Недавно је преминула новинар и путописац Љубица Сибиновић. Преносимо један њен путопис од пре неколико година…

Мистерија Инка вашег путописца од ране младости вуче и голица, зове и изазива, на крају и наведе на копање по тајни на лицу места. Ко су били ти загонетни људи који су надмоћно владали целим једним континентом, а онда изгубили царство на филмски невероватан начин? Ко су били ти рођаци богова, чији су чворови на танком канапу били претеча данашњих микрочипова, ко су градитељи за чија здања није био потребан малтер?
Како изгледа Перу на први поглед? Планински венци се сурвавају у Пацифик, пустињско приобаље је сурово и неприступачно, праћено хладном Хумболтовом струјом која је променила тропску климу која би Перуу по свим правилима иначе припадала. Тај уски пустињски део уступа место Андима који га деле од прашума у којима почиње Амазонија. Све изгледа као велики изазов: ко је јачи — гора или вода. Две трећине Перуа је ипак покривено прашумом, домом за познате и непознате врсте флоре и фауне, као и за многобројна племена за која се ништа у последњих неколико стотина година није променило, која немају таблете, мејл адресе, не „гуглају“, али, немају ни кијавицу, мале богиње или, не дај Боже, сифилис. Немају много тога што су им дародавци благотворне цивилизације великодушно донели као европска достигнућа. Још се држе свог начина живота и плаше се странаца, још увек боље сарађују са осталим житељима прашуме него са странцима, који су добро платили да би се дивили дивљини и жалили ове јадне „примитивце“. А ови опет не пију антибиотике и бенседине, пију бистру воду и једу здраво воће, не праве разлику између камере и аутоматске пушке. И то се разуме, свашта су доживели и видели. Знају они добро да није сваки путник-намерник и добронамерник. На 60 процената територије живи само 5 процената становника. Зато се градови чине пренасељеним. Само једна четвртина становништва има струју и само петнаест процената путева је асфалтирано. Перу је богата земља у којој живи много сиромашних људи. Природна богатства чекају да буду искоришћћена и има оних који би то брзо решили, али на своју, а не корист Перуа. Такав је свет. Конквистадори нису одустали. Има у Перуу и изузетно богатих, али нису видљиви, као нигде у обичном свету. Они други, или су можда баш они први, видљиви су на сваком кораку. И што је најлепше, осмехују вам се, добронамерни су, загледају вас, али ипак брину своју бригу. Знају да имају бакар, цинк, нафту и фосфате. Имају и злато, али знају и памте да их је оно коштало вековног ропства. Скоро да га се плаше.
ЉУДИ И ЊИХОВА ЛИЦА
Град краљева, Лима, лежи на седамдесет квадратних километара и удомљава седам милиона људи. Основао га је Франциско Пизаро 18. јануара 1535. Тај свињарски трговац из шпанске забити Трухиљо који је себе прогласио за вицекраља, силник који је умислио да само зато што има коња и сјајни оклоп, може да пали, силује и руши, а све са крстом у руци, са божијом дозволом, наравно. Остале су из његовог времена раскошне грађевине, достојне кастиљанске краљице у чије је име донео цивилизацију. Председничка палата, Катедрала и Градска кућа на централном градском тргу сведоче о моћи освајача који на све начине показује своју супериорност у односу на дивљаке које ће милом или силом привести правом и једином Богу.

