Званични Пекинг сусрео се и са критикама због примене система „кредитне замке” (debt trap). Он подразумева планско давање финансијске помоћи и кредита државама које нису довољно кредитно способне и немају могућност њиховог редовног сервисирања
Као и древни поморски трговачки пут, Нови пут свиле има за циљ да повеже Кину са Европом, Блиским истоком, Африком, а сада и са Латинском Америком. У почетку је Латинска Америка била изостављена са званичне мапе иницијативе, али јој се последњих месеци кроз меморандуме о разумевању придружило неколико земаља региона.
Све активнија глобална улога Кине, допринела је тренду раста трговинске размене са великим бројем земља широм света, а убрзана експанзија започела је након 2013. године успостављањем иницијативе „Економски појас пута свиле и Стратегија развоја поморског пута свиле XXI века“, познатије као „Један појас, један пут“ (One Belt, One Road Initiative). Ова, централна политичка идеја кинеског председника Си Ђинпинга, омогућила је да се кроз изградњу модерног Пута свиле, успоставе чвршћи партнерски односи не само са азијским и европским, већ и са државама Латинске Америке. Како би избегла погрешно тумачење у преводу на енглески језик, кинеска влада је 2016. године одлучила да промени званичан назив и иницијативу назове „Појас и Пут“ (Belt and Road Initiative).
Од доласка Си Ђинпинга у владу односи добијају много истакнутији карактер. 2014. у Бразилу и 2015. у Пекингу на првом министарском састанку Кина-CELAC форума, председник Кине је предложио иницијативу за успостављање новог свеобухватног оквира сарадње између Кине и ЛАК-а (Латинске Америке и Кариба) под називом „1+3+6“. Број 1 се односи на План сарадње између Кине и ЛАК-а у периоду 2015-2019, а број 3 су три покретача: трговинска, инвестициона и финансијска сарадња у 6 области: енергетски ресурси, инфраструктура, пољопривреда, производња, технолошке иновације и рачунарска технологија.
У новембру 2016. године, Влада Кине је издала другу белу књигу под називом „Документ кинеске политике о Латинској Америци и Карибима“, у којој је детаљно описана дуга листа тема, али је њена срж фокусирана на кинеску концепцију економске сарадње са регионом: трговина, инвестиције, финансије, пољопривреда, производња, инфраструктура, ресурси и енергетика, царина, инспекција квалитета, туризам, смањење јавног дуга, као и техничка помоћ.
Циљеви којима се тежи су јасни у смислу потребе Кине за приступом сировинама како би подстакли њен спектакуларни економски раст, али пре свега у позиционирању себе као глобалног актера који тежи праведнијем поретку и поштовању. У овом документу акценат је стављен на ову раван која превазилази комерцијални ниво, узимајући у обзир Пет принципа мирног суживота.
Бела књига такође објашњава значај који Кина придаје растућој међународној улози коју је Латинска Америка стекла последњих година, што доводи до описа међурегионалних веза као „стратешких“. Такође јасно ставља до знања да је принцип „једне Кине“ основа и искључиви услов за успостављање односа са земљама региона на билатералном плану. Кина такође покушава да избегне изазивање осетљивости и негодовања на северноамеричкој страни ограничавајући сарадњу са регионом на област размене, сарадње и дијалога за одбрану.
Иако азијска земља избегава било какву врсту дипломатске конфронтације са Сједињеним Државама, одговор је генерално директан и претећи. Може се успоставити однос између северноамеричког империјалистичког напредовања у региону и приближавања суверенистичких и револуционарних пројеката Кини. Први случај да су латиноамеричке земље позване на ИФР (la iniciativa de la Franja y la Ruta – иницијатива појас и пут) десио се у мају 2017. године када је Кина сазвала Форум за међународну сарадњу „Један појас, један пут“ у Пекингу, на којем су присуствовали тадашњи председник Аргентине Маурисио Макри, председник Чилеа Мишел Бачелет и двадесет министара из других земаља ЛАК (Синхуа, 15. мај 2017). Од ове две земље, само је Чиле наставио да продубљује своје економске везе, док је Аргентина, како је горе анализирано, одговорна за бојкот CELAC-а и захлађење било каквих односа са Кином ван формалних и комерцијалних аспеката.
