Умберто Еко је у својој књизи „Границе тумачења“ одговорио на горуће питање у време када су смутња и обиље противречних верзија покушавали да се прилагоде било ком прироку текста или стварности. На 400 страница незаборавни италијански интелектуалац успео је да формулише премисе неприкладне за улизице и шириоце обмана, корисне за пропагаторе господарства.
Напомена Хорхеа Елбаума.
Еко нас упозорава да се о „стварности“ која нас окружује може рећи много, али да та тумачења имају границе. Не можете рећи све. Није све што је речено једнако. Дискурзивно условљавање је увек подложно границама које су задате историјски конструисаним интерсубјективним дефиницијама, заједничким парадигмама и/или емпиријским контрастима. Еко је био веома прецизан када је истакао да се оно што нас окружује може анализирати из различитих теоријских оквира, али је за то неопходно „следити добро дефинисана правила: бесконачно тумачење је немогуће“. У овом оквиру, концепт интелектуалног се јавља као обезвређен.
Изјава да је Хавијер Милеј „најинтелектуалнији председник кога је Аргентина икада имала” није само ругање. Она оспорава – и исмејава – двовековна истраживања интелектуалне историје, како домаће тако и међународне, поричући једну од њених средишњих особености: критички дух. Речено академским језиком: Боровински каже оно што неки од читалаца Ла Насиона желе да чују. Оно што радо користи да оправда ужасан период у историји Аргентине.
Социолог за Ла Насион каже: „Разговор о идејама је веома важан, јер је на много начина, и у најпотпунијем смислу, Милеј интелектуалац (…) он је неко ко се појављује на телевизији и цитира чланке и ауторе“. За Томаса, „интелектуалност“ садашњег председника је ускладљива с кривотворењем текстова, извртањем академских цитата, лажним приказивањем универзитетских диплома – никада не стечених – и позивом на забрану књига, коју пропагира његова влада.
Боровински у интервјуу изједначава улогу „инфлуенсера” с улогом „интелектуалца”, као да оба појма имају исти методолошки, когнитивни или процедурални отисак. „Милеј је глобални утицајник, акцелератор идеја. Пре него што је постао кандидат, и у време док је био кандидат, Милеј се залагао и залаже се као интелектуалац“. Као емпиријску потпору својој тврдњи, Боровински наглашава „да садашњи председник наводи имена својих паса… [као] интелектуалаца: они су економисти, они су мислиоци“.
У другом покушају да оправда своје учешће, он објашњава да је Милејева улога интелектуалца заједничка са другим „мислиоцима“ попут Питера Тила – кога он описује као „филозофа-предузетника“. Тил је творац PayPal-а (заједно са Илоном Маском) и тренутно управља ризичним фондовима. Да би својим критичким претпоставкама дао више строгости, озбиљности и утемељености, он позира фотографима Ла Насиона – и себи – као истакнути интелектуалац.
Повици, претње, увреде и дисквалификације
Да би му придао карактер интелектуалца, интервјуер се вероватно позивао на основне атрибуте те друштвене функције: субјект способан да обрађује информације, мотивисан да разуме свет око себе и да га унапреди. Неко способан да побија, расправља и оправдава своје изјаве на логичан начин, без сталних противречности, уоквирујући своје хипотезе у одређене теоријске параметре. Укратко, друштвени актер који се не позива стално на ad hominem аргументе – омаловажавање, етикетирање и обезвређивање – да би придобио пажњу и стекао признање. Интелектуалац је неко ко учествује у дебатама позивајући се на везу с неким кореном књижевног универзума, истраживањем стварности која га окружује или историјом идеја. У грамшијанској традицији, ова функција – функција интелектуалца – проширена је на класну борбу без занемаривања садржаја аргумента који подразумева њена традиционалнија верзија: интелектуалац може бити учитељ, глумица, доктор или новинар ако – и само ако – са критичком свешћу учествује у овом класном сучељавању.
Нису сви друштвени актери укључени у класне спорове интелектуални или органски. То су само они који непосредно или посредно доприносе аргументованим убеђивањима, формулисаним у одређеној логици заснованој на дијалошкој размени. То су они који делатно учествују у формирању одређеног здравог разума, функционалног за одређене класне интересе. Они то раде у оквиру реторике убеђивања. Без вређања.
Десничарских интелектуалаца несумњиво има. Али Милеј се не може прихватити за једног од њих, осим ако се не узме у обзир да су Хитлер, Мусолини, Болсонаро и Трамп такође (били) за коришћење кловновских гестова, нападе на угрожене групе, ширење мржње или промовисање братоубилачког насиља.
Coda
Човек што у овом чланку коментарише интелектуалне пустоловине Боровинског студирао је социологију на UBA. На универзитет је ступио током последње фазе војне диктатуре. Своје прве испите полагао је у такозваним катакомбама Правног факултета. Тадашњи студенти су знали да су геноцидне снаге на студије слале обавештајне агенте да откривају дисиденте и састављају досијее, који су били слагани у различитим јединицама оружаних, безбедносних и полицијских служби с намером праћења и проналажења могућних несталих особа сутрашњице.
Они од нас што су прошли кроз ту фазу – која се поклопила са обновом демократије – могли су да уђу у свет изван ауторитарних слогана и верзија конзервативне и репресивне средине. Најзначајнији допринос је, несумњиво, била могућност ослобађања од здравог разума господарства, које нам је усађивало послушност и страх пред хегемонистичким силама, са циљем да постанемо њихови лакеји или саучесници.
Нису све наше колеге заступале еманципаторска уверења. Нису сви они били лојални сарадници текстова које су ширили наследници Националне катедре нити су успели да споје своје животе са вредношћу критичких традиција. Неки су, у ствари, прихватили да буду кооптирани од стране деснице и данас служе као удобни консултанти подржани од санираних канцеларија власти. Али чак и многи од ових последњих су пазили да се не излажу превише. Трудили су се да не буду класификовани као „гуске“ и скривали су повлађивање немилосрдним когнитивним оператерима господарства.
Многи од њих настављају да чувају скромност и склонили су се у нуспросторију онога што је Петер Слотердијк назвао „циничним разумом“ – прилагођавање удобности оних што познају правила игре, одричу их приватно, али претпостављају (кукавички) да се против њих немогуће борити: „Ми барем – тврде они – не говоримо у јавности оно што господарство захтева да кажемо“. Колега школован за социолога на Универзитету Стенфорд, специјализован за социологију интелектуалаца, добио је повезницу за чланак који се појавио у Ла Насион исте недеље када је објављен на порталу. Његов узврат путем е-поште се не може поновити, с обзиром на лавину негативних придева. Цитирам, уз његову дозволу, само последњи пасус: „Оваквим анализама се дискредитују два века социолошке мисли. То је права срамота“.
Извор: Dejámelo pensar
