Kako se dogodilo da je u Argentini, jednoj od najslobodnijih država na svetu, počelo sistematsko kršenje ljudskih prava? Za izdanje „Dva Juga” govori Hoze Šulman, koordinator međunarodne grupe za prava naroda i žrtve političkih represija, narodni aktivista, bivši sekretar i predsednik Argentinske lige za ljudska prava.
Prvo što se danas narušava u Argentini jeste pravo naroda na samoopredeljenje, pravo na narodni suverenitet, uz neograničenu podršku velikih ekonomskih grupa koje dominiraju u argentinskoj i latinoameričkoj privredi, a uz očiglednu podršku vlade Sjedinjenih Država i najuticajnijih ličnosti, kao što je Ilon Mask. Milejeva vlada rekonfiguriše kolonijalnu vlast u Argentini na način da će za nekoliko meseci Argentina ponovo postati kolonija Sjedinjenih Država i Izraela, što i sâm Milej otvoreno priznaje. Podsetimo, Argentina je bila kolonija Kraljevine Španije u periodu od XV do XVIII veka, kada se desio proces oslobođenja sa San Martinom i Belgranom, ali je taj proces prekinut krajem XIX veka, i ponovo je stvorena neokolonija Velike Britanije, koja je trajala do sredine HH veka, dok je nije prekinula peronistička vlast. Ali, s padom vlade Huana Perona, stvorena je severnoamerička neokolonija, i mi smo proizvod „nadvlačenja konopca“. Argentina je postala poznata po tome što je u borbi protiv nekažnjenosti za zločine diktature Videla Martineza de Hoza i drugih nestalo oko 30.000 građana, a posle pada diktature vratilo se oko 11.000 političkih zatvorenika. Ovaj proces je iznedrio veoma moćan pokret za pamćenje, istinu i pravdu, koji se borio 40 godina, sve dok početkom XXI veka nije održano više od 150 suđenja u okviru redovnog pravosudnog sistema, odnosno po krivičnom zakonu i u redovnim postupcima, kojim su prava optuženika zajemčena u punom obimu.
Dominantne medijske grupe zanemaruju istorijsku istinu, sudsku istinu, istinu zabeleženu na suđenjima, i pokušavaju opravdati vojna lica koja su ubijala, silovala žene, muškarce, krala decu, otimala dobra i, pre svega, uništavala argentinsku privredu. Veliki Rodolfo Vols, argentinski pisac, osudio je huntu u pismu posle opisa užasa represija i izjavio da to nije njihov najveći zločin, već da je najveći zločin planirano ponovno stradanje u Argentini. Najveći zločin naše vlade nisu zverstva naše vlade, nego stradanja naroda. Najveći zločin naše vlade nije napad na pamćenje, istinu i pravdu, nije zanemarivanje četrdesetogodišnje borbe za sudske postupke, kako bi se razumelo šta se desilo, pronašlo 400 nestale dece koju su diktatori pokrali od njihovih matera, ubijenih u podzemnim centrima, već nesreća što se dogodila za samo nekoliko meseci u Argentini, koja se već nalazila u rukama diktature. Argentina, koja je ionako bila veoma loša posle vladavine Alberta i Kristine Fernandez, upala je u jamu, gde je izgubljena ušteđevina, mnogi ljudi su ostali bez posla, a patnje i siromaštvo silovito rastu. Uglavnom, polovina argentinskog stanovništva već živi u siromaštvu, a ako ćemo govoriti o devojčicama i dečacima, onda daleko više.
Kada je reč o deci, skoro 60 odsto argentinske dece živi u siromaštvu, a to znači da je barijera koja stoji između stanovništva i prava proklamovanih Ustavom i zakonima nepremostiva zbog nedostatka novca. Vlada uništava pravo na zdravlje. Pravo na obrazovanje, pravo na dostojanstvenu starost se uništavaju do te mere da se likvidira sistem penzionih naknada i penzija, zahvaljujući kojoj je skoro 80% odraslih dobijalo bar neku svotu za svoj rad koji godinama nije priznavan. Zajedno sa svim ovim, bilo je i logično što je ministarka bezbednosti Bulrič, kako bi nametnula svoj reformski plan, upotrebila čitav arsenal represivnih mera. Prema njenom mišljenju, ako se kazne povećaju, kriminalitet će se smanjiti. Njena hipoteza nije odobrena nigde u svetu, kao ni odluka bez presedana da ljudima zabrani demonstracije na ulicama. U Argentini je već preko 30 godina, od događaja koji su postali poznati kao blokade puteva, kad radnici nekada državnih preduzeća koja su bila privatizovana nisu našli drugi način za izražavanje protivljenja, nego da prepreče puteve, ometaju kretanje ljudi, robe. Od tada u Argentini građani, čak i centrističke i desničarske grupe, koriste izlazak na ulice kao vid otpora i način izražavanja svog mišljenja. Milejeva vlada žestoko suzbija one što marširaju, kršeći ustavno pravo na izražavanje mišljenja, protest i organizovanje, i to sve čini svojevrstan skup mera, kojima se narušavaju ne samo ljudska, nego i sva ostala prava; ne samo ekonomska i socijalna prava, već i poštovanje formalnih normi predstavničke demokratije, ponekad zvane liberalnom demokratijom ili kako god hoćete. Naša vlada danas izražava najveću opasnost po ljudska prava u poslednjih 50 godina i najveću opasnost za stalnost institucionalnog sistema koji predupređuje državne prevrate, koji su tokom 50 godina, od 1930-ih do 1980-ih, bili prirodan način upravljanja Argentinom.
Sve ovo ugrožava naše zakone, i ja mislim da je međunarodna štampa dužna pratiti i izveštavati narod o bedama i okrutnom vladanju što ih ova krajnje desničarska, neofašistička, cionistička i proimperijalistička politika donosi narodu Argentine.
Iz Argentine od Hozea Šulmana za srpsku informativnu agenciju. Grlim vas.
