Po čemu prepoznajemo Argentinu na muzičkoj mapi Latino Amerike, a da to nije samo tango? Kako se čuva autentičnost uprkos jakim globalističkim strujama? Kako se Argentinci orijentišu u svetskoj kulturnoj krizi i koja je tajna neodoljivog i neponovljivog zvuka „Tubatanga“? O svemu tome i o mnoštvu drugog govorimo u ekskluzivnom intervjuu sa Lukasom Koanom, argentinskim kompozitorom, gitaristom, liderom Lukas Koan kvinteta i članom svetski poznatog tango kvarteta „Tubatango“.
— S popularnom muzikom Argentine svetska javnost danas je suštinski malo upoznata. Vaša zemlja se uglavnom povezuje sa muzičkom tanga, elektro tanga ili eventualno sa muzikom Mersedes Sose. Ipak, vaša muzička kultura je nesvakidašnje bogata i zanimljiva ali se čini da ne nalazi put do slave koju uživaju neki drugi žanrovi, drugih zemalja. Koji su po Vama glavni uzroci toga? Koji su današnji kriterijumi popularnosti i da li postoje načini da se to promeni u korist Argentine?
— Mislim da u svetu postoje različiti muzički krugovi i bezbroj žanrova. Razgovor o popularnoj muzici je univerzum koji je teško obuhvatiti i definisati. Mogli bismo da napravimo neke podele. Na primer, popularna muzika za masovnu upotrebu. U ovom slučaju postoji očigledna prevlast tržišta. Stilovi i žanrovi, manje-više tradicionalni, manje-više folklorni. Muzika koja se kreće od popa, do svih njegovih grana: hip hop, rep, trap, regeton, muzička komedija itd. Mislim da u ovom slučaju folklorni koren svakog žanra ima tendenciju da se razvodni, ali ne u potpunosti i više na način da se takav produkt začini, kao kada konzumiramo hranu iz različitih zemalja, iako često nemaju naročite veze sa tom regionom. Ukratko, proizilaze iz logike koja nije muzička ili umetnička. U ovom slučaju, po mom mišljenju, ne nalazimo da je određena zemlja ili preovlađujući stil rasprostranjeniji od drugih, jer ono što preovladava je globalizovana kultura i ono što generišu algoritmi koji biraju publiku i sadržaj. Dalje, logika ovih proizvoda je da se razdvoje i diferenciraju u masi ponude kako bi bili prodati, tako da iako masovni, čine uvek fenomen individualnog izražavanja.
Na drugim putevima nalazimo muziku sa folklornim korenom, pa makar to bio i urbani folklor, rok folklor itd. Reč folklor govori o kolektivu. Kolektiv u svom upravljanju, u svom stvaranju (dok se istorija fokusira na umetnost) ima logiku koja je konstitutivno suprotstavljena masovnom proizvodu, pojačanom nametnutom prezentnošću i deljenjem. Mislim da je logika tih kanala da ma koliko veliki umetnik ili stil bio, male su pritoke po broju ljudi. Postoje izuzeci, a to su neki etablirani bendovi ili umetnici, ali, po mom mišljenju, to je veoma mali procenat muzičara. Mislim da je na ovim kanalima prisutna prava argentinska muzika. Pojavljuje se na festivalima, koncertima i još mnogo toga. Ono što se dešava je da zbog toga što nije u mejnstrimu – barem ne sada – stoji u izmaglici. U Argentini postoji veoma čvrst i veoma kreativan nezavisni umetnički krug, u svim umetnostima, samo morate znati gde da gledate, ili slušate.
— Uticaji različitih kultura predstavljaju opšte mesto popularne latinoameričke muzike. Ipak, argentinska muzika ima svoju specifičnost u mnogo pogleda. Koje su po Vama osnovne karakteristike kojima se ona izdvaja na muzičkoj mapi Latino Amerike?
— Ono što razlikuje argentinsku kulturu od ostatka latinske Amerike je snažna evropska imigracija krajem 19. veka, uglavnom španska i italijanska, a posebno u gradu Buenos Ajresu. Tango je rođen iz te imigracije zajedno sa drugim afroameričkim uticajima. Evropska imigracija takođe ima svoj uticaj na deo argentinske narodne muzike, zajedno sa različitim domorodačkim uticajima u regionu. Ovo govorim kao razliku u odnosu na, recimo, Paragvaj. Ono što argentinsku muziku čini tako posebnom, mislim, ima veze sa tim, sa raznolikošću porekla u kombinaciji sa geografskom činjenicom da se nalazi malo južnije, stvarajući izolaciju koja omogućava održiv rast, pomešan sa nekom vrstom nama karakteristične tvrdoglavosti i dramatičnosti, ponekad preterane.
— Koliko argentinska država podržava razvoj kulture i posebno – popularne kulture u zadnjih desetak godina?
— Podrška države je jedno, a Vlade drugo. Iako je postojala jaka politika za stipendije, konkurse i podršku, a nekoliko državnih subjekata je radilo sa veoma dobrim učinkom za one koji su uspeli da pristupe njihovim beneficijama; učinci su trpeli drastične promene na osnovu različitih vlada. Zbog toga nije lako održati srednjoročne i dugoročne projekte. Međutim, ako uporedim sa drugim zemljama u regionu, podrška kulturi u poslednjih deset godina je velika u Argentini.
