О савременом друштвеном тренутку у Аргентини, посебно за Два Југа, пише Хорхе Рашид, професор UNLZ, члан „Покрета за здравље домовине“, професор IUNMA „Мајке Трга Мајо“ и директор ISEI IOMA
Присвајање историје је политичко-културно решење победника, оних који у колективну савест народа уписују тобожње апсолутне истине, засноване на прикривањима, лажима и манипулацијама, које воде ка учвршћавању, натурализацији ситуација потчињености, шеме доминације и културне колонизације, посебно код нових нараштаја.
На истом трагу, искривљавање историјске истине, коју је тешко поткрепити изван академских оквира, омогућава победнику да учврсти пут ка структурном моделу земље, од економског до институционалног. У том смислу нема бољег примера од сталне алузије, чак и у систематском образовању, на концепт-паролу „цивилизација или варварство“, који је од средине до краја XIX века усађен код представника власти, описујући цивилизацију као европску, англосаксонску, оно што долази споља, док је варварство као креолско, наше сопствено, попут заосталости.
Тако се од тог времена до данас заташкавају национални мислиоци, у сталној игри прећуткивања, што је довело дотле да су чак и либерални мислиоци подвргнути подлокавању и изобличавању њихових концепција, када су од XIX века истицали потребу за јачањем национализма, суочени с колонизацијом којој је тежило англосаксонско царство, прво енглеско, а потом и северноамеричко.
Интелектуалци попут Хосеа Ернандеза, Хосеа Инхенијероса, Белисарија Ролдана, Рикарда Рохаса, Лисандра де ла Торе, Карлоса Астраде, Леополда Лугонеса, Мануела Угартеа, Бјалета Масеа с његовом заштитом радника, па чак и сам Алберди, кога нови председник помиње као икону либерализма, не помиње се у својој завршној фази када огољено осуђује предају и издају нације странцима.
Ови мислиоци беху сродни другим латиноамеричким интелектуалцима као што су Хосе Васконселос, Рубен Дарио, Руфина Бланко Фомбоне, Метол Фере, Маријатеги, Пабло Фреире и Енрике Родо, између осталих, који су дали јасну представу о Домовини која никада не треба да нестане, о Patria Grande, извору свих утопија народа са заједничким језиком и пореклом које нас чини сроднима.
Само англосаксонска балканизација нас је спречила да упознамо те интелектуалце који су и код нас градили платформе знања националног ослобођења. Они не да су били скривени, већ су управо сахрањени, попут Родолфа Куша, Де ла Риге, Енрикеа Дусела, Фермина Чавеса, оца Кастеланија, Хосеа Марије Росаса, Леополда Марешала, досежући наше време с Поратијем, Хорхеом Боливаром и другим савременицима који чине различите групе националне мисли.
Нова средства масовног информисања, мреже, платформе и нове технологије, укључујући вештачку интелигенцију, дале су поседницима светске власти могућност дискриминисања информације на глобалном нивоу, при чему у свакодневном току преовладава „западњачко и хришћанско“, геополитички састав подједнако западњачки попут јапанског и подједнако хришћански попут израелског, који допушта само ампутирани поглед на међународну стварност, подвргавајући читав народ незнању у погледу података и информација.
Ово прикривање народног латиноамеричког национализма компромитује уобичајено гледиште, сводећи разумевање политике на првобитну разину, без критичког размишљања или разраде одговора који би могли разоружати аргументе моћи.
Штавише, агенду одређује империјални непријатељ, а национални и народни сектори своје напоре усмеравају само на демонтажу те наводне стварности, напуштајући пред колонизаторском силом сопствену иницијативу, патриотске предлоге и стратегије.
Преиспитивање себе у историјском ревизионизму није библиотечка чињеница, напротив, то је мирење с њом на политичком плану, будући да су трајне вредности Домовине као свеобухватног појма народа са заједничком судбином и заједничким жељама захтев који долази из дубине наше историје који нам даје идентитет и памћење као заједници. Одузимање оних елемената који су део наше националности је истанчан начин отуђивања друштва у целини, почев од присвајања језика, па до инструмената свакодневног живота, попут страног новца насупрот националној валути.
То је важан део наше стварности, колико и национална предаја макроекономије, културна чињеница превласти засноване на непрестаном озрачивању лажним вестима, извртањима, манипулацијама генерисаним у истим центрима међународне моћи, који карту света боје у складу са својим интересима и стратешким пројектима, посебно у доба ратова изазваних геополитичким потребама за присвајањем природних ресурса и контролом области моћи од стране хегемонијских сила.
Наша земља је упала у процес растуће колонизације под нарочитом заштитом хегемонистичких медија и бесконачном најездом нових технолошких мрежа, које не само што обезбеђују проток необјективних информација, већ и пружају неопходну основу за сајбер-шпијунажу, друштвену контролу људи, са сталним праћењем не само њихове локације, већ и садржаја њиховог свакодневног живота, њихових емоција, њихових контаката, њихових погледа, у околностима које руше демократске оквире и поштовање људских права, и такође нарушавају неприкосновеност приватног живота.
Мобилни телефон је постао инструмент апсолутне друштвене контроле, проузрокујући, са своје стране, индивидуалистичку концепцију живота, која угрожава заједницу као такву, води ка исељавању, изолацији, неизвесности и страховима који се рађају као облик за подређивање било каквог израза који није у складу са мандатима реалне власти.
Садашња влада, суочена са захтевима аргентинског народа и патриотским интересима за одбрану националног наслеђа делује као страни агент, уступајући простор политичког суверенитета страним интересима и рушећи опште културне концепте опште друштвене солидарности, спроводећи политику међународне изолације, подвргавајући Домовину стратешкој замисли САД, Израела, Уједињеног Краљевства и НАТО-а, у јеку глобалног рата, који је осудио папа Фрања, не случајно прећуткиван и прогоњен због својих ставова у одбрани најмањих и најбеспомоћнијих на свету и осуде бестидног згртања богатства које доприноси глобалном сиромаштву и унесрећености.
