Крајем прошле недеље, Њујорк тајмс је објавио „тајну директиву“ америчког председника Доналда Трампа која наводно дозвољава Пентагону да употреби војну силу против латиноамеричких нарко-картела који су препознати као терористичке организације.
Документ „овлашћује директне војне операције против нарко-банди и на мору и на територији страних држава“.
Венецуелански стручњаци за издање „Два Југа“ говоре колико су такви планови САД опасни за Венецуелу.
Хуан Висенте Марторано Кастиљо, правник и политиколог:
Представљају опасност јер би то узаконило могућно војно уплитање у Венецуели. Не верујем да би се то десило путем класичног војног уплитања, већ пре, да тако кажем, путем хируршки истанчане војне операције, у којој би председник Мадуро могао бити отет, изведен из земље и потом убијен. Због тога је физички интегритет председника Мадура, његове супруге, породице, блиских пријатеља и чланова извршног кабинета угрожен, а не треба искључити ни бомбардовање критичне инфраструктуре и подручја која се сматрају упориштима чавизма.
Џени Морено, политиколог и политички економиста:
7. августа прошле године државна тужитељка САД поново је иступила с нападима на Венецуелу и истакла да је председник Николас Мадуро повезан с наркотрговином те да је одговоран за продају дроге Американцима.
Неколико дана касније Трамп је изјавио да ће се са земљама повезаним с наркомафијом борити војним упадом на њихову територију. На основу прописа, који представљају законе у САД, они их примењују на остатак света као да све земље припадају њима. Јасно је да траже стратегије за вршење упада у Венецуелу, као што су то вечито радили, уништавајући читав народ због своје похлепе.
Оно што ниједан њихов медиј не објављује јесте да венецуеланска влада води сталну борбу против наркотрговине – у последњих шест месеци заплењено је 50 тона дроге. Разбијене су терористичке ћелије и њихове акције које су намеравале извести у главном граду. Имају своје планове, који се успешно откривају и разбијају.
Очигледно је да САД не одмарају, свагда тражећи изговоре да оправдају инвазију. Али не добијају прилику – пламен се угаси увек пре него што се распламса.
То је борба исцрпљивања, напада и замки.
Мартин Пулгар (Martin Pulgar) политиколог, специјалиста за маркетинг, магистар филозофије рата, универзитетски професор међународне политике, геополитике, безбедности и одбране, водитељ радио програма „Geoestrategia del Sur“ на Радију дел Сур у Каракасу, стручњак организације „Јужни мост“:
Путем својеврсне тајне директиве, САД постављају механизам уплитања преко војних снага Пентагона у оно што називају својим „задњим двориштем“ – Латинској Америци – с изговором потере за терористичким организацијама или нарко-картелима, што је за САД практично исто.
То није ништа друго до продужетак оне старе „борбе против наркотика“, започете још у доба председника Роналда Регана, једног од оних који је тај својеврсни рат у разним етапама и покренуо. Данас смо сведоци ширења војних дејстава, где би могле бити нападнуте организације, трговци дрогом или наркокартели без дозволе земаља у којима они, можда, делују. Али треба додати и то да се декрети попут овог рата против дроге и злоупотребљавају против земаља које су се на неки начин супротстављале хегемонији Сједињених Држава.
У овом тренутку, САД настоје да Венецуелу претворе у свог главног непријатеља, не више само противника. То чине, рецимо, подизањем награде за информације против председника Николаса Мадура, председника Боливарске Републике Венецуеле, изједначавајући га са вођом нарко-картела и практично га оспоравајући као државника. Уз то, венецуеланске оружане снаге покушавају приказати као злочиначку организацију која обједињује све ове елементе.
То је, као прво, отворена претња, а затим и отварање могућности неке војне акције – јавне или прикривене – против Боливарове отаџбине, против Боливарске Републике Венецуеле, под изговором гоњења нарко-картела, иако Венецуела у томе не игра значајну улогу.
Венецуела није земља значајне потрошње, па ни производње дроге. На њеној територији нема ни значајних лабораторија за прераду наркотика. Чак се може рећи да није ни кључна транзитна тачка, јер већина дроге се углавном производи у Колумбији и другим јужноамеричким земљама и одлази у САД преко Тихог океана, а не преко Кариба. Дакле, Венецуела није ни главна транзитна земља, мада због географске близине понекад може бити погођена овим токовима.
И саме УН су признале да је Венецуела један од кључних актера у борби против дроге – она је то с временом и доказала, хапсећи нарко-босове који су се склањали у Венецуелу, што их је у неком тренутку изручивала Сједињеним Државама.
Међутим, САД борбу против наркотика користе као изговор за дестабилизацију и могућу интервенцију у Венецуели. На тај начин настоје да пред сопственим народом и установама оправдају могућна војна дејства, иако никада нису представиле доказе о везама венецуеланске владе с нарко-картелима. Такозвани картел Лос Орес уопште не постоји – то је само ознака коју користе да би оружане снаге Венецуеле приказали као злочиначку организацију и тако их претворили у ратни циљ.
Председник Мадуро није вођа никаквог нарко-картела. „Трен де Арагва“ је тек још један изговор који користе у међународној кампањи против Венецуеле, али је та организација готово у потпуности разбијена и никада није имала снагу деловања на међународном нивоу, осим неких ћелија које су се прошириле услед масовне миграције, подстакнуте управо политиком Сједињених Држава.
