Зашто долази до погоршања односа између Сједињених Држава и Венецуеле? Да ли то има везе са предстојећим изборима у Гвајани? Какве су перспективе ове кризе?
О сукобу који Трамп има са Венецуелом ваља говорити полазећи од његове сопствене стварности, зато што је тај амерички сан оно што је показао свету – да се, када се човек пробуди и суочи са истином, сусреће с уништеним друштвом, огрезлом у дрогу, сиромаштво, незапосленост, криминал, друштвом психопата у којем су покољи и убиства свакодневица, с економијом ослабљеном већ деценијама, са фиктивном папирном валутом, јер нема никакво покриће ни резерву. Отуда потреба за стварањем хаоса, сукобе и ратове у свету како би се пљачкали ресурси и могло одржавати то постојање које се сваког трена може урушити.
Још од хладног рата, северноамеричка империја се наметала путем застрашивања, економских притисака преко ММФ-а, изазивајући кризе унутар држава, а потом у јагњећој кожи нудећи „помоћ“ која је на крају значила крај тих земаља.
Ова ситуација се може погоршати у зависности од одговора које дају државе; већина брани своју сувереност, свој народ, културу, ресурсе.
Венецуела није изузетак – ове земље су увек представљале огроман проблем за оне што су хтели да нас колонизују, опљачкају и поробе.
Одговори су били потпуни отпор, ојачан историјским тренуцима који су означили прекретницу у свету.
Данас САД и настављају патити од својих недостатака, погоршаних садашњом политиком станара Беле куће, који се показао као оличење чистог агресивног капитализма – са телом, гласом и умом.
Очaј, изазван притиском елита што господаре земљом сваким даном је већи, јер се зна да северноамеричка влада живи само да би подржавала и штитила банкаре и предузимаче на рачун народа, за који су већ показали да их нимало није брига.
Све то даје слику онога што се дешава у Венецуели. Тешко је носити се с нестабилном ситуацијом док Трамп шаље представника своје владе у Венецуелу да се састане с председником Мадуром, признајући његову легитимност, истовремено одржавајући активне пословне односе између „Chevron“-а и PDVSA; обавља размену затвореника – при чему су грингоси који су били ухапшени у Венецуели заправо терористи, ухваћени на делу при вршењу својих подривачких радњи.
За разлику од Венецуелаца отетих и држаних по затворима у Салвадору, где се трговина људима наставља јавно и званично, под заштитом владе Сједињених Држава, њиховог савезника.
Ови састанци су довели до ослобађања заробљеника предајом плаћеника. Упркос том напретку, америчка администрација подиже цену за хватање председника Мадура и шаље три разарача у Карипско море под изговором борбе против нарко-мафија у Венецуели.
Све мање имају оправдања за свој подли, неосновани упад. Колумбија је највећи светски произвођач дроге, а њен главни купац је Северна Америка – и то не тајно. У тој земљи се налази више од 7 америчких војних база – шта су урадили да се изборе с тим организацијама? Где је тобожња борба против дроге? Треба се питати и зашто је извршена инвазија на Вијетнам!
Све ове акције које предузима Трамп одговарају тој стварности – хитно им је потребна контрола над нафтним и минералним ресурсима Венецуеле и над Есекибом, јер је то највећа резерва на свету, а налази се свега неколико дана пута од њихове земље.
То није исто што и вадити нафту на Блиском истоку, где су сами уништили те могућности. Логично је да траже савезнике у хемисфери који ће помоћи мрачном плану што га спроводи Трамп, као у случају с Аргентином, Парагвајем, Тринидадом и Тобагом, а у првом реду с њиховим стратешким савезником Гвајаном, где ће се ускоро одржати председнички избори, а они ће бити одлучујући у тренутном спору између Венецуеле и британске владе, коју подржава Гвајана.
Интереси империја на територији Есекиба веома су снажни, те ова борба, која траје скоро 200 година, није била лака. Венецуела неће уступити свој одбранбени простор тим империјалним чудовиштима.
Иако се очекује да ће се појавити влада с којом би се могло преговарати и која би поштовала суверенитет, јасно је да се то неће догодити. На власти ће остати они који ће им служити као лакеји и којима народ није важан.
Силе попут Русије и Кине, које предводе нови светски поредак, бране мир, настоје да обуздају и одврате геноцидне моћнике који не могу да контролишу своју жудњу за крвљу и моћју. Промене су већ видљиве након састанака Путина и Трампа, пошто им је малаксала снага у Украјини, мада им остаје Венецуела као последња опција. Чињеница да нису успели да изврше упад на ову територију већ годинама јасан је знак да нас није тако лако напасти, управо због геополитичког и стратешког значаја који имамо, јер – интересе немају само САД, већ и ове нове силе које подржавају Венецуелу како би могле очувати своје послове. Али, они осим тога знају историју овог народа – проблем није у томе како ући, већ у томе хоће ли уопште моћи да изађу!
