Čileanski mediji zaozbiljno raspravljaju o verovatnosti uspeha Žanet Hare, članice Komunističke partije Čilea, na predstojećim novembarskim izborima. Kako je došlo do toga da ona bude predložena od strane koalicije Jedinstvo za Čile i kakve su joj realne šanse za pobedu? Odgovara Esteban Silva, predsednik Pokreta za aljendistički socijalizam u Čileu. Međunarodni je analitičar XXI konstitutivne fondacije Čilea.
Čile i čileanski narod već ulaze u prvu fazu izbornog procesa, koji će doći do izražaja na biralištima narednog 16. novembra. Zvanična koalicija sadašnje vlade predsednika Gabrijela Borića, koja okuplja političke stranke samoopredeljene kao centrističke i leve, zasnovana je na održavanju zakonitih unutarpartijskih izbora, obaveznih za one koji u njima učestvuju, donela mu je važan, značajan dobitak; što se tiče ostalih kandidata zvanične koalicije, tu je bivša ministarka rada u vladi predsednika Borića i aktivistkinja Komunističke partije, Žanet Hara. Šanse sadašnjeg zajedničkog kandidata iz zvanične koalicije su sve veće u odnosu na kandidate krajnje desnice i desnice, koji su donedavno dominirali u prognozama anketa.
Međutim, na čileanskoj sceni tek treba da se istaknu drugi predsednički kandidati, kao što je slučaj sa bivšim predsedničkim kandidatom, bivšim poslanikom Markom Enrikeom, koji je bio isključen iz učešća na unutarstranačkim izborima zvaničnika i koji predstavlja naprednjački sektor, kao i snage i društvene i levičarske pokrete koji takođe nabiraju podršku birača, što mu omogućava da nakupi trideset pet hiljada birača koji će, po njegovom mišljenju, učestvovati na preliminarnim izborima i omogućiti mu da registruje svoju kandidaturu za predsednika.
Tu su zatim i druge kandidature, takođe iz Komunističke partije „Proleterska akcija“, profesora Eduarda, koji takođe traži podršku i dosta je napredovao u njenom sticanju, kao i druge kandidature, više desnocentrične, od nezavisnih.
Prema tome, još nije sve rečeno i otvorene su mogućnosti da demokratske, naprednjačke, levičarske snage, a ne samo zvaničnici, budu u mogućnosti da u perspektivi isprate rezultate anketa, koje su do sada pretpostavljale da je prvenstvo preuzeo kandidat krajnje desnice, Kast Kajzer, i kandidat demokratskih, naprednjačkih i levičarskih snaga, Evelin Matej. Čile, s te tačke gledišta, započinje izborni proces koji, mada vremenski kratak, može biti prilično radikalno izmenjen dodatnom krizom institucionalnog predstavništva, koja, po mom mišljenju, čini da se parlamentarci desnice, centristički i levičarski zvaničnici trenutno vide kao udaljeni i slabo povezani s visokim zahtevima i predstavama, kao i građani i čileanski narod, na takav način da se isto ne bi predvidljivo moglo primeniti na krhku nestabilnost percepcije predsednika Čilea u smislu kandidatura za dužnost predsednika.
Čile se tako suočava s predizbornom bitkom s neizvesnostima, sa mogućnostima, bezuslovno, za demokratske antifašističke snage u širokom smislu, mimo sadašnjeg činovništva, suočene sa činjenicom da bi se mogle suprotstaviti i pobediti desničarske kandidature u najbližoj budućnosti, u predvorju sledećih predsedničkih izbora.
