U vreme sveopšteg pomračenja (uma i nagona), uvek je umesno vratiti se razmatranju i ocenjivanju ljudi i pojava. I ulozi pojedinca u istoriji. Naravno, u ocenjivanju junaka našeg doba na prvom mestu se nameće potreba procene položaja (one vrste) pojedinca od koga se ponajviše očekuje – intelektualca – tog svevremenog nosioca obrazovanja, vizija i fantazija.
Na drugoj strani, već se može reći – antipod, nalazi se pojedinac – običan čovek, vezan za istoriju samo instinktom, osećajem i predanjem. Ali, već na početku jasno je da se intelektualac nalazi u lošijoj poziciji u odnosu na pojedinca predstavnika tihe većine. Opterećen i ograničen diskursom kome se kao matici svaki intelektualac prepušta sve plivajući nizvodno, za današnjeg intelektualca taj nametnutni okvir delovanja, predstavlja nesavladivu prepreku. Njegov položaj opredeljuje unapred određena uloga intelektualca u današnjem svetu, koju možemo (ipak) svesti na – ulogu poželjnog, samodovoljnog i benevolentnog kritičara bez spremnosti za žrtvu.
Zato se junaci našeg doba mogu (i trebaju) pronaći na drugoj strani.
Dakle, Blagoje Jovović – junak svakog doba!
Istorija je prepuna primera i dokaza kako atentatori, zaverenici ili pučisti menjaju svet i prekrajaju presuđene ljudske i kolektivne sudbine. Međutim, priča o Blagoju Jovoviću je istinski drugačija. Zato ovoj retrospektivi prethodi jedno podsećanje, sve sa ciljem univerzalizacije i davanja legitimiteta (svakom) pravedničkom delu. Najpre je vidljiva jedna specifičnost, da događaj čiji je akter Jovović, odstupa od brojnih sličnih udesa ljudske slobodarske istorije. Štaviše, ovaj događaj obara na zemlju staru tezu o „grupi vojnika koja pre ili kasnije spase svet”, stavljajući iznova u žižu razmatranja tezu o stvaranju (ili potvrđivanju) kolektivne svesti putem individualnog čina. Dakle, radi se o odbacivanju teze o mnoštvu anonimnih junaka i zauzimanju pozicije u vidu prvog lica jednine.
U svakom pogledu, vredno je vratiti se u tu 1957.godinu. Argentina, udaljena od naših iskustva, mržnji i novih početaka na kojima se tada našao srpski narod, 10 aprila 1957.godine postavila se kako novo poprište namirenja istorijskih antagonizama, ovog puta u vidu individualnog osvetničkog čina. Tog dana, Blagoje Jovović je izvršio atentat na predstavnika najozloglašenije i najkrvavije nacističke tekovine na teritoriji porobljene Evrope 1939-1945. godine. Morbidnu tvorevinu koje su se u prikrajcima svih genocida koji su krstatili Evropom odricali i zgražavali i njihovi tvorci. Desetak godina od kraja Drugog svetskog rata, dok je moderni svet uveliko bazao u antagonizmima „hladnog rata“, strahu od nuklearne katastrofe i stasavanju bejbi-bum generacije, Blagoje Jovović je lični čin pretvorio u „kamen od ugla“ našeg istorijskog trajanja.
Sa fenomenološkog aspekta važno je ukazati na sledeće: Nesumnjivo je reč o pojedinačnom činu. Ali u uslovima odsustva društvene pravde (jer Pavelića niko nije procesuirao) i pojedinačna pravda predstavlja sasvim adekvatnu zamenu ili alternativu na bodljikavom putu do pravde. Kada nema društvene retribucije, onda je pojedinačna pravda najbliža prirodnom pravu, posebno kada ne postoji društveni odnos prema zločinu – a društvenog odnosa prema zločinu nije bilo (ni u komunističkoj Jugoslaviji, ni van nje).
Na ovom mestu, pokušao bih (ne bez osećaja nedostojnosti), da u okvirima principa neprolaznosti, uspostavim odnos između Gavrila Principa i Blagoja Jovovića! Jer, obojica predstavljaju kontrapunkt nihilističkoj tezi T.S. Eliota, da se „svet ne okončava treskom, već sa cviljenjem!“, i protivnost drugoj vrsti stereotipa o „slučajnim vojnicima“ Ž. Ž. Rusoa.
Naime, Princip je predstavljao oličenje istorijskog vremena, generacijski urlik protiv nepravde i sile. Principa (i drugove) nosio je duh epohe, jedan gotovo revolucionarni zanos, nacionalni projekti oslobođenja i ujedinjenja, uz vidljivu ideološku zbrku. Posebno je značajno ukazati da u vreme koje se često označava kao „bell epoq“, atentat kao sredstvo političke borbe, gotovo da je predstavljao opšte mesto svake iole ozbiljne pobune (period od kraja XIX veka i početka XX veka – do Prvog svetskog rata, karakterističan je po velikom broju atentata na političare, vladare i članove njihovih porodica). Sa druge strane, Princip je imao saveznika i podržavaoca u gotovo svakom slobodoumnom stanovniku Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Srbije. I u organizacionom smislu Princip je u povoljnijoj poziciji od Jovovića. U pravu je Stanko Cerović (u svom značajnom eseju „Koliba u istoriji“) kad kaže da je Gavrila „istorija poljubila u usta!“.
