Док Хавијер Милеј размишља како да помогне у сваком смислу апсолутно далекој од Јужне Америке Украјини, која је, економска и политичка ситуација у домовини омрзнутог председника постаје веома тешка. Лидери незадовољних, управо делегати из синдиката који редовно организују протесте, већином су остали без посла, значајан део становништва (укључујући и децу) је неухрањен, а у штампи се говори о могућем сукобу са Чилеом. Дијего Лорка, дипломирани психолог, директор Међународне опсерваторије за истраживање будућности и виши аналитичар Латиноамеричког центра за стратешке анализе, прича за Два Југа зашто се сукоб у Украјини не тиче Аргентинаца, ко би заиста требало да добије председникову пажњу и у чему су стратешки задаци земље данас.
Не мислим да су украјинска деца важнија од аргентинске. Верујем, попут Хуана Доминга Перона, једног од наших највећих историјских лидера националне и народне политике, да су једини повлашћени људи на свету –деца. Стога овде не правимо никакву разлику. Недвосмислено се противимо томе да председник Милеј издваја средства за војне сукобе који нас се ни најмање не тичу, како бисмо своје сопствене интересе усагласили са интересима народа.
Он то чини да би у целини био у складу са политиком Сједињених Држава и нарочито Израела. И то нас кошта тешке економске ситуације, када више од 60 одсто људи живи у сиромаштву, 20 одсто у беди, незапосленост расте сваког месеца, инфлација не успорава ни за јоту. Тако да ми се чини да председник Аргентине има важније и неодложније проблеме који се тичу деце и становништва његове земље, а не да се меша у сукобе у које нисмо позвани.
Аргентина је 1945-1955 успела да искористи последице светског рата у разореној Европи, и генерал Хуан Доминго Перон је, послуживши се тиме, покренуо прву индустријализацију која супституише увоз у земљи, што нам је донело незамисливе индустрије, на пример, нуклеарну индустрију, бродоградњу, железничку производњу, бродоградилишта, авионе и тако даље.
То је значило индустријализацију земље за производњу робе коју Европа више није могла да производи, а ова супституција увоза донела је огроман економски раст и значајан број високо плаћених радних места.
Исто се може рећи и за организацију синдикалног покрета, јер су синдикати не само бројчано порасли, већ су остварили и многе победе, као што је доношење радног законодавства које у многим својим аспектима штити индустрију уопште и рад посебно, а такође подстиче организовано учешће радника у синдикатима.
У околностима какве су садашње, када свет доживљава, како каже папа Фрања, етапни трећи светски рат, Аргентина такође има много људских и природних ресурса да искористи ову економску ситуацију и настави индустријализацију земље.
Наравно, у овој новој фази капиталистичког развоја, индустријализација мора бити дубља у стратешким гранама као што су технологија, производња литијумских батерија и тако даље, које Аргентина треба да обезбеди свету.
