Хорхе Рашид: Свакој свињи – свој Сан Мартин

Из Мигела де Сервантеса: реч је о Мартину Турском, чији празник је обележаван свињокољом.


Horhe Rašid

Ова стара узречица тиче се вечитог уздања Креола у изградњу другачије судбине. Није реч о чекању месије, већ о истиријској потврди неопходности да се произведу дејства којим ће се пронаћи канал за остваривање њиховог сна о достојном животу, без притиска и принуде,  да не говоримо о конолизацији, која је омогућила ослободилачку борбу Отаџбине.

Ми Аргентинци смо миран народ, од насиља никада нисмо правили метод, с изузетком војних диктатура, кад је борба за демократску обнову конфронтацију претварала у драматичну акцију. Сâм национални устав позива да се она брани свим средствима, када се мења, потире и брише потезом пера, ауторитарном одлуком било које врсте. Као што каже друга креолска изрека, „земљак је захвалан, али не воли када га киње“, нарочито не коришћењем институционалних оквира за уништавање права, као што се дешава данас у аутократији, која тежи преузимању власти у свој пуноћи.

Овај кратки опис нам омогућава да сагледамо границе драматичне ситуације (која брише уставне аспекте, наносећи огроман друштвени бол читавом становништву), створене од ауторитарне владе што користи институционалне инструменте попут вета или DNU, тобоже законите, да се дигне против осталих републичких власти.

Но, има још једна креолска изрека, примерена овом опису: „Мораш ударити свињу да би се појавио власник“, која тачније него икад описује тренутну ситуацију, када обнашање извршне власти представља једноставно делегирање пуномоћја од једнополарног света, који је одлучио да подржи своје стратешке потребе у Латинској Америци, као својој последњој географској зони пуног утицаја и природних ресурса, политичком контролом и производњом дуга уз приватизације које ампутирају суверенитет, колонизујући земље.

Чињеница је да се свет налази у јеку борбе за власт између атлантистичког ратоборног хегемонизма, који је опустошио земље од Азије до Африке, извршивши 33 војне инвазије и мноштво државних преврата на нашим просторима током XIX и XX века, и вишеполарног света, који се појавио као противтежа, стварајући нову глобалну архитектуру засновану на поштовању самоопредељења и суверенитета нација и трговине засноване на мирном суживоту, без изнуда, претњи и блокада.

Пролазимо кроз период институционалне гравитације и суверенитета, суочени са скривеном претњом поделе земље од стране непријатеља коме је потребно да нас ослаби како би спречио обнову УНАСУР-а и да организује пљачку Аргентине по економским зонама, при чему је садашња Влада оруђе за остваривање тих стратешких циљева, под надзором НАТО и 4. флоте САД.

Отуда произилази политичка одлука одрицања БРИКС-а од самог почетка и окретања леђа Истоку, с истовременим супротстављањем, вређањем председника Мексика, Колумбије и Бразила, према добијеним упутствима, као што су подршка геноциду Израела у Гази и пребацивање амбасаде у Јерусалим – упутствима, која извршавају као добри поданици империје.

Ми, Аргентинци, морамо разумети историјски тренутак који преживљавамо, да бисмо могли да се суочимо с опасностима што се надвијају над Отаџбином, а које подразумевају социјални инжењеринг над аргентинским народом, којим се предопредељује неправедна земља, с новим нараштајима без будућности и могућности за социјалну мобилност. Из тог разлога борба, уз трајну мобилизацију, представља начин одбране демократије и јачања нашег суверенитета над биконтиненталном Аргентином са социјалном правдом.

ЛИТЕРАТУРА

Theotonio Dos Santos: La Teoría de la Dependencia Ed. Siglo XXl
Norberto Galasso: Manuel Ugarte Del Vasallaje a la Liberación Ed. EUDEBA
Jorge Bolívar: Que es el Peronismo? Ed. Octubre

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *