Intervju sa Betinom Lobo (Bettina Lobo), višestrukom venecuelanskom umetnicom koja se posle zapažene karijere u Venecueli i Sjedinjenim Državama istakla svojim nastupima u različitim mjuziklima čuvene „Celebrity Cruise Line“.
Razgovor vodila: Sonja Kalajić
Nažalost, u Srbiji još uvek nema škole, a kamoli fakulteta, gde bi neko mogao da se specijalizuje za ono čime se Vi bavite, a to je muzičko pozorište, odnosno mjuzikl. Objedinjenost glumačkih, pevačkih i plesnih veština trenutno poseduje ipak manje umetnika u svetu i čini se da njihova brojnost nije u potpunom skladu sa rastućom potražnjom. Mjuzikli su veoma atraktivna grana umetnosti i vrlo su primenjivi kako za pozorište i film, tako i za alternativne umetničke i kabaretske nastupe. Štaviše, širina znanja ovim umetnicima pruža dodatne mogućnosti i alteracije u svakoj od tri veštine zasebno. Da li retkost umetnika kao što ste Vi leži u tome što je ređa istovremena nadarenost za različite oblasti koje okuplja žanr mjuzikla ili je posredi nešto drugo?
Vidite, istina je da zapravo ima mnogo ljudi uključenih u ovaj žanr. On nije vidljivo popularan u svakodnevnom životu ljudi, ali mi smo u suštini ogromna zajednica.
Danas je velika konkurencija jer ljudi sve više rastu u ovoj umetničkoj formi muzičkog teatra od sve mlađeg uzrasta. Ali da, istina je da je to umetnost koja nije toliko poznata u svetu jer ima mnogo zemalja poput Srbije i Venecuele (kada sam ja bila mala) u kojima nema mnogo obuka za ovo, pa morate da radite znatno više kako biste izgradili svoje ime i mogli da živite od svog rada. Teško je, izvođački je veoma zahtevno, ali nije nemoguće.
Koliko su teške pripreme za mjuzikle i kako generalno izgleda svakodnevno održavanje nivoa spretnosti u različitim veštinama (plesu, glumi i vokalnoj tehnici)? Koje su specifične karakteristike ovakvih priprema?
Definitivno zavisi od projekta. Koristiću svoj rad na brodovima kao primer. Radim na pozorišnim predstavama Celebrity Cruise.Običan dan se sastoji od buđenja, odlaska na jelo, odlaska u bekstejdž i vokalizacije, zatim radim fizičko zagrevanje i onda počinjemo probu. Kao umetnici, uvek moramo da vodimo računa o svom instrumentu, u mom slučaju to je moj glas i moje telo. Volim da pijem čaj od đumbira i meda pre svakog nastupa i odmaram glas kad god mogu.
Nisam od onih koji idu na koncerte ili žurke da bi vrištali, jer bi mi sutradan glas bio neupotrebljiv. Moram da se brinem o njemu, jer bez njega, faktički, nema ni posla. Sa telom uvek moramo da ostanemo aktivni. To ne znači da idemo u teretanu svaki dan, već da moramo ostati pokretni i fleksibilni.
Kada pokrijete ove osnove, počinjete da razmišljate o dijalozima, pesmama, muzici, i tu morate da pamtite, pamtite i pamtite sve dok se ne spoje svi elementi.
I u procesu pripreme i tokom nastupa, imate dosta interakcije sa drugim umetnicima. Tu se često javljaju prijateljstva i divni kreativni trenuci, ali katkad i problemi i nesporazumi. Možete li nam ispričati neku zanimljivu anegdotu kojoj volite da se vraćate na putevima sećanja?
Hahaha… da, kod umetnika uvek postoji drama! Ali istina je da su moji najsrećniji trenuci uvek bili sa mojim kolegama na umetničkim projektima.
Ne bih mogla da govorim u ime svih muzičara u svojoj zemlji, jer istina je da su priče i mogućnosti svake osobe jedinstvene, ali verujem da mogu da aludiram na činjenicu da se ova muzička lakoća javlja usled toga što mnogo volimo muziku. Mi smo zemlja u kojoj se od detinjstva uči muzika svih žanrova, uključujući i našu, kao što je „gaitas“. Mnogo je uticaja naših predaka i mi svakako želimo da to nasleđe održimo u životu.
