У Аргентини се, по мишљењу неких стручњака, појављује аналог службе за борбу с илегалном миграцијом. Са чим је то повезано, како ће утицати на миграцију и унутрашњу климу у земљи и колико ће бити корисно за Аргентину?
На питања Два Југа одговара Хорхе Елбаум, доктор економских наука, социолог, радио- и тв-новинар „Пагине 12“ и бивши амбасадор Аргентине при Међународној алијанси за сећање на холокауст.
Заиста, аргентинско Министарство безбедности стално покушава опонашати све мере које спроводи Доналд Трамп. То чини изван контекста, јер у Аргентини ни на који начин не постоји миграциони проблем. Напротив, за разлику од Сједињених Држава, становништво наше земље је готово у потпуности мигрантског порекла — не само из суседних земаља, већ, наравно, и из Европе.
Према веома строгим студијама, скоро 60% становништва Аргентине потиче од домородачких народа, док само 40% има претежно европско порекло. У сваком случају, сцене и наратив који ствара Милејева влада служе као борба против „унутрашњег непријатеља“, баш као што то чини Трамп у оквиру хајке коју спроводе Сједињене Државе.
На неки начин се заговара протеривање, пре свега имиграната из суседних земаља — углавном из Боливије, Парагваја и Чилеа — с намером да се друштву наметне уверење да имамо исти проблем као Сједињене Државе.
Што се тиче унутрашњег криминала, ово очигледно ствара озрачје ксенофобије, будући да постоје фенотипске одлике, односно карактеристике спољашњег изгледа и свакодневног живота Боливљана или Парагвајаца, које су потпуно исте као код становника северне Аргентине — на пример из Хухуја, Салте и других покрајина.
Због тога се често као „страни држављани“ оптужују аргентински грађани који не само што су рођени у земљи, већ имају десет или двадесет покољења предака у Аргентини. То доводи до велике забуне и једног израженог облика расизма — не само ксенофобије, него и расизма према секторима који потичу од домородачких народа и имају тамнију, смеђу боју коже, различиту од аргентинске елите која је европског порекла.
Политика оваквог типа не може донети никакву корист, јер је Аргентини, с обзиром на њену огромну територију од око два милиона квадратних километара, потребно насељавање. Постоје области, попут Патагоније, где је густина насељености веома ниска, тако да се одувек истицала потреба да Аргентина прима мигранте.
То се и догодило у првом таласу — из Европе, односно са доласком освајача, затим из других, углавном медитеранских земаља попут Италије, а потом и кроз унутрашње миграције из суседних држава, као што су Чиле, Боливија, Парагвај, али и Уругвај.
Тај процес је у међувремену стао, оставивши земљу која је, понављам, огромна, са око 42, 43 или 45 милиона становника — у поређењу са земљама које су три или четири пута мање, попут Колумбије, а имају око 50 милиона становника.
