Neofašistički i reakcionarni ološ Latinske Amerike i Evrope sa zadovoljstvom pokazuju „propast socijalizma na Kubi“, što je u ovom slučaju ilustrovano dugotrajnim nestancima struje na nepokornom ostrvu. Da stvar bude gora, ove godine, pogoršane El Ninjom, Kubu je pogodilo 11 uragana i 9 tropskih oluja, pričinivših ogromnu materijalnu štetu i naneli golemu patnju stanovništvu.
No, sve je to beznačajno u poređenju sa štetom nanetom genocidnom surovošću blokade uvedene od američke vlade – zločinom protiv čovečnosti po međunarodnom pravu, koji već preko šezdeset godina ozbiljno utiče na ekonomski i društveni život Kube. Blokada, uprkos njenoj zločinačkoj prirodi podržavana od svih vlada koje su prošle kroz Belu kuću, u uzaludnoj iluziji da će prouzrokovati ogromno narodno nezadovoljstvo zbog teškoća izazvanih tim ratom, i da će izazvati ogromnu društvenu eksploziju koja će dovesti do dugo očekivane „promene režima“, koja bi domovinu Martija i Fidela pretvorila u sramnu koloniju, kao što se, nažalost, dogodilo u Argentini, krivicom groteskne figure koja nama vlada i njenih proždrljivih marioneta. Ne znam ko je napisao ovu knjigu života, ali ko god da ju je napisao, njena proza je puna istina koje se ne smeju zaboraviti. Jer, ako se ne budemo sećali da je Kuba u ratu, da je decenijama izložena razornim napadima, nećemo moći ništa da razumemo. I ne samo vezano za dešavanja na Kubi, već i u Latinskoj Americi i na Karibima.
NEĆU…
Imao sam noćne praznine u pamćenju. Takođe sam imao gubitke pamćenja u toku dana. Struja se ne isključuje… ponekad se uključuje. Frižider menja ime i namenu, jer više liči na orman u kome se gotovo ništa ne hladi. Komarci mi smetaju i kvare mi san. Sledećeg dana sam izgoreo do kostiju.
Spisak se može nastaviti u nedogled, ali ja NEĆU da lupam u šerpu, jer mi moja uboga, zastarela pamet govori da taj metalni zvuk neće doneti milione dolara, neophodnih za plaćanje brodova s naftom. U svakom slučaju bih lupao u šerpu sa zahtevom da se blokada ukine, a mi skinemo sa spiska onih koji sprečavaju da novac uđe na Kubu.
Patim zbog nestanaka struje koliko i drugi, ali ne krivim Dijaza Kanela ili vladu. Kad je već dotle došlo, sa zadovoljstvom bih se izvikao na Trampa i njegovog partnera Bajdena zbog tihog genocida koji vrše nad mojim narodom, nad mojom decom, nad tobom i nada mnom. Zašto ne napravimo meme da bismo ih ismejali i okrivili za naše teškoće?
Brinem se da će mi se hrana pokvariti, ali NEĆU da izađem i protestujem po komšiluku ili da se bacim kamenom na prodavnicu u MLC -u. Neću da učestvujem u opasnoj igri onih koji mrze Kubu i pritom se bogate. S kamenom bih sa guštom uradio isto što i junak pesme „Señor Juez” od Arhone, ali predsedniku zemlje koja mi nanosi toliko boli.
Ukratko, NEĆU da prestanem da verujem u ljude koji svakodnevno izlaze – uprkos isključenjima struje – da podučavaju, leče, proizvode i sanjaju. NEĆU da prestanem da volim #Kubu. NEĆU da prestanem da mrzim one koji je ugnjetavaju i napadaju.
NEĆU
Izvor: Blog Atilija Borona
