TANGO, IZUZETNI MUZIČKI PRIMER JEDINSTVA GOTOVO SVIH EVROPSKIH FOLKLORA I EVROPSKE KLASIČNE MUZIKE
Tango je jedinstvena evropska sinteza rođena na drugoj strani okeana, tamo gde je nostalgija za Evropom bila najveća. Ni jedan drugi oblik ne predstavlja takav sklop istovremenih evropskih nacionalnih uticaja. Opera može da bude evropska, ali i samo ruska ili italijanska, dok tango podrazumeva evropsku sintezu, jer u suprotnom ne bi bio tango. Autor pravog tanga mora da bude nostalgični evropeista, svesno ili nesvesno. Danas življi nego ikada, nimalo slučajno, tango nas uči: bez ponosa što smo Evropljani i bez pasionarnosti prema Životu u skladu sa sopstvenom tradicijom, svaki narod je izgubljen
Piše: Sonja Kalajić
Svaka melodija, harmonija, svaki ritam ili muzički oblik – pored toga što mogu da budu proizvod puke kombinatorike vlastitih elementarnih komponenti, koje prijaju određenoj publici – imaju imanentni razlog postojanja. Kao što jedan muzički oblik u svojoj funkciji pruža mogućnosti koje ne postoje ni u jednom drugom, tako i tango poseduje jedinstvenu mogućnost izražavanja. Nažalost, usled decenijske medijske profanacije i masifikacije, zapostavljena je i gotovo zaboravljena osnovna mogućnost tango muzičkog jezika, ono što je neizrecivo u bilo kom drugom muzičkom obliku, svrha koja daje jedinstveni smisao postojanja takve muzičke forme u mnoštvu drugih.
MUZIKA KAO OBLIK SEĆANJA
Tango je, iznad svega, jedna evropska sinteza, rođena tamo gde je nostalgija za Evropom bila najveća. Naime, posle buržoaskih revolucija, mase pretežno seoskog stanovništva, razočarane ishodom revolucija, odlaze u Argentinu u potrazi za boljim životom. Svaki narod evropskog kontinenta poslao je preko emigranata izvesne muzičke elemente i kao eho dodira različitih zvučanja rodio se tango. Ako prihvatamo pretpostavku da je značenje reči tango „dodir” (od latinskog korena tango = dodirivati), onda bismo ovu etimologiju, pre svega, mogli da čitamo kao dodir različitih evropskih folklora i evropske klasične muzike.
Tako, u tangu možemo da čujemo španske ritmove, pre svega habanere i passo doble-a, ali i meksičke balade corrido, koja vodi poreklo od španske romanse. Najveći kompozitori tanga bili su Italijani – Biađi, Firpo, Sarli, De Karo, Puljeze, a i Piacola je italijanski potomak – i njihov doprinos je svakako najveći. Oni su u tangu produžili italijansku tradiciju tzv. cantabile instrumentalnog interpretiranja, kao i tipično italijanskog melodijskog toka. Uticaj canzonette (vokalne polifone vedre kompozicije s kraja XVI veka), kao i italijanske opere, očigledan je. Nemačka je dala svoj doprinos instrumentom bandoneonom koji je oko 1846. Hajnrih Band konstruisao u Krefeldu. Bandoneon je u Nemačkoj brzo izgubio značaj, ali je, zahvaljujući nemačkim emigrantima, opstao u tangu. Germanska opsednutost polifonim zvukom učinila je da kod izvesnih autora, pedesetih i šezdesetih godina tog veka, kontrapunktska složenost postane jedno od glavnih obeležja argentinskog tanga, po čemu će se ovaj, između ostalog, razlikovati i prepoznavati u mnoštvu jeftinih i kič varijanti tanga, gde vlada načelo da su oštra ritmika i latinoamerička melodika dovoljni da se načini tango. Upravo kontrapunktska složenost opravdava, odnosno objašnjava, pojavu izuzetne složenosti pokreta u okvirima tango plesa, što ga čini jednim od najtežih plesova udvoje.
Muzika austrijskih i nemačkih klasičara takođe je tangu dala svoj pečat. Ona je najprisutnija u dvadesetim i tridesetim godinama, verovatno pod uticajem klasičarskog salonskog muziciranja, kada je tango dospeo u društvo visoke argentinske klase, koja je, kao i evropska, u to vreme običavala da dovodi klasične kamerne sastave na svoje prijeme i svečanosti. Ovi sastavi su, po pravilu, na repertoaru imali bečke klasičare, poput Mocarta i Hajdna, ili nemačkog Betovena. Takođe, bečki valcer je uticao na stvaranje tango valcera i u muzičkom i u plesnom smislu: pored okreta i skokova, crusada ili ukrštanje nogu u tango valceru (koja kasnije ulazi i u tango) vodi poreklo iz istog plesnog postupka u bečkom valceru.
