Упркос привидној економској стабилности, Хондурас се суочава са структурним политичким и друштвеним проблемима. О томе, као и о перспективама једне напредне владе у конзервативном друштву, за Два Југа говори Еухенио Соса, социолог и професор на Националном аутономном универзитету Хондураса (UNAH), извршни директор Националног института за статистику (INE).
Које странке данас имају стварну изборну снагу у Хондурасу?
Само три странке заиста имају могућност да победе и стекну већу заступљеност: Национална, Либерална и Партија слободе и обнове (Libre). Ниједна последњих година није успела обезбедити већину у Конгресу. Национална странка традиционално има више посланика, затим Libre, па Либерална.
Ипак, владајућа Libre сада има већу видљивост и могућност да ојача своја локална упоришта, што би могло променити досадашњи однос снага.
Какву изборну кампању очекујете?
Мислим да ће она бити заснована углавном на врло уопштеним, емотивним слоганима, више него на стварним расправама о националним проблемима. Биће доста међусобних оптужби и противоптужби, дакле једна поларизована кампања.
Опозиција не успева да изађе из оквира представе да је Странка слободе и обнове претња, јер би, по њима, могла да понови моделе Кубе и Венецуеле. Странка на власти, пак, биће приморана да нагласи шта је до сада урадила — напредак који је постигла председница Кастро — и шта планира да оствари у евентуалној новој влади Рикси Монкаде. Тако да ће, током целе кампање, бити пуно међусобних оптужби и противоптужби за дела у различитим фазама политичког живота.
Владајућој странци ипак нису ненаклоњени само политички супарници?
Што се тиче интересних група, мислим да је, врло уопштено гледано, прилично очигледно да опозиција — и Либерална и Национална странка — ужива отворену или прикривену подршку главних медија, онога што зовемо корпоративна медијска матрица, као и сектора попут Хондурашког савета приватног предузетништва (COEP), који је био велики и отворени противник владе.
Ту су и Амбасада Сједињених Држава, као и утицајни делови хијерархије католичке и евангелистичке цркве. Ови сектори, неки отвореније — као медији и послодавци — чине опозицију, док цркве то чине више прикривено.
Сједињене Државе, преко Стејт департмента или Амбасаде у Тегусигалпи, такође ће имати могућности да посредно утичу. Ипак, искуство Латинске Америке показује да, колика год њихова утицајност била, они не поседују апсолутну моћ да одреде или наметну изборни резултат, како се понекад мисли.
Како је распоређена изборна наклоност бирача у земљи?
Најодговорније што се може рећи јесте следеће: Сан Педро Сула и департман Кортес, после Тегусигалпе и Франсиска Морасана, имају највећу изборну тежину и традиционално су били наклоњени Либералној странци, а тренутно кандидату Салвадору Насраљи.
У сеоским подручјима где је спровођена социјална политика — програми „Боно солидарио“, „Солидарна мрежа“ и слични — може се рећи да је приметна значајна подршка владајућој Странци слободе и обнове.
Постоји блага тенденција да градска омладина и средњи слојеви буду против те партије, али они се не опредељују нужно за Либералну или Националну странку, већ су подељени; у тим секторима је снажно присутан независни или неодлучни глас.
Департмани као што је Санта Барбара, који су и даље углавном рурални, у великој већини подржавају Партију слободе и обнове. То су неке околности које се могу истаћи, уз напомену да не постоји свеобухватно истраживање, па ови закључци носе оријентациони карактер.
Која су главна достигнућа, а који изазови садашње владе?
Међу позитивним странама владајуће странке, без сумње, највидљивије су две — чак и делимично признате од неких опозиционих сектора: прво, социјална улагања, као што су програми новчаних трансфера, субвенције за гориво, електричну енергију и пољопривредну производњу; и друго, низ мање уочљивих достигнућа, као што су мере за суочавање с енергетском кризом и изградња мањих електрана.
Такође, постоје и мере које нису од већег интереса за већину становништва, али су важне — као што је укидање специјалних економских зона (ZEDE) и учвршћивање буџетске суверености кроз увођење јединствене буџетске касе и укидање поверилачких фондова.
Међутим, здравство и даље остаје најслабија карика, иако је у изградњи неколико болница.
Постоје ли у медијском простору снаге које би у знатној мери окренуле расположење јавности према некој политичкој опцији?
Не примећујем у Хондурасу присуство блогера или појединаца који би имали велики политички утицај. Јавно мњење и даље обликују традиционални медији, попут Televicentro и HCH. Расположење на друштвеним мрежама углавном је неповољно за владајућу странку, која није успела да пружи делотворан одговор у том простору.
Колико спољнополитичка питања утичу на унутрашњу политику и изборе?
Одлука да се прекину односи с Тајваном и успоставе с Кином више неће утицати на изборе. На међународном плану, ствари ће се кретати између два пола: прво, да ли је Хондурас савезник или противник САД; и друго, страх који може изазвати представа да Партија слободе и обнове жели да примени кубанско-венецуелански модел.
Како бисте, на крају, описали друштвени и политички профил Хондураса и задатак једне напредне владе?
Хондурашко друштво је у основи конзервативно. Верујем да би свакa напреднa владa требало да се усредсреди на подршку најсиромашнијим, најискљученијим и најнезаштићенијим слојевима.
Неопходно је позвати на расподелу друштвеног богатства у циљу достизања веће правде и економске једнакости, али и доказати да се то може постићи у оквирима демократије — без ауторитаризма, диктатуре или незаконитих реизбора.
Таква влада треба да проистекне из стварне народне воље, да се обавеже на дубоке реформе у образовању и здравству, и да ојача јавни систем како би био доступан свима.
На међународном плану, треба да буде отворена за сарадњу са свим земљама, захтевајући поштовање народног суверенитета и самоопредељења, али уз јасан унутрашњи сигнал да је њен пут демократски. Најтежи проблеми морају се решавати дијалогом, договором и консензусом између политичких, економских и друштвених актера. Кључна ствар је покретање процеса народних плебисцита и референдума за најсложенија питања у којима не постоји сагласност.
