У најновијим званичним извештајима истиче се да је Хондурас остварио економски раст од 3,9% и инфлацију од 4,2%. Ове бројке, које на макроекономском плану одражавају извесну стабилност, потребно је тумачити у светлу свакодневне стварности народа Хондураса.
Економија нису само бројке и статистика: то је начин на који једно друштво организује своје ресурсе како би обезбедило благостање. Микроекономија анализира одлуке породица и предузећа на одређеним тржиштима, док макроекономија посматра општу слику: раст, инфлацију, запосленост, дуг и спољну трговину.
У том контексту, држава не може бити само посматрач. Њена улога је пресудна: регулисати цене, прерасподелити богатство путем праведних пореза, подстицати домаћу производњу и обезбедити да раст осете и најсиромашнија домаћинства. У супротном, бројке о расту постају привиђења која иду на корист само економским елитама и моћним групама.
Раст од 3,9% значи да земља производи више него претходне године, али вреди се запитати: ко има користи од тог богатства? Стопа инфлације од 4,2% делује умерено по међународним стандардима, али најтеже погађа сиромашне, јер готово сав свој приход троше на храну, превоз и енергију. Тако, док статистике показују стабилност, многе породице и даље се суочавају с несигурношћу и неједнакошћу.
Управо ту се јавља прави изазов: претворити раст у инклузивни развој и социјалну правду. Хондурасу је потребан економски модел који не повећава само бројке, већ јемчи и пристојну запосленост, прехрамбени суверенитет, домаћу производњу и квалитетне јавне услуге.
Стога је хитно потребно јачање политичког пројекта који ће подржати солидарну и народну државу, способну да се супротстави повластицама олигархијске елите и отвори пут ка земљи већег благостања. Промене су могућа, и оствариће се једино учвршћивањем друге победе партије Либре и Рикси Монкаде, уз снажан Конгрес и градоначелнике заиста предане интересима народа.
