Министарство енергетике Бразила саопштило је да ће доћи до још једног смањења цена електричне енергије произведене у хидроелектрани Итаипу, заједничком пројекту са Парагвајем. У медијима су се појавиле спекулације да је ово смањење резултат шпијунске афере — наиме, бивши председник Бразила Жаир Болсонаро наводно је организовао прикупљање информација о парагвајској преговарачкој стратегији у вези са Итаипуом.
О историјској позадини изградње највеће хидроелектране на свету, коју је Америчко друштво грађевинских инжењера уврстило у седам савремених светских чуда, (не)споразумима између уговорних страна, скандалима, као и (не)корисности овог огромног постројења за најшире слојеве становништва, издање Два Југа је поразговарало са Каликстом Берути Силвом, професором философије, умировљеним професором универзитета и сенаторком у Националном конгресу Парагваја.
По њеним речима, пројекат изградње хидроелектране покренут је од стране групе „Тамарати“ (Бразил), а реализован је после скандала с милитаризацијом бразилске војске на територији Парагваја, кроз обострани споразум између диктаторских, проамеричких режима, 1973. године.
Два Југа: Кажете да хидроелектрана Итаипу од самог почетка представља један велики скандал, који траје до наших дана. Чега толико спорног има у изградњи ове уставе, од неких проглашене једним од седам савремених техничких чуда?
Каликсто Берути Силва: Први скандал представља сáмо потписивање двостраног уговора под изразито неповољним условима за Парагвај, који је увучен у огромно спољно задуживање и преплаћену изградњу, што је све падало на плећа већ осиромашеног парагвајског народа током 50 година.
Други скандал је што су зарад изградње тог грађевинског чуда уништена природа и туристичке атракције, попут чувених Седам водопада – проглашених за једно од природних светских чуда.
Затим, протеривање неколико заједница староседелачког народа Гварани са земље предака, којима до данас није исплаћена никаква одштета.
Током изградње, као последица преплаћених трошкова, пљачке и израбљивања радника, појављује се уска група ултрабогатих тајкуна – „Барона Итаипуа“, свих из окружења генерала-диктатора и странке крајње деснице ANR (Партидо Колорадо). Итаипу је била и остала плен покровитељске политике и непрекидне корупције.
Са друге стране, радници на изградњи Итаипуа до данас нису добили никакву одштету за кршење својих економских права – за разлику од радника у Бразилу.
После завршетка изградње, Парагвај, као сувласник двонационалне хидроелектране, добијао је тек 90 милиона долара годишње све до 2010. Тек тада је, под напредњачком владом, усвојен Закон бр. 3984 којим се део тзв. „ројалтија“ и „надокнада за потопљену територију“ распоређује општинским и покрајинским властима – што би на крају могло користити парагвајском становништву. Даље, 2009. је Парагвај захтевао боље плаћање од Бразила за вишкове енергије, у складу са тржишним ценама. Ипак, успело му је само да постигне историјски споразум о исплати 360 милиона долара годишње.
Након парламентарног преврата против напредњачке владе (2012), проимперијалистичка крајња десница поново преузима кормило економског и политичког пребендара Итаипуа. Бесконачни скандали око управљања финансијским средствима Итаипуа трају до данас.
Треба напоменути да је 2023. године парагвајски дуг отписан и да је истекао 50-годишњи рок трајања споразума. У том контексту настаје нови скандал: покушај влада Парагваја и Бразила да у тајности склопе нови споразум о продаји вишкова енергије Бразилу по смешно ниској цени, далекој од тржишне. Тренутно се воде преговори о новом споразуму о цени у износу од око 2 милијарде долара годишње.
Скандал се наставља: парагвајска домаћинства и даље плаћају високу цену за потрошњу електроенергије из три хидроелектране – Итаипу, Јасиретá и Акарај – док на парагвајској страни изостаје било каква политика индустријализације коришћења енергије.
Да ли су расправе по датом питању више политичке или економске?
Имајући у виду размере хидроелектране и њен утицај на политику, економију и друштво, реч је о дебати која је по својој природи укрштена, пошто се тиче динамике развоја обе земље. Ипак, мало је одредница које воде к анализи и критици с политичко-техничког становишта. Средства масовног информисања, невезана с носиоцима власти, своје дебате углавном усмеравају на скандале.
Како се Парагвајци осећају поводом свега тога?
У целој овој ситуацији преовлађује осећај равнодушности и немоћи код већине грађана, подвргнутих корумпираном и продајном систему власти, наследника диктаторског стронизма[1].
[1] Стронизам – ултрадесничарска идеологија парагвајског режима Алфреда Стреснера 1954-1989. године и одговарајући економски систем (по његовој идеји је, иначе, хидроцентрала Итаипу и саграђена). Дати појам такође означава Стреснерову владавину као историјски период Парагваја – прим. ур.
