна. Од кад сам био тинејџер, већ сматрајући себе уметником, сањао сам да будем део Уметничке галерије. То што је ова Галерија интернационалног типа је велики плус који нисам очекивао. То је испуњен сан изнад онога што будућност тамо носи. Свакако, надам се да ће то такође допринети финансирању и ширењу моје уметности на друга места. Какав год исход да буде, ја сам већ задовољан.
– Након изузетних самосталних изложби међу којима би по садржају издвојили ону из 2021. „Mix-Hoy“, из 2017. „Retratos mágicos“ и 2015. „Paradojas cotidianas“, који следећи изложбени концепт би могли да очекујемо у скоријој будућности? Које идеје тренутно заокупљају Вашу креативну машту?
Постоји серија на којој радим неколико година и коју зовем „Серија беле кошуље“. Ту се у сваком раду види лик са белом кошуљом стојећи у пози као да користи технолошки објекат (мобилни телефон, таблет, слушалице), а у стварности тај предмет није присутан, он је нестао са слике. То је питање које данас себи постављам: шта би се догодило када би сва тренутна технологија изненада нестала? Шта бисмо ми урадили? Да ли бисмо се поново повезали са светом природе? Мислим да треба да оставимо технологију мало иза себе и поново прихватимо нашу унутрашњост и наше природно, културно окружење и наше људе.
Желео бих да изложим ову серију у „Ready Art Gallery“ у Уругвају и у својој галерији „El Patio“ у Аргентини, негде 2025. Видећемо шта ће бити.
– Какву будућност очекујете, а какву прижељкујете када је реч о ликовном стваралаштву Аргентине и света?
Када наше активности, на пример уметничке, лишимо дубоког смисла, уобичајено је да резултат одражава ту празнину у раду и свему што радимо. Верујем да смо деца времена у коме живимо. И ово време нас је намерно навело да се искључимо из духовног, дубоког, узвишеног, лепог, изражавања емоција и стања која нас сабирају.
Зашто ово одузимање имовине? Не знам. Али штета је.
Одуприте се онима који и даље верују у смисао и сврху (!)
Какву будућност видим? Отпор неких храбрих људи.
Чему се надам и чему тежим? Нека дубока и аутентична уметност не нестане.
Али заправо, недавно сам одлучио да своју машту не упуштам у оно што ће доћи. Нека буде оно што мора бити.
