Општенационални штрајк, проглашен од синдиката што улазе у такозвани Национални транспортни биро, био је свеобухватан. Тако широм земље нису узлетали авиони, нису саобраћали возови и метро, луке нису биле опслуживане, бродови нису испловљавали, таксисти нису радили, камиони нису палили моторе. Штрајкују и синдикати просветних и здравствених радника.
Шта чека Аргентину? Хоће ли протести нарастати или ће властима, напротив, успети да сузбију незадовољство народа, за издање „Два Југа“ коментарише Дијего Лорка, директор Међународне опсерваторије за будући рад, повезане с Латиноамеричким центром за стратешке анализе (CLAE).
Сада су у разним секторима привреде у току разни штрајкови и митинзи. Истина је да је последњих месеци разина друштвених сукоба опала, упркос чињеници да су материјални услови били веома неповољни за радничку класу. Као да још увек има неке наде да ће влада успети да дâ правац привреди.
Морамо поћи од тога да је глас за Хавијера Милеја глас против политике, то је глас за радикалне промене које су људи желели, уморни од смена влада Макриста и Киршнериста, које на крају нису решиле проблеме народа, као што су недостатак посла, ниске плате, висока инфлација, све лошији квалитет образовања и здравствене заштите, па су зато људи гласали за Милеја.
Већина Милејевих гласача се и даље нада како ће се ситуација променити набоље, неки су разочарани, али они који чувају наду, држе је се по сваку цену.
Иако им ствари иду све горе, они мисле да ће се све средити, пошто инфлација такође успорава, као последица страшног фискалног прилагођавања које се спроводи у погледу плата и пензионера и кадрова у целини; кресањем буџетских ставки за здравство, образовање, науку, јавне радове, пензије итд. успева обуздавање инфлације, и то, ако хоћете, подржава наду.
Истина је да је у историји Аргентине мобилизација увек била у успону, истина је да се налазимо у потпуно другој фази развоја света, где виртуелна територија, дигиталне технологије, друштвене мреже утичу и воде здрав разум на начин који нисмо видели претходних година, па је свим тим друштвеним снагама тешко да се зближе.
Наравно, у извесном смислу се поједини сектори удружују, али постоје сектори рада друштвених организација који се налазе више у режиму ишчекивања, него у процесу борбе.