Међутим, може се уочити да су одређени предуслови ипак утицали на даље јачање економских веза. Наиме, иако се чини да је приступање иницијативи текло без постављања било каквих услова, све заинтересоване земље следиле су исти однос према политици једне Кине, односно према спорном Тајвану. У прилог томе говори чињеница да су поједине државе исте године када су приступиле кинеској иницијативи, промениле и свој став према поменутом острву које се бори за независност од Пекинга. Примера ради, те исте 2017. године Панама, стратешка земља за везу Атлантског и Тихог океана, најавила је прекид дипломатских односа са Тајваном, признајући тако политику „Једне Кине” коју је промовисао Пекинг, а неколико месеци касније и председник Панаме Варела и Си Ђинпинг потписали су Меморандум о разумевању и сарадњи у оквиру Пута свиле и Економског појаса и Поморског пута свиле XXI века. Доминиканска Република и Ел Салвадор успоставили су дипломатске односе са Кином 2018. До данас је 12 земаља ЛАК-а успоставило дипломатске односе са Кином: Бразил, Мексико, Аргентина, Чиле, Еквадор, Перу, Венецуела, Боливија, Уругвај, Костарика, Суринам и Јамајка. Успоставиле су односе стратешког партнерства са Кином, а првих 7 земаља успоставило је свеобухватне стратешке односе и партнерство са Кином.
А тренутно је 21 држава ЛАК-а потписала меморандум или споразум о сарадњи са Кином у оквиру иницијативе Појас и пут: Панама, Костарика, Салвадор, Тринидад и Тобаго, Доминика, Гренада, Антигва и Барбуда, Доминиканска Република, Барбадос, Јамајка , Куба, Суринам, Боливија, Гвајана, Венецуела, Уругвај, Чиле, Еквадор, Перу; недавно Никарагва (јануар 2022) и Аргентина у фебруару 2022.
Други министарски састанак између Кине и Заједнице латиноамеричких и карипских држава (CELAC) одржан у Чилеу у јануару 2018. био је нова полазна тачка пошто је тамо Кина званично позвала латиноамеричке државе да буду део ИФР-а. Предлог који су актери из различитих идеолошких оквира веома добро прихватили, међу којима је неолиберална влада Чилеа била једна од најзаинтересованијих. На овом састанку је одобрена посебна декларација о Иницијативи Појас и пут у којој су се све владе сложиле да „иницијатива кинеске владе представља важну прилику за јачање развојне сарадње између укључених земаља“.
Кина је са своје стране понудила пет предлога са циљем продубљивања сарадње у кључним областима: 1. повезивање копна и мора јачањем изградње инфраструктуре; 2. отварање великог тржишта које олакшава трговину и инвестиције; 3. формирање великог напредног сектора убрзањем сарадње производних капацитета; 4. еколошки развој и иновације, 5. унапређење сарадње у секторима у настајању, као и културне размене засноване на равноправности.
У септембру 2021. одржан је VI самит CELAC након четири године замрзавања ових догађаја који су се одржавали сваке године од првог самита 2010. Последњи самит којим је председавао Мексико не само да је имао снажан синдикални отисак у контексту јасног преиспитивања Организације америчких држава, отказивање блокаде Кубе и пуно учешће Венецуеле; али посвећеност одржавању веза и веза са ванрегионалним партнерима, посебно за форум CELAC-Кина, била је у средишту постигнутог консензуса. У том оквиру Заједнички акциони план за сарадњу у кључним областима КИНА-CELAC (2022-2024), завршио је навођење низа кључних елемената веза и могућности које отвара опредељење за слабљење стратегија интеграције подређених пројекту. У то спада испитивање америчког тржишта на више нивоа (безбедност, економија, туризам, финансије, технолошке иновације), између осталог.
Ово јачање политичких односа настаје захваљујући промени предзнака неколико влада у региону које теже мултиполаризму, али и због тога што је укупна вредност трговине између Кине и Латинске Америке и Кариба забележила нови максимум у 2021. години, са више од 450.000 милиона долара и све указује да ће наставити да расте. Према најновијем Статистичком билтену директних страних инвестиција који је објавила кинеска влада, Латинска Америка представља 10,8% инвестиционих токова из Кине у иностранство. Ово Латинску Америку чини главним регионом примаоца кинеских инвестиција изван Азије, надмашивши Европу, Северну Америку, Африку и Океанију.
Поред међународне трговине, Кина је до сада реализовала или отпочела реализацију око 3.100 пројеката и програма у овом делу света. Међу њима се нарочито истичу инфраструктурни пројекти, односно изградња железничке и путне мреже, лука и пристаништа, изградње хидроелектрана и фабрика за прераду вода, али и бројни програми бесповратне помоћи или нискокаматних кредита за развој привреде, нарочито рударске индустрије. Такав потез званичног Пекинга не треба да чуди, будући да управо са овог континента за његове потребе увозе руде гвожђа и бакар, али и нафту и њене деривате. Због тога је у протеклим годинама само у Републику Перу инвестирано преко 10 милијарди америчких долара, а готово 36% од укупних средстава завршило је у рударском сектору. Кина је за ову латиноамеричку државу и највећи трговински партнер, будући да је вредност размене за 2021. износила око 17 милијарди долара. Поред рударске, изузетно је развијена и прехрамбрена индустрија, па је тако Кина уједно највећи увозник соје, шећера и кафе која потиче са ових простора. Уз то, уложена кинеска средства у ову грану привреде процењују се на готово 50% од укупне вредности свих кинеских инвестиција на ширем простору Јужне и Средње Америке. Најбољу позицију заузима Бразил, који је са око 50% удела највећи извозник прехрамбених производа у Кину, док га следе Чиле и Перу.
