Na koliko još samoubistava penzionera smo spremni da zažmurimo?
Kada prehrambene korporacije u svom čitavom spektru (proizvodnja, industrijalizacija i marketing), hemijske korporacije u svom čitavom spektru (strateška istraživanja, laboratorije, aparati i komercijalni centri za lečenje bolesti) i medijske korporacije takođe u svom celokupnom spektru (kontrola informacija, kulturnih, društvene i političke aktivnosti) imaju iste vlasnike… sve navedeno postaje deo iste mašinerije koja vari društveni inženjering što potpuno nekažnjeno kvari, potčinjava i ubija, ali da, uz muziku iz Glen Miler, da mu daju romantičnu notu koju maltuzijanska „elegancija“ zahteva iza kulisa, veoma britanski.
Zbog toga, mada bi trebalo da izgleda apsurdno… mi verujemo, ponavljamo i branimo krajnje gluposti, izrečene u izuzetno elegantnom akademskom tonu, na primer: „Doktor mi je rekao da idem u dom zdravlja“ kada nikakav „dom“ ne brine o „zdravlju“, već se u najboljim slučaju bori sa bolešću, ako njom u većoj ili manjoj meri ne trguje, kako, nažalost, najčešće biva.
Zdravlje je nešto što se čuva u svim oblastima društva i ni u jednom domu. Zdravlje se čuva u školi, u odmaralištu, u klubu, na trgu i u pristojnoj kući. A to se uglavnom radi sa zdravom hranom, bez otrova ili „legalnih“ droga koje pune police supermarketa privlačnim pakovanjima, jarkim bojama i sloganima punim ljubavi, čija je svrha da upropaste živote uglavnom dece, uz veselu kaku, pripremajući ih kao nedonesene klijente zloglasnog tunela farmakomafije i njenih unapred plaćenih sanatorijumskih saučesnika (pošto je sanatorijum granica-oksimoron, pošto leči…)
Juče je ubijen viši rukovodilac najvećeg osiguravajućeg društva u SAD. Na mecima su pažljivo ugravirane tri reči koje upućuju na frazu široko korišćenu kod advokata i kritičara industrije osiguranja: „delay, deny, defend“, što u prevodu s engleskog znači „odlagati, poricati, braniti“ mehanizam kojim ove kompanije varaju (baš kao ovde), često finansijski i emocionalno razaraju, pa i ubijaju čitave porodice. I sve to sa stalnim osmesima njihovih perspektiva.
Da li je veoma konspirološki misliti da vas čine bolesnim kako bi vam prodali lek koji nije lek? Jer, sada znamo da laboratorije ne ulažu novac u lekove koji leče, već u one koji podržavaju vašu bolest, kako biste nastavili da kupujete „lekove“. Stoga… pošto ne leče, onda to i nisu lekovi.
Časni dijalektički sled „medicina, lekar, lek“ jezički nije povezan s filosofijom zdravlja. Latinski koren reči medicina je „mederi“ što znači lečiti. Lečiti šta? Ostavljam vašem nahođenju, što bi rekla jedna poznata gospođa, ništa akademsko.
Kažem li da je medicina loša? Nikako… kada se razbolite ili doživite nesreću, potreban vam je lekar, lek i bolnica, manje-više svega toga ima (prilično lošeg, uprkos preklapanju struktura državnih bolnica, propagande i socijalnog rada) ali niko ne brine o vašem zdravlju, ne postoji preventivno telo koje brine o njemu niti je uspostavljena kultura koja bi ga podržavala (Kinezi piju toplu vodu da bi sačuvali svoje zdravlje, a mi vodimo propagandu „dobro ohlađene“).
Nije li simptomatično što su laboratorije hvalile Lauru Volnovič jer je redovno plaćala lekove? Dok su je laboratorije hvalile, penzioneri su protestovali zbog strašnih povlastica i visokih plata funkcionalne strukture, ugrađene u tu pokradenu konstrukciju (Na kraju objašnjavam zašto je pokradena).
Svi znamo da ako ne jedemo dobro, razbolimo se.
Zahtevam da lekove oni kojima su potrebni dobijaju bez birokratije, da oni kome trebaju ode lekaru da mu ih on prepiše a država isporuči, jednostavno i pošteno, pod pretnjom krivičnog gonjenja za one koji se toga ne pridržavaju. Ali takođe zahtevam da oni koji nisu bolesni zarađuju pristojne plate da bi se zdravo hranili, zato što se hrana ne može smatrati raskošju. Takođe zahtevam da lekove ne monopolizuje alopatska medicina Rokfelera, kad postoji toliko mnogo zdravih alternativa.
Svi mi imamo pravo da udišemo čist vazduh, ali nemamo svi pravo da jedemo zdravu hranu. Kakav je to posao – terati nas da se razbolimo lošom ishranom, glađu i otrovima, kako bismo postali prinudni klijenti laboratorija, koje nas drže u zarobljeništvu?
Nije li nezdravo stvarati situaciju kad penzioneri izlaze da se žale na osrednje lekove, koji su im potrebni jer su ih drogirali sami vlasnici cirkularnih korporacija i to: proizvodnja-industrija toksičnih namirnica-lekova? (Primetite da nisam rekao „hrane“ jer iako su jestive, daleko su od toga da hrane, već truju).
U mreži kruži audio zapis (koji se pripisuje predsednikovoj sestri), u kome se podrobno govori kako je rešenje koje imaju na umu kriminalno maltuzijansko, bez ikakve istrage, bez traženja objašnjenja, a još manje poricanja.
Konačno, još jedna od najvećih gluposti izrečenih najelegantnijim akademskim tonom, kao što rekoh na početku, jeste da „PAMI mora biti privatizovan“, dok je Karlos Vale, predsednik Generalne konfederacije penzionera, desetlećima i neumorno na sve četiri strane objašnjavao da je PAMI privatna ustanova koja pripada penzionerima, da su je pokrale sve poslednje vlade, prevarantskim uplitanjem u kome su saučesnici (ovo dodajem) svi oni koji su tuda prolazili, džeparili i glodali ono što nije njihovo.
Apsurdno je da se razumni ljudi ne mogu iskobeljati iz ove močvare koja nema ni najmanjeg smisla.
Izvinite, ja sam Enrike Boks, Crna ovca.
