Uprkos prividnoj ekonomskoj stabilnosti, Honduras se suočava sa strukturnim političkim i društvenim problemima. O tome, kao i o perspektivama jedne napredne vlade u konzervativnom društvu, za Dva Juga govori Euhenio Sosa, sociolog i profesor na Nacionalnom autonomnom univerzitetu Hondurasa (UNAH), izvršni direktor Nacionalnog instituta za statistiku (INE).
Koje stranke danas imaju stvarnu izbornu snagu u Hondurasu?
Samo tri stranke zaista imaju mogućnost da pobede i steknu veću zastupljenost: Nacionalna, Liberalna i Partija slobode i obnove (Libre). Nijedna poslednjih godina nije uspela obezbediti većinu u Kongresu. Nacionalna stranka tradicionalno ima više poslanika, zatim Libre, pa Liberalna.
Ipak, vladajuća Libre sada ima veću vidljivost i mogućnost da ojača svoja lokalna uporišta, što bi moglo promeniti dosadašnji odnos snaga.
Kakvu izbornu kampanju očekujete?
Mislim da će ona biti zasnovana uglavnom na vrlo uopštenim, emotivnim sloganima, više nego na stvarnim raspravama o nacionalnim problemima. Biće dosta međusobnih optužbi i protivoptužbi, dakle jedna polarizovana kampanja.
Opozicija ne uspeva da izađe iz okvira predstave da je Stranka slobode i obnove pretnja, jer bi, po njima, mogla da ponovi modele Kube i Venecuele. Stranka na vlasti, pak, biće primorana da naglasi šta je do sada uradila — napredak koji je postigla predsednica Kastro — i šta planira da ostvari u eventualnoj novoj vladi Riksi Monkade. Tako da će, tokom cele kampanje, biti puno međusobnih optužbi i protivoptužbi za dela u različitim fazama političkog života.
Vladajućoj stranci ipak nisu nenaklonjeni samo politički suparnici?
Što se tiče interesnih grupa, mislim da je, vrlo uopšteno gledano, prilično očigledno da opozicija — i Liberalna i Nacionalna stranka — uživa otvorenu ili prikrivenu podršku glavnih medija, onoga što zovemo korporativna medijska matrica, kao i sektora poput Honduraškog saveta privatnog preduzetništva (COEP), koji je bio veliki i otvoreni protivnik vlade.
Tu su i Ambasada Sjedinjenih Država, kao i uticajni delovi hijerarhije katoličke i evangelističke crkve. Ovi sektori, neki otvorenije — kao mediji i poslodavci — čine opoziciju, dok crkve to čine više prikriveno.
Sjedinjene Države, preko Stejt departmenta ili Ambasade u Tegusigalpi, takođe će imati mogućnosti da posredno utiču. Ipak, iskustvo Latinske Amerike pokazuje da, kolika god njihova uticajnost bila, oni ne poseduju apsolutnu moć da odrede ili nametnu izborni rezultat, kako se ponekad misli.
Kako je raspoređena izborna naklonost birača u zemlji?
Najodgovornije što se može reći jeste sledeće: San Pedro Sula i departman Kortes, posle Tegusigalpe i Fransiska Morasana, imaju najveću izbornu težinu i tradicionalno su bili naklonjeni Liberalnoj stranci, a trenutno kandidatu Salvadoru Nasralji.
U seoskim područjima gde je sprovođena socijalna politika — programi „Bono solidario“, „Solidarna mreža“ i slični — može se reći da je primetna značajna podrška vladajućoj Stranci slobode i obnove.
Postoji blaga tendencija da gradska omladina i srednji slojevi budu protiv te partije, ali oni se ne opredeljuju nužno za Liberalnu ili Nacionalnu stranku, već su podeljeni; u tim sektorima je snažno prisutan nezavisni ili neodlučni glas.
Departmani kao što je Santa Barbara, koji su i dalje uglavnom ruralni, u velikoj većini podržavaju Partiju slobode i obnove. To su neke okolnosti koje se mogu istaći, uz napomenu da ne postoji sveobuhvatno istraživanje, pa ovi zaključci nose orijentacioni karakter.
Koja su glavna dostignuća, a koji izazovi sadašnje vlade?
Među pozitivnim stranama vladajuće stranke, bez sumnje, najvidljivije su dve — čak i delimično priznate od nekih opozicionih sektora: prvo, socijalna ulaganja, kao što su programi novčanih transfera, subvencije za gorivo, električnu energiju i poljoprivrednu proizvodnju; i drugo, niz manje uočljivih dostignuća, kao što su mere za suočavanje s energetskom krizom i izgradnja manjih elektrana.
Takođe, postoje i mere koje nisu od većeg interesa za većinu stanovništva, ali su važne — kao što je ukidanje specijalnih ekonomskih zona (ZEDE) i učvršćivanje budžetske suverenosti kroz uvođenje jedinstvene budžetske kase i ukidanje poverilačkih fondova.
Međutim, zdravstvo i dalje ostaje najslabija karika, iako je u izgradnji nekoliko bolnica.
Postoje li u medijskom prostoru snage koje bi u znatnoj meri okrenule raspoloženje javnosti prema nekoj političkoj opciji?
Ne primećujem u Hondurasu prisustvo blogera ili pojedinaca koji bi imali veliki politički uticaj. Javno mnjenje i dalje oblikuju tradicionalni mediji, poput Televicentro i HCH. Raspoloženje na društvenim mrežama uglavnom je nepovoljno za vladajuću stranku, koja nije uspela da pruži delotvoran odgovor u tom prostoru.
Koliko spoljnopolitička pitanja utiču na unutrašnju politiku i izbore?
Odluka da se prekinu odnosi s Tajvanom i uspostave s Kinom više neće uticati na izbore. Na međunarodnom planu, stvari će se kretati između dva pola: prvo, da li je Honduras saveznik ili protivnik SAD; i drugo, strah koji može izazvati predstava da Partija slobode i obnove želi da primeni kubansko-venecuelanski model.
Kako biste, na kraju, opisali društveni i politički profil Hondurasa i zadatak jedne napredne vlade?
Honduraško društvo je u osnovi konzervativno. Verujem da bi svaka napredna vlada trebalo da se usredsredi na podršku najsiromašnijim, najisključenijim i najnezaštićenijim slojevima.
Neophodno je pozvati na raspodelu društvenog bogatstva u cilju dostizanja veće pravde i ekonomske jednakosti, ali i dokazati da se to može postići u okvirima demokratije — bez autoritarizma, diktature ili nezakonitih reizbora.
Takva vlada treba da proistekne iz stvarne narodne volje, da se obaveže na duboke reforme u obrazovanju i zdravstvu, i da ojača javni sistem kako bi bio dostupan svima.
Na međunarodnom planu, treba da bude otvorena za saradnju sa svim zemljama, zahtevajući poštovanje narodnog suvereniteta i samoopredeljenja, ali uz jasan unutrašnji signal da je njen put demokratski. Najteži problemi moraju se rešavati dijalogom, dogovorom i konsenzusom između političkih, ekonomskih i društvenih aktera. Ključna stvar je pokretanje procesa narodnih plebiscita i referenduma za najsloženija pitanja u kojima ne postoji saglasnost.
