Znam da nije lako osujetiti planove neprijatelja, za to je potrebno imati odlučnost da formulišemo sopstvenu agendu, koja počinje danas osudom iznude spoljnog duga Argentine, koji ćemo smatrati nezakonitim i nelegitimnim.
Takođe ćemo vikati o pretnji sa strane Četvrte flote SAD, da ne bismo trgovali sa Kinom i Rusijom, i o ucenjivačkim carinama, koje danas uvodi Tramp, ili o politici koja nas vodi ka globalnom ratu u Evropi i državnom terorizmu Izraela, genocidu i etničkom čišćenju nad palestinskim narodom, koje svet zanemaruje. Ali da bismo izgradili tu agendu, moramo imati pristup koji nije usmeren samo na prilagođavanje trenutnoj situaciji ili na izborni proces, već da to bude agenda otadžbine budućnosti – „Argentina 2050.“, koja prevazilazi nas i u generacijskom i u biološkom smislu.
Strukturalna osnova zavisnosti u Argentini nastala je 1983. godine u skladu sa Vašingtonskim konsenzusom, nametnutim od vremena vojne diktature. To je izazov za kolektivnu izgradnju. Kolektivna izgradnja počinje kada postoje jasni ciljevi, poput povratka u višepolarnom svetu, našeg pridruživanja stvari velike latinoameričke otadžbine, kao i pretvaranje socijalne zaštite, zdravstva i obrazovanja u osnovne ustavne alate novog društva.
Novi ustav, koji će nas dovesti ne samo do onoga što je isključiva obaveza države, zaštićene ustavom, već i do stvaranja narodne vlasti, koja će omogućiti narodu da bude glavni akter u istoriji, a ne samo svedok svake dve ili četiri godine tokom izbora, kako neki predlažu.
Za čudesnih 12 godina, Nestor i Kristina uspeli su promeniti ono što je bilo zamrznuto sa stanovišta socijalnih prava, ali ne i makroekonomsku matricu zavisnosti. E, pa to je ono čemu težimo s agendom za period do 2050. godine. Dužni smo potvrditi da nauka i tehnologija, veštačka inteligencija i javna preduzeća moraju biti osnova obnove industrije i zaposlenosti u Argentini, kao i suvereniteta, zato što cilj srećnog naroda i velike otadžbine ostaje na snazi.
Nema sreće bez socijalne pravde, nema sreće ako nastavimo borbu protiv siromaštva, a ne pobedimo ga, nema sreće ako naši naučnici budu prisiljeni da emigriraju, nema sreće ako budemo narod ugnjetavan od ugnjetača koji želi da odredi budućnost Argentinaca. San Martin je uvek govorio da je borba za slobodu najvažnija stvar, sve ostalo nema značaja; sloboda je najvažnija, a danas je nemamo, danas imamo tugu, depresiju, strah i predizborne situacije koje izgledaju važne, ali one su važne samo ako postoje određeni ciljevi.
Ti određeni ciljevi moraju biti odraženi u strateškom okviru, strateškom planu koji će biti ostvaren jedino u okviru kolektivne izgradnje, počev od danas, s pravom na budućnost, koje će nam omogućiti da pogledamo u oči budućim pokoljenjima i kažemo im: hajdete, evo šta smo sve uradili, uzmite to u svoje ruke i idite dalje.
To mora biti preneto s kolena na koleno, to mora biti pravedna obaveza prema narodu i prema otadžbini. Zato, mobilisani na ulici, boreći se – samo boreći se – pobedićemo i izbavićemo se iz ovog košmara, kada budemo imali horizont slobode, kao i horizont zajedničke političke izgradnje kao otadžbine i naroda, obnovivši patriotska osećanja i vrativši ideju otadžbine iznad svih političkih predrasuda, mada oni danas mogu biti uništeni ovom konstrukcijom košmara koja pokušava da uguši i uništi identitet i pamćenje argentinskog naroda.