Na drugoj strani je Blagoje Jovović, usamljenik, osvetnik i pravednik. Pojedinac koji u svojoj 35-toj godini, kreće u poduhvat zaokruživanja svog života kroz čin ostvarenja pravde. I to kako?! Sam protiv svih! Protiv zvanične Argentine, organizovanog ustaškog pokreta, protiv Vatikana, Amerikanaca i Engleza, protiv komunista koji su sprečavali bilo kakav pokušaj provođenja Pavelića pravdi. Jovović je pucao u predstavnika vlasti, bivšeg režima, ali postojećeg i još uvek vladajućeg obrasca.
Sam protiv svih, bez podrške okupirane otadžbine, sa oružjem sumnjivog kvaliteta- koje jedva da je ličilo na oružje atentatora. Samo „zbog velikog bola“ (kako navodi Mileva Gaćeša) i sa idejom da (kako je svedočio paroh crkve u Buenos Airesu) „osveti sve nevine žrtve, decu, žene, starce, sve one stradale od ustaškog terora koji nisu nosili pušku“. Dakle, Jovović nastupa bez ideologija, političkih ideja, istorijskih računa, van geopolitičkih projekcija, ili pomoći uvek prisutnih obaveštajnih struktura. Jedino Jovovićevo polazište nalazi se na pozicijama nagona i instinkta, imajući pred sobom samo jedan cilj: pravdu za nevine žrtve! U tome se ogleda univerzalnost ovog pojedinačnog čina. Ne toliko osveta, koliko pravda, ostavljajući neprolazan dokaz, koji olakšava prepoznavanje razlike između rata i mira, jagnjeta i zveri, te prava i pravde. Uostalom, suđenje Ajhmanu, pokazuje kako se iz neprava rađa pravo i to putem zvanične politike (o čemu slikovito svedoči Hana Arent u svojoj knjizi „Ajhman u Jerusalimu: izveštaj o banalnosti zla“).
Još jedna analogija je vredna pažnje. Principov čin, je odjeknuo kao bomba, izazvavši potrese nepoznate tadašnjem svetu, ratove i milione mrtvih, nestanak četiri carstva i posledice od kojih se Evropa nikada nije oporavila. Princip je postao heroj, i pre suđenja i pre svoje prerane smrti. Princip je već tada – kako zaključuje Cerović, postao avangarda procesa dekolonizacije. Jovović je ostao u tišini i senci svog čina. Nikog ne čekajući, ništa ne očekujući! U svom tihovanju, u svom spokojnom miru, nekoliko decenija se nije gotovo ništa znalo o ovom osvetniku. Tek 1998.godine, svodeći račune ovozemaljskog života, sa osećajem ispunjenosti zemaljske pravde, ovaj ostareli kapetan Jugoslovenske vojske u otadžbini, otvorio je svoje srce mitropolitu Amfilohiju (još jednom junaku svakog doba). U tom smislu, na skali vanvremenosti, pritisnut teškim okovima margine, Blagoje Jovović zauzima jednako mesto kao i Princip!
U dananjih izazovima, lutanjima i porazima, treba podsećati na pojedince koji su pomerali planine. Na tom mestu, na vrh planine, Princip se odavno uspeo. Sa druge strane, Blagoje Jovović svedoči da budnost u odnosu prema istorijskim događajima (čak i kada su se događaji pretvorili u prošlost), spremnost na žrtvu, potrebni su nam i danas, kada deluje da je svaka borba protiv presuđenih kolektivnih sudbina unapred izgubljena. Odnosno, pozvaću se na reči učesnika iz jedne akademske rasprave – Jovan Skerlić nam je potreban često – na našim vazda novim počecima, u vremenima uspona i nadanja, kao i u zabludama, i uvek novim otrežnjenjima. Ali Blagoje Jovović nam je potreban uvek i svuda. Kao primer onog starca, koji sedi vazda negde u prikrajku, koji uglavnom ćuti, a svaki svoj izraz ostavlja kroz blagi osmeh na namučenom licu, ali, opet, kome je sve jasno, ne ostavljajući ni trunku prostora za dilemu, lutanja ili odustajanje. Kao istočnik koji nas upozorava, da postoji samo jedan put, a sve ostalo su stranputice i provalije. Zato Blagoje Jovović zaslužuje posebno mesto i našem individualnom i kolektivnom identitetu.
Slava mu!
Izvor: IN4S
