Да ли се у стручним и академским круговима очекује да ће тема Пиночеа и људских права постати стална тачка управљаног конфликта у време Кастове владавине, или је реч о једнократном симболичком потезу у фази образовања власти?
За Два Југа о томе говори Естебан Силва (Esteban Silva), председник Покрета за аљендистички социјализам у Чилеу и међународни аналитичар Оснивачке фондације XXI, Чиле.
Изабрани председник Хозе Антонио Каст, опредељен крајње десничарски, присталица Пиночеа, управо је образовао свој кабинет министарки и министара који ће преузети председништво и владу 11. марта 2026. године. Такозвани кабинет или влада за ванредне ситуације, о којој је у почетку изабрани председник говорио, нема никакве јасне обрисе ни опредељеност. Оно што је извесно јесте да је његов кабинет састављен од двојице бранилаца самог бившег диктатора Аугустоа Пиночеа у ресорима одбране и правде, од високих извршних директора компанија и економских група, највећих у земљи, који имају савезе и везе са наднационалним корпорацијама. Због тога смо пред кабинетом с високом разином потенцијалних конфликата, јер још увек није преузета власт, а интереси великих економских група у Чилеу и усредоточеност власништва и богатства стоје насупрот државној политици у економској сфери.
Са политичке, али и симболичке тачке гледишта, овде се ради о конституисању кабинета који више личи на управни одбор великих компанија, почев од министра финансија и самог министра спољних послова који је извршни директор Луксик групе.
Истовремено, међународна политика коју је Хозе Антонио Каст као новоизабрани председник до сада исказао јасно показује његов идеолошки нагласак и усмерење ка ставовима деснице и крајње деснице у међународним питањима. Није случајно што је његово прво путовање било у Аргентину код Милеја — не само зато што је то суседна земља с којом Чиле има економске односе, већ и зато што је реч о председнику ултранеолибералне и крајње десне оријентације, који је, у међународнополитичком смислу, готово карикатурално, вазални савезник спољне политике Доналда Трампа и Сједињених Америчких Држава.
Довољно је видети не само његов ниво подаништва, већ и његову повезаност са међународном политиком као што је тобожњи, наглашавам: тобожњи „Одбор за мир“ више колонијалистичког карактера, чији је Милеј члан, а који је створио Доналд Трамп. Али не само то: Каст је, као новоизабрани председник, следио пут којим иду готово сви референтни актери у Латинској Америци и на Карибима са деснице и крајње деснице, укључујући и оне с протофашистичким или фашистичким обележјима.
Тако је отпутовао на састанак с Нобоом у Еквадору, затим у Перу, где се састао са вршиоцем дужности председника, чија је политичка будућност неизвесна, с наводним дневним редом који се у старту показао неуспешним — идејом о коридору за повратак венецуеланских миграната у Венецуелу. Састао се и с председником Доминиканске Републике, а тренутно се налази у Панами.
Јасно је да је Каст председник који у свом наступу оживљује ауторитарни пиночеизам, али у економском технократско-неолибералном формату, док истовремено покушава да се представи као десничарски, а не као крајње десничарски лидер, што заправо јесте.
Зато сматрам да се налазимо пред новим потенцијалним сценаријем који ће свакако имати далекосежне последице. Каст је већ као новоизабрани председник показао да има јасан идеолошки набој у вођењу спољне политике, с очигледним, јасним и недвосмисленим сврставањем уз политику Доналда Трампа у геополитици Латинске Америке. То се види и у његовим изјавама којима подржава и оправдава отмицу председника Мадура и напад на суверенитет Венецуеле који је Доналд Трамп извео 3. јануара ове године. На тај начин је јасно да ће Чиле бити уписан у политику дубље подређену глобалној геополитици не само Трампа, већ и крајње деснице у идеолошком, вредносном и концепцијском смислу, у погледу схватања света који се налази у кризи, у коме су међународно право и међународни поредак какве смо познавали практично престали постојати, као последица глобалне кризе хегемоније Сједињених Америчких Држава, њихове империјалне логике и напада на оно мало међународног права што је преостало.
