Zdravlje je jedno od najvažnijih ljudskih prava od samog rođenja. Briga o zdravlju i njegovo očuvanje pre svega spadaju u prava koja štiti ustav.
Smanjenje finansiranja sektora zdravstva u celoj zemlji, umanjenje sredstava za provincije, što, da tako kažemo, čak otežava i snabdevanje, zatvaranje centara za adaptaciju, usled čega je mnogo ljudi umrlo zbog nedostatka lečenja onkoloških i retkih bolesti, kao i smanjenje isporuke lekova za penzionere — sve su to elementi koji ukazuju na učvršćivanje dva koncepta koje Milejeva vlada sprovodi po istom nalogu, datom od Trampa: istupanje iz Svetske zdravstvene organizacije i zaštita stranih farmaceutskih korporacija. Zbog toga su postavili ambasadora koji potiče sa te strane i pokrenuli komercijalizaciju i privatizaciju državnih bolnica, kao što se desilo u Kolumbiji pre više od 25 godina sa Santosom i Uribeom, kada je upravljanje tim ustanovama predato tadašnjim rukovodiocima u toj zemlji. To je dovelo do smanjenja finansiranja državnih bolnica, a direktori tih ustanova su dvadeset godina kasnije osuđeni na trinaest godina zatvora zbog pronevere državnih sredstava.
Napad na zdravlje nije samo proces podređivanja — to je proces koji konceptualizuje komercijalizaciju i ima za cilj kolonizaciju, potčinjavajući argentinski narod ne samo lekovima već i čitavom sistemu. Sistemu je potrebno da budemo hronični bolesnici. On ne želi da budemo ni mrtvi ni zdravi, jer na nama ne bi mogao zarađivati.
Zato je pitanje koje postavljamo — koje ja postavljam — povezano s tim da imamo daleko širu koncepciju od same zdravstvene zaštite, mada je i ona veoma važna. Jer upravo je istraživački rad u naučnim centrima nesumnjivo doveo Argentinu u povlašćen položaj s naučno-tehnološke tačke gledišta.
To je proces kolonizacije. Tako da mi nemamo problem s Milejem. Mi imamo problem s kolonizacijom. Milej nije problem. Milej je bolest. A ta bolest je ono protiv čega moramo da se borimo.
