Сáмо помињање корупције тера нас да се, обрнуто, вратимо традицији неговања не толико части и поштења, колико других, већ поменутих вредности: солидарности, скромности, племенитости, љубави према ближњем и земљи…
Често се каже да „у земљи влада криза људских вредности“.
Недостатак искрености и поштења, као и распрострањеност корупције и некажњивости, испољавају се гласно и непосредно пред нашим очима. Додајте томе недостатак других вредности: солидарности, љубави према земљи, бриге о природи, скромности, одговорности, стваралаштва, стрпљења, племенитости, верности, трпељивости, великодушности, саосећања према ближњем и још много тога.
Али није увек било тако.
Ко год проучава историју ће у својим белешкама или хроникама о староседелачким или древним народима, запазити веома хришћанска појединачна и заједничка понашања и ставове, чак и без познавања, узгред, сведочанства сина дрводеље у Назарету, који је дошао научити нас да треба да се према другима опходимо са љубављу, баш онако као што бисмо желели да се они према нама опходе.
На овај начин можемо пронаћи, још увек у временима можда далеким за неке људе, примере читавих заједница, где сусед свој пролетерски тањир хране дели са другима из своје класе, поред тога што бди над лично-духовном и породичном безбедношћу остатка своје заједнице.
Да ли сте икада чули за технику „mano vuelta“ („узвраћена рука“)? — пракса у којој би група сељака и староседелаца, мушкараца и жена, обрађивала поља кукуруза, па чак и градила куће за некога, главу породице; а затим, када би ови послови били завршени, предузимали сличне пројекте за друге, и тако редом, све док се не затвори циклус узајамне помоћи и солидарности заједнице.
Да ли сте икада, случајно, приметили праксе и примере поштења који су се усађивали у породице од најмлађих чланова домаћинства, и где беше усађена пословица „дирнути туђу пару је грех“, кажњив чак и грубом телесном казном (без обзира на то слажемо ли се данас с тим методама или не)?
Где се дедоше те дубоко љубеће индивидуалне и колективне вредности?
Занимљиво је да се очигледно одсуство тих вредности добра погубно репродукује, мало по мало, усред модерности, са појавом француске индустријске пост-револуције и с њом усађивања глобалног економског модела слободних тржишта, неједнаке конкуренције и инкубатора индивидуализма изнад тих људских вредности. Однео их је заборав. У овом капиталистичком моделу, сада камуфлираном у чисти неолиберализам, окрутност расте када се вредности попут поштења и части замене коруптивним праксама државе и владе.
Људске вредности, оне усмерене на добро и за добро, су окренуте наглавачке. Државни службеник и лопов који безочно краде одмах постаје гнусни узор, бестидно приказан у несвесном читавих народа. И постаје образац за подражавање не само у мислима, већ и у делима и поступцима, зато што влада — жива, изопачена школа — даје труо пример грађанима. Политика, аристотеловска наука о служењу општем добру, постала је modus operandi за покварене политичаре на свим нивоима државне управе.
Сáмо помињање корупције тера нас да се, обрнуто, вратимо традицији неговања не толико части и поштења, колико других, већ поменутих вредности: солидарности, скромности, племенитости, љубави према ближњем и земљи итд.
Да ли још увек постоји пракса заснована на људским вредностима, која доприноси преосмишљавању и стварању нове етике с визијом за земљу? Мислимо да постоји. Постоје, не само у теорији, суштински добре људске вредности, усвојене у хондурском идентитету, и зато је важно поново их открити и обновити.
У времену велике сложености, мешавине наде и неизвесности, овај опоравак вредности за добро људи — посебно оних најугроженијих — представља тихи вапај. Он захтева да се спроведе почев од породице и локалне заједнице, уз потпуно учешће свих људи. Са заједницом и широм ње. Штавише, то се мора учинити на једноставан, образовно-комуникативан начин с великом стваралачком снагом, маштовитошћу и педагошком домишљатошћу.
Извор: FDC periodismo
