Пипци дезинформационих структура обавијају читаву планету. Зато је један од најхитнијих задатака — како у Латинској Америци и на Карибима, тако и у Сједињеним Државама и Европи — доношење закона који ће ставити тачку на медијске олигархије, јер су оне неспојиве с основним обећањем демократије.
Још од времена када се у Латинској Америци, ослобођеној од војних диктатура које су пустошиле регион, почело расправљати о „демократској транзицији“ — дакле, током осамдесетих — било је међу нама оних што упозораваху: без истинске демократије у систему масовних медија (сетимо се, још увек смо се налазили у ратном стању и две деценије пре појаве „друштвених мрежа“), и сама демократија као политички систем биће озбиљно урушена. Другим речима, ако у светским медијима преовлађује олигархија — дакле, „антидемократија“ — у великој политици могућ је једино неки облик „демократије ниског интензитета“ или, у горем случају, „демократуре“.
И то је управо оно што данас имамо у Аргентини: медије који служе владајућем блоку и његовим несносним представницима у државном апарату — људима који нису дошли на власт да би водили државу, већ да би је уништили изнутра, како је и сâм председник у свом незнању и глупој искрености признао. У свом безумљу, они свакодневно крше институционални поредак, подривају поделу власти и газе Устав и законе. Претворили су Конгрес и покрајинске власти у смрдљиво тржиште за куповину и продају гласова и наклоности, све то радећи отворено и без стида, док они „строги чувари демократије и Републике“ — који беху толико гласни у време киршнеризма — сада ћуте. Напротив, праве се невешти, а медији и њихови пи-ар стручњаци понављају владине лажи с потпуном некажњивошћу.
На пример, хвале се на сва звона „фискалним уравнотежењем“ које је наводно постигла садашња власт, занемарујући чињеницу да је та илузија створена захваљујући деспотизму владе која не поштује своје обавезе, не врши уговорене исплате и дознаке, ради по буџету из 2023. који је сада већ потпуно застарео, паралише јавне радове кључне за добробит и безбедност грађана, одбија да прилагоди пензије, хвали се отпуштањима у државном и приватном сектору те, верна свом колонијалном улизиштву, ставља целу земљу на распродају, што стално доприноси изванредној заради коју шпекулантима доноси „трговина обртом“ која нас је у прошлости већ водила у катастрофу.
За хегемонистичке медије, представнике мањине која се богати на Милејевој политици, све је у реду; једино што их мало раздражује председниково просташтво и лоши манири. Али када је реч о суштини његове политике — одузимању сиромашнима и „пуњењу џепова богатима“, како је сâм рекао — подршка милеизму је потпуна.
Медији не само што лажу, већ и прикривају или умањују значај вести које заслужују много већу пажњу. На пример, потпуни неуспех током десете — да, добро сте прочитали, десете — посете председника Милеја Сједињеним Државама, у његовој очајничкој потрази за фотографијом са Доналдом Трампом, био је занемарен од стране Кларина, који новост није ни ставио на насловницу, већ јој је посветио тек нешто више од пола стране, и то на страни 10, уз вести. Ла Насион јој је дао тек мали угао у доњем десном делу насловне, упућујући читаоце на кратку вест на страни 17. Онлајн портал Инфобае једноставно је — прећутао новост. Пагина/12, с друге стране, објавила је вест на насловној, посветила јој уводник који је написао Луис Бруштајн и додала кратак извештај на четвртој страни под зналачки бираним насловом: „Повратак из Мајамија без слике и без састанка.“
Ово је само један пример онога што би се могло назвати „Хегемонијски медији против демократије“, зато што они лажу, прикривају и клевећу не само у Аргентини већ и широм света. Постали су страшне силе, ојачане својим војскама тролова и ботова, и усавршене у (лошим) вештинама које им омогућавају да помоћу алгоритама манипулишу свешћу и срцем народа. Саставити попис свих лажи што су их изрекли медији у Аргентини био би дугогодишњи посао, а резултат би заузео онолико томова колико има Британска енциклопедија.
Харолд Пинтер, енглески драмски писац, песник, глумац и политички делатник, добитник Нобелове награде за књижевност 2005. године, изјавио је убрзо након што је добио награду: „Спољна политика Сједињених Држава најбоље се описује овако: пољуби ме у дупе или ћу ти разбити главу.“ Већ знамо какав избор више цене Милеј, Нобоа, Болуарте и остали политичари тог кова. И успева им да се наметну — наставља Пинтер — зато што империја „поседује структуре дезинформација, вештине реторике, искривљавања језика, који делују веома убедљиво, али у суштини нису ништа друго до гомила лажи. То је изузетно успешна пропаганда. Имају новац, имају технологију, имају сва средства да истерају своје — и они то раде“.
Пипци тих дезинформационих структура обавијају целу планету. Зато је један од најхитнијих задатака, како у Латинској Америци и на Карибима, тако и у Сједињеним Државама и Европи, доношење закона који ће ставити тачку на медијске олигархије, јер су оне неспојиве с основним обећањем демократије — да ће створити праведнија друштва и обезбедити пуновредан живот, како у духовном, тако и у материјалном смислу, за све грађане.
Извор: teleSURtv.net