На први поглед Лима делује некако незавршено. Куће, приземне или вишеспратне, немају кров, само равна плоча и то је то. На незавршену кућу се не плаћа порез. Као и свугде у свету, и овде људи проналазе начине да надмудре државу. По ободу града су сиротињска насеља до којих је струја стигла на чудне и незаконите начине, вода и канализација још чекају. Ипак, и у тим деловима града лица људи су широко осмехнута а очи ужарене. То је иначе најснажнији утисак о Перуу. Људи и њихова лица.
ПАРК ЉУБАВИ
Небо над Лимом је ретко ведро, чисто и плаво. Више је сивкасто и као да непрестано прети кишом. Киша није уобичајена у Лими, која на крају и без обзира на сиво небо сија неким својим сјајем, необјашњивим, али заводљивим и заразним. Лима је вешта и мудра заводница која спретно плете мрежу око свог изабраника. Када кренете у шетњу Лимом нема одустајања, нема умора. Топле и мирне улице Сан Исидра са дрворедима и цветним алејама, налетима ветра са Пацифика што доносе мирисе Тихог и опијају. Мирафлорес на самој обали својим шармом пркоси помало злослутно сивом Пацифику. Шта ли је Магелана навело да га назове Тихи. Он је све само не тих. Чак и када му је, у смирај дана, вода равна и глатка као стакло, он скоро претећи хучи и отвара нову тајну: шта ли је иза оне магичне линије где се Тихи љуби с небом. А ту, у Мирафлоресу, има један чудесни парк — Парк љубави. Оивичен зидом у мозаику, полукружним нишама где се може сести и сигурно сакрити први или ко зна који пољубац. Има и оних ниша чији су зидови празни, па ако сте толико заљубљени и вољени, донесите своје каменчиће или боје и овековечите своју љубав. Љубавне поруке које су ту остављене пуне су боја, радости и оптимизма како љубави и доликује, а цео парк неодољиво подсећа на свог идејног творца Антонија Гаудија. И док се океан ваља ка стрмој обали да удари море о мраморје, деца трче по парку, пуштају змајеве, неке се лепе девојке љубе са својим Дон Кихотима, миришу лијандери и још неко друго цвеће којем не знате име, допиру и мириси хране из многобројних ресторана. Живот вам се намеће у новом светлу, далеко од куће, а ту у вашем срцу које куца ритмом Града краљева. И где пре отићи, на Трг оружја или на Трг Сан Мартин, у цркву или Националну библиотеку, у парк, у трговачки центар или у Музеј злата?

ИНКЕ, СУНЦЕ И СВЕТЛО
Како је Перу једна велика тајна која садржи много мањих, а време лети и подсећа на своју ограниченост, мора се даље. Мора се напред. Напред и право, како би рекле Инке. А у сусрет њима, Инкама, мора се у Куско, престоницу тајни. Лет од Лиме до Куска траје само сат времена, а тај сат вам остаје у сећању као посебна авантура. Само један радознали поглед кроз прозор наведе вас да помислите како авион лети веома, веома ниско. Убрзо схватате да је авион на нормалној висини за безбедан лет, али су Анди високи и близу вама колико и сунцу. У овом делу висина Анда је и до 5500 метара. Чудесне гудуре се простиру под вама, сивкасте, па затим црвенкасте, понегде чак и богато зелене и пошумљене, са бројним језерцима што се плаве и зелене под бљештавилом сунца и подсећају вас да код куће то зовемо горске очи. Сунце бљешти и јасно је да Инке нису ни могле да обожавају ништа друго до Сунца, Бога Сунца. Инти, један и највећи. Све је дао, све му дугују. Инке су обожавале Сунце. Светло. Зато је све што су створили тако величанствено. Зато се и чини, када изађете из авиона, да сте омамљени и занесени, мало успорени и одсутни. Аеродром се иначе нлази на брду Хуанахаури, једном од најсветијих брда из времена Инка. То није само од сунца, надморска висина чини своје. Три хиљаде двеста метара и није мало. Фали вам ваздуха, фали вам даха. То се решава доста просто, чајем од коке и жвакањем лишћа те биљке, чије и само име већ леди крв у жилама. А у чају и лишћу које је у чај натопљено, кока је безопасна. Смртоносна постаје само када човек не успева да савлада своју ђаволску страну и глад за новцем по сваку цену. И уместо да лечи, а то је могуће, кока убија. Споро и немилосрдно.

Леп је град Куско. Три стотине хиљада људи живи мирно и вредно радећи, у тишини подносећи караване туриста. Када га је заједно са својом сестром и супругом мама Окљом основао Инка Манко Капак није било урбанистичких планова, али се савршена геометрија и правоугаоно сечење улица виде још из авиона. Данашњи град је подигнут на темељима старог Куска. Камени блокови се виде у свакој улици, на сваком тргу. И катедрала на главном градском тргу изграђена је на темељима Храма сунца — Кориканче. Само незнатни делови старог храма сачувани су у врту који припада Катедрали која данас носи име Светог Доминика. Наспрам ње је на истом тргу велелепна језуитска црква, која својим високим бароком и богатом унутрашњошћу показује раскош и моћ. Прича каже да су се доминиканци жалили чак и самом папи у Риму на луксуз којем су се предали језуити, али док је одговор стигао из Ватикана црква јећ била саграђена, украшена и окупљала је богате вернике. Оне који су већ накупили довољно Инка злата. Данашњем путнику је дража она стара, саграђена на темељима старог храма. Једноставна, елегантна и достојанствена, својим каменим блоковима и темељима сведочи о славним временима, оним пре него што је постала важећа државна црква. И сви камени блокови у темељима кућа у Куску говоре о златним временима, о несрећном Атахуалпи, последњем владару на превару убијеном у шпанском логору Кајамарка 1533. године када је предао све своје и све злато Инка. Говоре и о Паћакутеку, најмоћнијем од свих Инка владара који је од Куска направио праву престоницу из које је кретао у своје ратне и дипломатске походе.

