Opštenacionalni štrajk, proglašen od sindikata što ulaze u takozvani Nacionalni transportni biro, bio je sveobuhvatan. Tako širom zemlje nisu uzletali avioni, nisu saobraćali vozovi i metro, luke nisu bile opsluživane, brodovi nisu isplovljavali, taksisti nisu radili, kamioni nisu palili motore. Štrajkuju i sindikati prosvetnih i zdravstvenih radnika.
Šta čeka Argentinu? Hoće li protesti narastati ili će vlastima, naprotiv, uspeti da suzbiju nezadovoljstvo naroda, za izdanje „Dva Juga“ komentariše Dijego Lorka, direktor Međunarodne opservatorije za budući rad, povezane s Latinoameričkim centrom za strateške analize (CLAE).
Sada su u raznim sektorima privrede u toku razni štrajkovi i mitinzi. Istina je da je poslednjih meseci razina društvenih sukoba opala, uprkos činjenici da su materijalni uslovi bili veoma nepovoljni za radničku klasu. Kao da još uvek ima neke nade da će vlada uspeti da dâ pravac privredi.
Moramo poći od toga da je glas za Havijera Mileja glas protiv politike, to je glas za radikalne promene koje su ljudi želeli, umorni od smena vlada Makrista i Kiršnerista, koje na kraju nisu rešile probleme naroda, kao što su nedostatak posla, niske plate, visoka inflacija, sve lošiji kvalitet obrazovanja i zdravstvene zaštite, pa su zato ljudi glasali za Mileja.
Većina Milejevih glasača se i dalje nada kako će se situacija promeniti nabolje, neki su razočarani, ali oni koji čuvaju nadu, drže je se po svaku cenu.
Iako im stvari idu sve gore, oni misle da će se sve srediti, pošto inflacija takođe usporava, kao posledica strašnog fiskalnog prilagođavanja koje se sprovodi u pogledu plata i penzionera i kadrova u celini; kresanjem budžetskih stavki za zdravstvo, obrazovanje, nauku, javne radove, penzije itd. uspeva obuzdavanje inflacije, i to, ako hoćete, podržava nadu.
Istina je da je u istoriji Argentine mobilizacija uvek bila u usponu, istina je da se nalazimo u potpuno drugoj fazi razvoja sveta, gde virtuelna teritorija, digitalne tehnologije, društvene mreže utiču i vode zdrav razum na način koji nismo videli prethodnih godina, pa je svim tim društvenim snagama teško da se zbliže.
Naravno, u izvesnom smislu se pojedini sektori udružuju, ali postoje sektori rada društvenih organizacija koji se nalaze više u režimu iščekivanja, nego u procesu borbe.
