У време свеопштег помрачења (ума и нагона), увек је умесно вратити се разматрању и оцењивању људи и појава. И улози појединца у историји. Наравно, у оцењивању јунака нашег доба на првом месту се намеће потреба процене положаја (оне врсте) појединца од кога се понајвише очекује – интелектуалца – тог свевременог носиоца образовања, визија и фантазија.
На другој страни, већ се може рећи – антипод, налази се појединац – обичан човек, везан за историју само инстинктом, осећајем и предањем. Али, већ на почетку јасно је да се интелектуалац налази у лошијој позицији у односу на појединца представника тихе већине. Оптерећен и ограничен дискурсом коме се као матици сваки интелектуалац препушта све пливајући низводно, за данашњег интелектуалца тај наметнутни оквир деловања, представља несавладиву препреку. Његов положај опредељује унапред одређена улога интелектуалца у данашњем свету, коју можемо (ипак) свести на – улогу пожељног, самодовољног и беневолентног критичара без спремности за жртву.
Зато се јунаци нашег доба могу (и требају) пронаћи на другој страни.
Дакле, Благоје Јововић – јунак сваког доба!
Историја је препуна примера и доказа како атентатори, завереници или пучисти мењају свет и прекрајају пресуђене људске и колективне судбине. Међутим, прича о Благоју Јововићу је истински другачија. Зато овој ретроспективи претходи једно подсећање, све са циљем универзализације и давања легитимитета (сваком) праведничком делу. Најпре је видљива једна специфичност, да догађај чији је актер Јововић, одступа од бројних сличних удеса људске слободарске историје. Штавише, овај догађај обара на земљу стару тезу о „групи војника која пре или касније спасе свет”, стављајући изнова у жижу разматрања тезу о стварању (или потврђивању) колективне свести путем индивидуалног чина. Дакле, ради се о одбацивању тезе о мноштву анонимних јунака и заузимању позиције у виду првог лица једнине.
У сваком погледу, вредно је вратити се у ту 1957.годину. Аргентина, удаљена од наших искуства, мржњи и нових почетака на којима се тада нашао српски народ, 10 априла 1957.године поставила се како ново поприште намирења историјских антагонизама, овог пута у виду индивидуалног осветничког чина. Тог дана, Благоје Јововић је извршио атентат на представника најозлоглашеније и најкрвавије нацистичке тековине на територији поробљене Европе 1939-1945. године. Морбидну творевину које су се у прикрајцима свих геноцида који су крстатили Европом одрицали и згражавали и њихови творци. Десетак година од краја Другог светског рата, док је модерни свет увелико базао у антагонизмима „хладног рата“, страху од нуклеарне катастрофе и стасавању бејби-бум генерације, Благоје Јововић је лични чин претворио у „камен од угла“ нашег историјског трајања.
Са феноменолошког аспекта важно је указати на следеће: Несумњиво је реч о појединачном чину. Али у условима одсуства друштвене правде (јер Павелића нико није процесуирао) и појединачна правда представља сасвим адекватну замену или алтернативу на бодљикавом путу до правде. Када нема друштвене ретрибуције, онда је појединачна правда најближа природном праву, посебно када не постоји друштвени однос према злочину – а друштвеног односа према злочину није било (ни у комунистичкој Југославији, ни ван ње).
На овом месту, покушао бих (не без осећаја недостојности), да у оквирима принципа непролазности, успоставим однос између Гаврила Принципа и Благоја Јововића! Јер, обојица представљају контрапункт нихилистичкој тези Т.С. Елиота, да се „свет не окончава треском, већ са цвиљењем!“, и противност другој врсти стереотипа о „случајним војницима“ Ж. Ж. Русоа.