ОВДЕ ЈЕ СУНЦЕ ТАКО БЛИЗУ
Прошетали смо Лимом и стигли у Куско. Откривање Перуа се наставља. Да ли је Рамзес слао поруке Манко Капаку кроз векове? Или су богови стварно били космонаути? Инке су градиле чудесне грађевине, а нису знали за точак. Има нека тајна веза.
Куско је била златна престоница. Један мисионар који је пратио поход, бележи да су Шпанци били опчињени градом када су у њега ушли. Зидине су биле обложене златом, многе улице њиме поплочане. Незасито и бахато су одмах почели све то да скидају. У својој обести, неки су и коње поткивали златним потковицама. Једног таквог бахатог војника Инке су убиле тако што су му у грло сипали ужарено течно злато. Као да су хтели да му поруче: ево ти, наједи се. Инке нису злато доживљавали као драгоценост и материјалну вредност. За њих је то био само симбол њиховог бога, па је стога било увредљиво тако се односити према њему. О цени злата на тадашњим берзама у њима непознатој Европи нису имали никаквог сазнања. За Инке је највећу вредност имала вуна викуње, симпатичне рођаке ламе. Та вуна је толико вредна да је на њу имао право само врховни владар. Све су то освајачи само с презиром пропратили и посветили се злату. Град су, као што сваком освајачу и припада, срушили до темеља. Тек да се зна ко је газда. Чак је и Пизаро, као и његов брат и свих сто двадесет и осам војника, био нем пред призором царског града. Брата ће свињарски трговац касније убити пошто овај неће бити спреман да братски дели злато. И данас се поставља питање како је само 128 војника успело да брзо и лако сруши империју која се простирала од севера Перуа до крајњег југа Чилеа и од Пацифика до места где се Амазон улива у Атлантик. Можда и није научно објашњење, али… Шпанци су били на коњима. Инке за коње нису знали. Имали су шлемове и сјајне оклопе. А баш је тако, по миту, изгледао бог Виракоћа. Уплашени и збуњени, веровали су да је крај дошао. Крај света и времена који долази са Виракоћом. А можда су поверовали да су кажњени за неко дело не баш богоугодно. Још су више били збуњени што је крај света и времена дошао, а Сунце није нестало. Нису знале Инке да сила бога не моли. И није то био ни први ни последњи пут да пред силом поклекну ред и поредак. А империја Инка је била уређено и организовано друштво.
У СВЕТОЈ ДОЛИНИ
Из Куска пут води у нову тајну и нову лепоту. Води у Свету долину. А света је та долина по својој питомости, обиљу терасастих њива са засадима кукуруза омеђених агавама. Само ту можете видети агаву као међу. Света је та долина по својој хранљивој свежини и најчудеснијим изненађењима. Помислите начас да се одједном навукла магла усред сунчаног дана, а онда схватите да то и није магла. То је обичан облак који је пројездио поред вас. Висина је овде три хиљаде метара. Небу под облаке што би се рекло. Светост ове долине је у нестварним остацима грађевина као што су Саксомајан, Пука Пукара, Кенко. Да ли су то била светилишта, храмови или некрополе, никада није до краја разјашњено. Које су значење имали у империји Инка остаје загонетка. Али оно што је јасно је да су грађевинарска чуда на којима видите свету животињу пуму у скоку и њено срце на једном крају и њено срце на другом крају грађевине. Насеље Ољан тајтамба је добро очувано и види се да су били мајстори наводњавања. Имали су силосе за жито и складишта за храну. Храна је припадала свима и била је праведно распоређена. Инка друштво није познавало касте и сталеже, сви су били у истом положају. Само врховни владар и малобројни свештеници и учитељи су имали ситне привилегије. Закони су били драконски строги, али су ретко примењивани јер је било мало криминала. Сви су имали једнако мало или једнако довољно. И, за разлику од Маја и Астека, нису приносили људске жртве.
Село Писак је посебан драгуљ у Светој Долини. Старо колико и историја Инка, заустављеног времена на три хиљаде метара висине, свакодневно окупља своје становнике и радознале туристе на својој чувеној пијаци. А ту се купују ћилими од алпакине вуне, а алпака је такође ламина рођака, па шарени одевни предмети, разни музички инструменти, копије шпанског оружја и за саки ће вам рећи да је оригинал, па копије Инка накита, амајлије за срећу, здравље и љубав, и најлепше од свега — кувани кукуруз. Свако ко је пробао, зна да је то неупоредива посластица. Куван у великом поцинкованом лонцу у каквом су наше баке откувавале веш, може се купити на сваком кораку. Сви га једу, туристи нарочито. И нико се није разболео, иако клип из лонца вади не баш чиста рука сељанке из Писка. Нико и не размишља о томе. А и шта су то чисте руке?