Sećam se kada smo prvi put imali pevačku probu nakon pandemije za jedan od mojih spektakala u čamcima. Upoznala sam još tri nova pevača i u trenutku kada smo se videli, načinili smo najveći zagrljaj na svetu! Nismo se poznavali, sem preko WhatsApp poruka, ali nas je okupilo uzbuđenje što smo ponovo u mogućnosti da radimo na onome što smo voleli. Možda zvuči kao super kliše, ali bilo je neverovatno iskustvo nakon godinu dana kada nisam mogla da stvaram umetnost, posebno sa drugim ljudima. Saradnja sa tim drugim pevačima je bila toliko spektakularna da su nastavili da nas angažuju i u naredne dve godine. Smatram ih braćom za ceo život.
Nije tajna da je Venecuela puna muzičkih talenata i da se Venecuelanci smatraju muzički najtalentovanijim narodom u Latinskoj Americi. Još tokom boravka u Argentini imala sam priliku da čujem izreku – „sviraj sa svima osim sa Venecuelancima“, koja aludira na impresivan izvođački nivo venecuelanskih muzičara. Poznato je da i najmanji grad u Venecueli ima orkestar i veoma intenzivan muzički život, a poznat je i snažan višedecenijski odnos Venecuele i Rusije, zahvaljujući kojem su brojni sledbenici takozvane „ruske škole” ostavili neizbrisiv pedagoški trag u Vašoj zemlji. Međutim, čini se da ovo nije dovoljno da se ovaj fenomen razume. Možete li nam bar malo otkriti tajnu muzičkog dara Venecuelanaca iz vašeg ugla gledanja?
Bez obzira gde u svetu, uvek će postojati neki Venecuelanac koji svira instrument ili peva. U mojoj zemlji se muzika zaista ceni, pa će i u najmanjem gradu ljudi imati priliku da nešto nauče, makar to bilo i na gitari staroj više od 30 godina… „Ko hoće taj i nauči“ – kaže naša poslovica!
Kako vidite trenutni razvoj muzičke i glumačke scene u Venecueli u poređenju sa drugim zemljama i SAD u kojima ste se školovali? Šta smatrate prednostima, a šta eventualnim nedostacima?
Muzička scena u Venecueli je zaista porasla poslednjih godina, a posebno mislim na svoju umetničku formu, što je muzičko pozorište. Postoji veća potražnja za kulturnim projektima i pozorištima kao nekoj vrsti bega od naše trenutne političke situacije. Ljudi traže pozorište kako bi sebi odvukli pažnju.
Očigledno je u Sjedinjenim Državama pokret na drugom nivou. Tu je nastalo muzičko pozorište i zato imamo čuveni „Brodvej“ i hiljade pozorišta širom zemlje koji proizvode mjuzikle svih vrsta. To što sam tamo mogla da se obrazujem iz te muzičke kulture bila je privilegija koju definitivno nisam imala u svojoj zemlji.
Što se tiče prednosti ili mana, u Sjedinjenim Državama je teže postati poznat jer je konkurencija mnogo veća, jer jednostavno ima više ljudi i jer oni znaju za muzičko pozorište od malih nogu. Prednost je što ima i više posla i mogućnosti u ovoj oblasti u poređenju sa drugim zemljama.
Nedostatak Venecuele je u tome što je to umetnost koju ljudi još uvek ne prihvataju 100%, a takođe je veoma skupa za proizvodnju u zemlji koja ima veliku ekonomsku krizu. Ali sigurna sam da će muzičko pozorište, kada se zemlja unapredi, imati velikog uspeha. Sa samo nekoliko produkcija već bi postalo hit! Prednost je što nemamo šta da izgubimo i osećam da će svi koji žele da se uključe imati priliku da učestvuju.
Mogućnost nastupa na čuvenim kruzerima „Celebrity Cruise Line” je izuzetna prilika za mnoge aspekte života mladog umetnika. Koje su sve prednosti ove vrste umetničkih i poslovnih putovanja?
Velika prednost je što je to neverovatna prilika da se vidi svet, uštedi novac i radi sa ljudima iz celog sveta. Imala sam priliku da radim sa ljudima o kojima sam ranije mogla samo da sanjam. Na ovim brodovima se dešava mnogo umrežavanja i to zasigurno otvara mogućnosti za rad bilo gde u svetu.
