I dalje rasvetljavamo pozadinu brazilsko-paragvajskog spora u vezi hidroelektrane Itaipu. Za Dva Juga svoje viđenje problema iznosi paragvajski novinar i komunikolog Gvido Mendijeta.
Što se tiče skandala oko hidroelektrane Itaipu, nedavno smo imali situaciju u kojoj je, prema izveštaju CNN-a, Brazilska agencija za obaveštajne poslove (ABIN) sprovela hakersku operaciju protiv paragvajskih vlasti s ciljem dobijanja poverljivih podataka u vezi sa pregovorima oko Itaipua. To je dovelo do diplomatskog zastoja, sve dok Lula da Silva nije priznao da je došlo do špijunske operacije, okrivivši vladu Žaira Bolsonara kao prethodnika tog procesa.
U Paragvaju imamo Ministarstvo za informacione tehnologije i komunikacije (MITIC), ali ono je izuzetno slabo finansirano. Iskreno, odbrana u pogledu informacione bezbednosti je u Paragvaju gotovo nepostojeća. Za poslednje tri godine zabeleženo je oko 3.000 sajber-napada na naš nacionalni informacioni sistem, a mi, zapravo, nemamo kapaciteta za valjani odgovor.
Tako da se ovakve situacije dešavaju češće nego što mislimo. Iako je bilo reči o hakovanju i špijunaži, čini mi se da se žiža sada više prebacuje na ponovne pregovore oko Itaipua. Javnost već dugo veruje da je Itaipu bio samo veliki dogovor nacionalnih elita. On je, kako mi to shvatamo, u osnovi bio diplomatski izgovor za rešavanje graničnih pitanja sa Brazilom, što je iskoristila autoritarna vlada Alfreda Stresnera, koji je vladao Paragvajem 35 godina, što je najduža diktatura u Južnoj Americi.
Tada je došlo do žestokog bogaćenja, objekat je imao pregoleme dodatne troškove, izgubili smo prirodna bogatstva poput sedam Vodopada i stvorena je ekonomska elita — neobrazovana aristokratija bliska režimu — koja se obogatila i tu moć sačuvala do danas. Itaipu se danas u Paragvaju posmatra kao država u državi, koja ne polaže račune Paragvaju.
Zato ljudi ovde pregovore vide kao još jednu farsu — bez obzira na hakovanje i špijunažu. U suštini, Paragvaj je odustao od mogućnosti industrijalizacije koju mu je Itaipu mogao pružiti. Velika nada bila nam je bar da se smanji cena struje. Ali čak ni to nije postignuto.
Zamislite — imamo drugu najveću hidroelektranu na svetu, odmah posle onog đavoljeg ždrela ili kako se već naziva, tamo, u Kini, a i dalje plaćamo ogromne cene za struju. A Itaipu ovde čak i ne služi za pokrivanje domaćih potreba, jer nemamo dovoljno snažne prenosne linije (500 kV). Elektroenergetska kompanija je takođe pod kontrolom stranke na vlasti koja je već 70 godina na čelu države. Nema smene vlasti i zato je situacija ovakva.
Dakle, rasprava oko Itaipua ovde ne ide u tehničkom ili geopolitičkom pravcu, već se svodi na ono što Itaipu predstavlja u Paragvaju — simbol korupcije i nekažnjivosti.
Itaipu se ovde vidi kao katedrala korupcije, koja je zauzeta, oteta u interesu, da tako kažemo, tapšača — korumpirane elite koja se obogatila uglavnom pod tim uslovima. Tako da, premda neki i dalje veruju da je Itaipu nacionalno pitanje, mnogi od nas smatraju da je to izgubljen slučaj. Zaista, teško je bilo šta promeniti kad je slugeranjstvo postalo pravilo.