Наиме, Принцип је представљао оличење историјског времена, генерацијски урлик против неправде и силе. Принципа (и другове) носио је дух епохе, један готово револуционарни занос, национални пројекти ослобођења и уједињења, уз видљиву идеолошку збрку. Посебно је значајно указати да у време које се често означава као „bell epoq“, атентат као средство политичке борбе, готово да је представљао опште место сваке иоле озбиљне побуне (период од краја XIX века и почетка XX века – до Првог светског рата, карактеристичан је по великом броју атентата на политичаре, владаре и чланове њихових породица). Са друге стране, Принцип је имао савезника и подржаваоца у готово сваком слободоумном становнику Босне и Херцеговине, Црне Горе и Србије. И у организационом смислу Принцип је у повољнијој позицији од Јововића. У праву је Станко Церовић (у свом значајном есеју „Колиба у историји“) кад каже да је Гаврила „историја пољубила у уста!“.
На другој страни је Благоје Јововић, усамљеник, осветник и праведник. Појединац који у својој 35-тој години, креће у подухват заокруживања свог живота кроз чин остварења правде. И то како?! Сам против свих! Против званичне Аргентине, организованог усташког покрета, против Ватикана, Американаца и Енглеза, против комуниста који су спречавали било какав покушај провођења Павелића правди. Јововић је пуцао у представника власти, бившег режима, али постојећег и још увек владајућег обрасца.
Сам против свих, без подршке окупиране отаџбине, са оружјем сумњивог квалитета- које једва да је личило на оружје атентатора. Само „због великог бола“ (како наводи Милева Гаћеша) и са идејом да (како је сведочио парох цркве у Буенос Аиресу) „освети све невине жртве, децу, жене, старце, све оне страдале од усташког терора који нису носили пушку“. Дакле, Јововић наступа без идеологија, политичких идеја, историјских рачуна, ван геополитичких пројекција, или помоћи увек присутних обавештајних структура. Једино Јововићево полазиште налази се на позицијама нагона и инстинкта, имајући пред собом само један циљ: правду за невине жртве! У томе се огледа универзалност овог појединачног чина. Не толико освета, колико правда, остављајући непролазан доказ, који олакшава препознавање разлике између рата и мира, јагњета и звери, те права и правде. Уосталом, суђење Ајхману, показује како се из неправа рађа право и то путем званичне политике (о чему сликовито сведочи Хана Арент у својој књизи „Ајхман у Jeрусалиму: извештај о баналности зла“).
Још једна аналогија је вредна пажње. Принципов чин, је одјекнуо као бомба, изазвавши потресе непознате тадашњем свету, ратове и милионе мртвих, нестанак четири царства и последице од којих се Европа никада није опоравила. Принцип је постао херој, и пре суђења и пре своје преране смрти. Принцип је већ тада – како закључује Церовић, постао авангарда процеса деколонизације. Јововић је остао у тишини и сенци свог чина. Никог не чекајући, ништа не очекујући! У свом тиховању, у свом спокојном миру, неколико деценија се није готово ништа знало о овом осветнику. Тек 1998.године, сводећи рачуне овоземаљског живота, са осећајем испуњености земаљске правде, овај остарели капетан Југословенске војске у отаџбини, отворио је своје срце митрополиту Амфилохију (још једном јунаку сваког доба). У том смислу, на скали ванвремености, притиснут тешким оковима маргине, Благоје Јововић заузима једнако место као и Принцип!
У данањих изазовима, лутањима и поразима, треба подсећати на појединце који су померали планине. На том месту, на врх планине, Принцип се одавно успео. Са друге стране, Благоје Јововић сведочи да будност у односу према историјским догађајима (чак и када су се догађаји претворили у прошлост), спремност на жртву, потребни су нам и данас, када делује да је свака борба против пресуђених колективних судбина унапред изгубљена. Односно, позваћу се на речи учесника из једне академске расправе – Јован Скерлић нам је потребан често – на нашим вазда новим почецима, у временима успона и надања, као и у заблудама, и увек новим отрежњењима. Али Благоје Јововић нам је потребан увек и свуда. Као пример оног старца, који седи вазда негде у прикрајку, који углавном ћути, а сваки свој израз оставља кроз благи осмех на намученом лицу, али, опет, коме је све јасно, не остављајући ни трунку простора за дилему, лутања или одустајање. Као источник који нас упозорава, да постоји само један пут, а све остало су странпутице и провалије. Зато Благоје Јововић заслужује посебно место и нашем индивидуалном и колективном идентитету.
Слава му!
Извор: ИН4С