Jasno je da ste zahvaljujući svom radu uživali u brojnim lepotama i turističkim mestima u svetu, ali pošto se ovaj portal bavi prevashodno Latinskom Amerikom, zanimalo bi nas da nam kažete – koje su latinoameričke destinacije na Vas ostavile poseban utisak i zašto?
Još nisam imala priliku da proputujem veći deo Latinske Amerike na brodu, ali mogu vam reći da je jedno od mesta koje smatram neverovatnim Medeljin u Kolumbiji. Spektakularan grad, sa savršenom klimom, božanstvenom hranom, neverovatno ljubaznim ljudima i mnoštvom turista spremnih da ga istraže. Zaista ga toplo preporučujem, kao i Kolumbiju uopšte. To je prelepa zemlja.
Ovaj intervju ne bi bio moguć da mi niste „oduzeli dah“ svojim nastupom pre nešto više od nedelju dana u muzičkom studiju „Tikark“ u Beogradu. Bilo je to u okviru subotnjih umetničkih večeri koje se odnedavno organizuju u ovom prostoru posvećenom pre svega snimanjima i muzičkoj produkciji. Nažalost, u Srbiji je mnogo manje internog druženja umetnika nego što je to bio običaj generacije naših roditelja, ali naslućuju se znaci da se ovaj trend može obnoviti. Kakva je situacija po tom pitanju u Venecueli i SAD, gde ste proveli najviše vremena? Koliko su umetnici spremni da se okupe u opuštenoj atmosferi i zabave kroz sopstvenu umetnost, bez obzira na poslovne zadatke, interese i interesovanja?
Istina je da sam u obe zemlje (i u Venecueli i u SAD) imala zadovoljstvo da imam ove sesije sa drugim umetnicima tokom kojih smo se spontano udruživali i pravili umetnost. U Sjedinjenim Državama je bilo mnogo originalnih projekata koje bi moji prijatelji kreirali i pozivali druge da pomognemo u njihovom oživljavanju. Tada bismo uređivali, testirali šta funkcioniše ili ne, a ponekad je bio slučaj da smo bili tu da se samo zajedno zabavimo i podelimo neko vreme radeći ono što volimo.
Odnedavno ste u vezi sa jednim Srbinom. Kako funkcioniše „prevođenje“ vaših različitih kulturnih običaja i navika i koliko je to uopšte neophodno?
Da, istina je da imam vezu sa nekim iz Srbije, tako da je bilo zaista zabavno razumeti naše kulture: gde se slažemo a gde ne, haha… Istina je da sam shvatila da kultura Srbije i Venecuele imaju mnogo sličnosti, kao što su porodična ljubav, porodične vrednosti i principi i vera u Boga (iako smo mi u Venecueli katolici, a Srbi pravoslavci), između brojnih ostalih.
Biti sa nekim iz druge zemlje može imati svoje izazove jer smo odrasli na različite načine, ali istina je da smo pronašli svoj „tok“ deljenja i objašnjavanja različitih tradicija, poštovanja kada su one veoma različite i simbioze kada god je to moguće; bilo da on jede alaku (hallaca – venecuelansku hranu) i igra venecuelanske gaite za Božić ili ja idem u crkvu na njegov Božić da zapalim badnjak.
Za kraj, recite nam kuda Vaš brod plovi? Koje su kreativne i umetničke destinacije ka kojima Vaše srce putuje?
Moja sledeća destinacija biće Karibi i možda Francuska i druge zemlje krajem godine. Želja mi je da još neko vreme ostanem na brodovima stvarajući predstave i da se na kraju više vratim muzičkom pozorištu na kopnu. Bilo u Evropi, Sjedinjenim Državama ili čak u mojoj zemlji Venecueli. Volela bih da otvorim veliki mjuzikl poput Wicked ili Fantom iz opere u Karakasu i da budem deo ekipe izvođača. Takođe sam imala zadovoljstvo da imam veliku platformu na društvenim mrežama, posebno na Tik-Toku (@bettinald), koju sam morala da ostavim na neko vreme zbog brodova, ali želim da se tome vratim i pokažem svojim pratiocima ovaj lični umetnički put koji sam želela da prođem sve ove godine, kao i one koje su još preostale.
Linkovi:
@bettinald
@tikark.music.art.production
@celebritycruises