Ако је Писак посебан драгуљ, највећи у Светој долини, као и у целом Перуу су наследници, потомци Инка. Људи ниски и помало кривоноги, сјајне црне косе и црних ужарених очију. На маслинастим лицима су им црвени образи, али то црвенило не долази од здравља и ухрањености. То су опекотине од сунца које је овде тако близу. Широки осмеси и здрави зуби. Радознали погледи и смиреност. Малобројни имају обућу, па су им табани задебљали и груби. Преко трња до звезда они иду боси. Обучени су у своје националне ношње и тако упарађени, са малом алпаком у наручју, водећи још и ламу на повоцу, радо ће се фотографисати са вама за вашу успомену. Неће тражити и просити, али то позирање треба да се плати. Симболично, али ипак — такав је ред. Сума је симболична само за вас. Њима који немају никакав приход то много значи.
ЧУДО ЗВАНО МАЧУ ПИКЧУ
Од Куска до Аква Каљентеса постоји само једна врста превоза. Воз. Може бити луксузни Хирам Бингам или скроман туристички, да не кажемо синдикални. Онај први носи име чувеног истраживача који је открио једно од начудеснијих места на свету, али је из њега однео кући највредније примерке. Оно највредније ипак није могао да понесе у свом пртљагу. То је морало да остане код куће како бисмо ми могли да дођемо и видимо. Видимо и останемо без даха. Хирам Бингам је открио Мачу Пикчу 1936. године. Стара планина, тако се зове у преводу. Трагајући за изгубљеним Инка златним градом открио је Стару планину. Дуго је живео у заблуди да је то нестали златни град. Али авај, злата није било. Ипак, и без злата, Мачу Пикчу је чудо. Чудо невиђено.
Заштићен неприступачним пејзажом, планином и литицама, уским кањоном реке Урубамба, остао је очуван више и боље од било ког Инка споменика. Сачуван и од алавог Пизара. За Мачу Пикчу се не зна да ли је био светилиште, град где се живело и радило, или склониште и уточиште у случају ратних и природних катастрофа. Данас то није ни важно. Важно је да је ту. Стоји са својим Светим зидом са троје врата, Принцезиним храмом, Жртвеним храмом, Храмом Месеца, кулама осматрачницама, амбарима за жито, оружарницама. А како је сав тај камен стигао ту, на врх планине — остаће вечита тајна. Најближи каменолом је стотинама километара далеко, путева није било. Значи, само онако како су Инке говориле — напред и правим путем. Нема скретања. Вероватно је тако и било. А не можете да се не сетите храма у Карнакау. Резање камена примитивним алатима, мистерија транспорта, одсуство везивног материјала. Да ли је то Рамзес слао поруке Манко Капаку кроз векове? Или су богови стварно били космонаути? Инке су градиле чудесне грађевине, а нису знали за точак. Има нека тајна веза.

Мачу Пикчу је место узвишених осећања, страхопоштовања и дивљења. Не само пред историјом и лепотом, него пред победом човека, његове воље умећа, његове непрестане борбе за место у свету. Мачу Пикчу вам својом величином показује колико сте мали под капом небеском. И тако мале вас поставља на своје место и у васиони и на овој планети. Оне истински заведене лепотом поставља и на место у сопственој глави. Мало је речи за Мачу Пикчу. Са њим се може поредити само још једна лепота и тајна. То је језеро Титикака. Перу ту тајну дели и чува са својим суседима Боливијцима. Али, пошто Бог станује на језеру Титикака, о томе други пут.
Перу је добра и лепа земља коју тек чекају боља времена.
Перу је земља богате и добро сачуване прошлости, али земља где се модерна свакодневица храбро бори за своје место у наручју Бога Сунца. Перу је и у модерним временима преживео и Тупакамаросе и Сандеро Луминосо, злочинце и силнике разних боја и убеђења. Преживео и победио.
Перу је слободна земља. Перу је слободан од 28. јула 1821, а леп је одувек.
Извор: Седма сила