Крајем јесени предстоје општи избори у Хондурасу. Верујемо да већина наших читалаца у Србији мало зна о политичкој ситуацији у овој далекој земљи Централне Америке.
Вилфредо Серано (Wilfredo Serrano), политиколог из Хондураса, љубазно се сагласио да за издање „Два Југа“ понешто каже о главним политичким странкама и особеностима предстојећих избора.
О политичкој ситуацији у Хондурасу пред изборе
Хондурас ће 30. новембра одржати опште изборе, на којима учествује пет политичких странака. Четири од њих имају дугу историју — више од 20 или 30 година. Најстарија је Либерална странка (Partido Liberal), која постоји преко 100 година, а следи је Национална странка (Partido Nacional) са нешто више од 90 година постојања. Поред њих, постоје и две новије странке социјалдемократског усмерења: Партија обнове и јединства — Социјалдемократија (Partido Innovación y Unidad Social Demócrata) и Хришћанска демократија (Partido Demócrata Cristiano).
Хондурас су традиционално водиле две историјске снаге — Либерална и Национална странка.
Бивши председник Хосе Мануел Зелаја Росалес победио је на изборима 2009. године као кандидат Либералне странке, али су 28. јуна исте године конзервативни и крајње десничарски сектори, предвођени Робертом Мичелетијем и војним врхом, уз финансијску подршку економске елите, извели државни удар против председника Зелаје, који је у то време предлагао народни референдум о увођењу четврте изборне урне, у којој би се грађани изјаснили о сазивању уставотворне скупштине.
Та иницијатива је изазвала отпор деснице, која је искористила своје позиције унутар владајуће Либералне странке. Мичелети је био председник Националног конгреса, и они су контролисали Јавно тужилаштво, Војску и Врховни суд. Уз подршку Националне странке, извршен је државни удар, уз кривотворену оставку председника у Конгресу. То јест, две историјске снаге — Либерална и Национална странка — споразумеле су се да изведу државни преврат.
После тога, Хондурас је ушао у дуго десетлеће политичке нестабилности. На изборима 2009. победио је Порфирио Лобо Соса из Националне странке. 2013. власт је преузео Хуан Орландо Ернандез, који је касније незаконито реизабран 2017. године, уз белодану изборну превару. Данас се налази у затвору у САД због оптужби за трговину дрогом.
Државни удар је омогућио да се две-три године касније у земљи оснује нова Странка Слобода и обнове (Partido Libertad y Refundación), коју предводи Зелаја. Њихова кандидаткиња, Сиомара Кастро, први пут се кандидовала 2012. године, али је поражена 2013. услед изборне преваре. Затим, 2017. Слобода и обнова учествује у опозиционом савезу. Сиомара Кастро је уступила кандидатуру новинару и спортском коментатору Салвадору Насрали, али је и тада дошло до очигледног кривотворења. Салвадор Насрала је водио испред Хуана Орланда Ернандеза за нешто више од 4 поена, али како су дани пролазили, унутар Националног савета Врховног изборног суда су постепено удешавали резултате како би спречили победу Салвадора Насрале и опозиционог савеза предвођеног Слободом и обновом.
Та ситуација довела је до таласа репресије, више од 30 убистава, хапшења и политичке кризе. На изборима 2021. „Слобода“ је поново кандидовала Сиомару Кастро, уз подршку Насрале као потпредседничког кандидата. Та коалиција је успела ујединити народне снаге, укључујући и неке секторе из традиционалних странака, и победити кандидата Националне странке.
У нашем уобичајеном координатном систему, ко се у политици Хондураса може класификовати као „левица“, а ко као „десница“?
Традиционални двопартизам — Либерална и Национална странка — увек је био десничарски, у служби економских елита и страних интереса, премда је унутар Либералне странке постојала и напреднија линија. Својевремено је то, рецимо, био случај са бившим председником Карлосом Робертом Рејном), напредњаком, који је управљао земљом 1994-1998. Затим други председници из Либералне странке, попут Карлоса Флореса (Carlos Flores Facussé) — конзервативцем, повезаним с економским групама и америчком амбасадом. Доцније долази бивши председник Зелаја, који успева да се домогне председничког положаја у оквиру те конзервативне структуре, али по доласку на власт, усмерава земљу у прогресивнијем правцу.
Ово, дакле, објашњава што је Либерална странка — сада, после преврата, то је постало још безобзирније — под контролом крајње конзервативних и антидемократских структура које данас држе узде власти у партији, а повезане су с корупцијом и трговином дрогом. О Националној странци и да не причамо, мислим да је историја последњег десетлећа јасно показала: ова политичка институција је потпуно захваћена организованим криминалом, поставши оруђем трговаца дрогом. Штавише, Национална странка је одувек била најконзервативнијом, крајње десничарском снагом, повезаном с најгнуснијим злочинима у овој земљи, са државним превратима, имала је снажну контролу над оружаним снагама. Међу нама буди речено, Либерална странка се данас спустила до нивоа ултраконзервативизма, као и Национална странка, мада је, како већ рекох, унутар ње постојало и напредније крило.
Која политичка снага има шансе да победи на изборима?
Слобода и обнова са кандидаткињом Рикси Монкадом тренутно води у анкетама. То је напредно усмерена странка која се залаже за политички и друштвени преображај Хондураса. Уколико не буде спољних мешања — од стране приватног сектора, религиозних кругова или САД — Libre има све шансе да задржи власт.
Онда имамо два кандидата из двопартијског система. Салвадор Насрала је човек који је, као што сам већ рекао, такође био на овој страни, био је именован за потпредседника, па је поднео оставку, а данас представља снажну опозицију влади председнице Кастро. Он је прилично медијска личност, али његова странка, његова база, његово чланство га не прихвата, не признаје, па има мале могућности да добије страначке гласове, односно гласове Либералне странке. Кад је реч о страначким гласовима, све и да оствари значајну подршку међу независним или неодлучним бирачима, то је свеједно недовољно за победу на председничким изборима.
Други, односно трећи кандидат је Тито Асфура, који је кандидат Националне партије. Они имају „тврдо језгро“ гласача, што су показали на унутарстраначким изборима са готово милион гласова, али су им мали изгледи за раст. Још увек трпе због одбојности становништва према њиховој владавини у последњем десетлећу, која је иза себе оставила крвави траг наркотрговине, организованог криминала и корупције. Стога имају мале шансе.
Трка се води између кандидаткиње Рикси Монкаде, која води у анкетама и представља владајућу странку, а на друго место бих ставио Салвадора Насралу, јер због независних и неодлучних гласова који га подржавају има извесне шансе. На трећем је месту Насри Асфура, зато што он нема веће могућности за раст, будући да не привлачи независне или неодлучне гласаче, већ се и даље ослања само на „тврдо језгро“ Националне партије. То је, дакле, контекст онога што се дешава у земљи.
Мислите ли да нешто може омести победу владајуће странке?
Заиста мислим да ће изборе добити „Слобода и обнова“ са својом кандидаткињом Рикси Монкадом.
Упркос целој кампањи лажи, манипулације, уцена коју земља проживљава последњих месеци те очигледном мешању Сједињених Држава, са тврдњом да се Хондурас, Гватемала и Мексико користе за трговину дрогом из Венецуеле ка САД, и свим манипулацијама којим се служе корпоративни медији у земљи, од којих 98-99% опслужује интересе приватног сектора — упркос целој тој машинерији која се покреће против владе и изврће информације — становништво одлично разуме да је једини кандидат који одражава тежње за променама управо правница и учитељица Рикси Монкада.