Но, иако нам бројке говоре да је кинески утицај и даље у порасту, обуставе појединих пројеката доводе у питање будућу позицију Пекинга у Латинској Америци. Наиме, са првом државом потписницом, Панамом, договорена је изградња „Fuerte Amador” пристаништа за крузере, чија је вредност процењена на 165 милиона америчких долара. Радови на изградњи започети су 2017. године, а први рок за њихово окончање био је две године касније. Међутим, након више пробијених рокова, почетком 2024. године процењено је да је до сада завршено тек око 80% планираних радова. Такође, поред кашњења долази и до обуставе пројеката, пре свега због непоштовања еколошких стандарда и кршења еколошких мера.
Поред овог проблема, званични Пекинг сусрео се и са критикама због примене система „кредитне замке” (debt trap). Он подразумева планско давање финансијске помоћи и кредита државама које нису довољно кредитно способне и немају могућност њиховог редовног сервисирања. Када се нађу у овој ситуацији, државе које имају дуговања према кинеској страни, принуђене су да чине бројне економске и политичке уступке. На јужноамеричком континенту у овој позицији тренутно се налази Венецуела, којој чак ни 62 милијарде америчких долара инвестираних од 2007. године није било довољно да консолидује своју економију. Тренутно је дуговање ове државе према Кини око 10 милијарди долара, због чега је и званични Каракас упао у кредитну замку, па је принуђен да своје обавезе измирује извозом нафте у Кину по знатно нижим ценама него што су тржишне.
„Са уласком Кине у Светску трговинску организацију 2001. године, трговина је доста порасла и то је природно довело до инвестиционог бума. Уместо да купи бакар од компаније у Латинској Америци, Кина је одлучила да га купи или добије већински удео како би имала већу контролу. Кинеска стратегија је сложена интеграција њеног финансијског и производног сектора“ – изјавио је истраживач Геги Амос Ирвин за BBC Mundo.
Кинеске инвестиције се врло често не дешавају нужно на територији Латинске Америке. Пример за то је инвестиција за рафинерије нафте. А тако је 27. априла 2012. у кинеској провинцији Гуагдонг положен камен темељац рафинерије Јие Јанг, подухвата у којем је венецуеланска држава повезана са кинеском националном нафтном корпорацијом (CNPC) са којом ће изградити друге две рафинерије на кинеској територији за приближну цену од 16 милијарди америчких долара.
Циљ ових рафинерија је прерада венецуеланске нафте за кинеску домаћу употребу. Улагање у транспорт је још једна јака тачка експанзије азијског гиганта. Према глобалном праћењу кинеских инвестиција Херитиџ фондације, Кина је уложила више од 8 милијарди америчких долара у транспорт у Венецуели, док је у Аргентини та цифра близу 3 милијарде долара.
Смањење сиромаштва је још једна област са широким потенцијалом за сарадњу у оквиру ИФР-а, истиче Аргентинац Патрисио Ернан Бареиро, директор за институционални развој и међународну сарадњу Центра за имплементацију јавних политика за правичност и раст.
Аргентински академик истиче да је сиромаштво изазов присутан у великој већини земаља глобалног југа, али одговор на овај проблем не може бити јединствен за свакога, већ се мора изградити „по мери“ за сваки конкретан случај. „Суштина ове иницијативе је повезивање изван материјалног, људска повезаност и коначно нови облик сарадње фокусиран на вин-вин“ – додаје он.
Гонзалес Ернандес посебно наглашава важност „изградње заједнице са заједничком будућношћу за човечанство“, која је у основи ИФР-а од самог његовог оснивања. „Ако схватимо да западна цивилизација није супериорнија од било које друге и обрнуто, моћи ћемо да остваримо суштинску идеју ИФР. Када друге земље не буду противници и непријатељи, а ми будемо браћа, учинићемо огроман корак ка новој ери мира“ – каже он.
Циљ Кине кроз иницијативу „Појас и пут” јесте да убрза долазак својих производа на удаљенија тржишта. А такође, ово је идеална прилика да се превазиђу многобројни међусобни сукоби и успостави сарадња са једном од најмоћнијих држава света, Кином. Размена добара и природних богатстава је од суштинског значаја при сарадњи са Кином и кључних одлика за јачање економије појединачних држава Латинске Америке.
ИЗВОРИ
https://cegit.org/prodor-kine-u-latinsku-ameriku/
https://www.bbc.com/mundo/noticias/2014/05/140428_china_america_latina_inversiones_lp
https://www.bbc.com/mundo/noticias-america-latina-48071584
https://spanish.news.cn/20231021/1bf2033aa8a34690a3102d2c78cb3b94/c.html