— Kakvi su izazovi za mlade stvaraoce popularne muzike u Argentini danas i koji su načini da se oni prevaziđu?
— Veliki izazov je ekonomski opstati sa našom umetnošću. Na umetničkom i kreativnom planu, verujem da je izazov, bar za moju generaciju, da u moju muziku organski uključim nove zvuke i nove generacije. Tehnološki i komunikacioni skok ove ere proizveo je velike promene na svim nivoima. A sa tim dolaze i veliki izazovi. Informacije su vam na dohvat ruke, možete pristupiti svim vrstama muzike, preuzeti ih, analizirati. Takođe, snimate, editujete, miksujete, masterizujete u svojoj vlastitoj kući iz koje isto i distribuirate, prodajete itd. Problem je što se lako možete izgubiti u tom moru koje počinje da prestaje da pravi razliku između kvalitetnih i loših radova. Mislim da će izazov za nove generacije biti koncentracija. Biti u stanju da učiš i da ne zalutaš u moru informacija, moći da imaš solidno kulturno obrazovanje. Takođe, izazov je da se umetnici lično okupe, jer u suprotnom postoji nešto što će se izgubiti, veoma važno, a to je društvena funkcija kulture. Shodno tome može da se popravi i ekonomski deo, pošto, na primer, samostalni muzičari, iako imaju grupe koje ih okupljaju, i dalje su u većem nedostatku posla, a pandemija je njihove nastupe u velikoj meri desetkovala.
— Od 2005. ste član čuvenog Tubatango (La Tubatango) sastava koji je jedan od retkih tango sastava svetskog renomea. Da li je u tome pomogla najviše specifičnost zvuka – zbog upotrebe tube kao instrumenta, ili nešto drugo?
— Mislim da je zvuk tube zaista originalan u tangu. To nije moja zasluga, već zasluga tvorca grupe u njenoj originalnoj generaciji: bandoneonista Giljerma Inćaustija. Imao je ideju da zvuk uličnih grupa i fanfara ranog 20. veka prenese u popularni kamerni ansambl. Takođe, prilagođavajući zvuk smanjenom formatu. Ovo je bilo od suštinskog značaja, jer se tango u to vreme, kasnih 60-ih, borio da preživi. Zbog toga je sa velikim orkestrom bilo veoma teško raditi, ako ne i nemoguće. Zlatno doba tanga je već bilo iza nas i morali smo da se „promešamo i ponovo dajemo“.
Međutim, ono što zvuk Tubatanga čini tako posebnim nije samo tuba, već i način na koji se ona koristi, kao bas i istovremeno kao solista, i, kao što sam rekao, inspirisan određenim repertoarom i ritmom koji joj više odgovara, kao što je tango-milonga. To je spora milonga, povezana sa habanerom. Ovaj ritam nas vraća na sam početak tanga, pre pojave takozvanih tipičnih orkestara (Las Orquestas típicas).
Ukratko, ceo ovaj ansambl čini da grupa ima jedinstven, neponovljiv zvuk.
— Tangerosi (tango plesači) širom sveta, koji dolaze u Buenos Ajres radi usavršavanja, najčešće bivaju impresionirani količinom argentinske produktivnosti i inovativnosti. Čini se da se svake godine rađaju nove plesne figure tanga ali isto tako i novi elementi umetničkog izraza u drugim sferama umetnosti. Odkuda toliki kreativni naboj na Vašim prostorima?
— Argentina je posebna zemlja na kulturnom nivou. Čitave knjige su napisane da to objasne i to se stalno revidira. Stoga, kako bih rezimirao, odlučujem se da istaknem nekoliko stavki koje smatram ključnim:
· Raznorodno doseljavanje s kraja 19. veka.
· Država svojim ustavom poziva svet da živi na njenom tlu.
· Posedujemo jaku srednju klasu, koja proizvodi i konzumira kulturu, posebno u nekim regionima zemlje.
· Imamo besplatno obrazovanje na svim nivoima i kvalitetno. Umetničke grane nisu izuzetak.
— Imali ste iskustvo pisanja primenjene muzike za argentinske filmove i seriju. Kakvo je to iskustvo bilo za Vas? Kako gledate na Vašu muziku u odnosu na drugu argentinsku filmsku muziku? U čemu bi mogli da Vas razlikujemo, prepoznamo…?
— Mislim da moja muzika ima minimalistički miris i da je duboko ukorenjena u mojoj zemlji. Sadrži tango, folklor, muziku iz Rio de la Plate; takođe određenu argentinsku osećajnost. S druge strane, u meni se susreću slikarski rad moje majke i očeva arhitektonska struktura. To jest, plastičnost i struktura. To nije ludački izraženo, ali nije ni primetno jednostavnim slušanjem.
Sklon sam jednostavnim orkestracijama, jer verujem da su to najmoćnije emocije. Iako su te emocije pomešane, ne živim ih u njihovoj kompleksnosti, jer to nalaže izvesnu racionalnost koja ne čini polje moje muzike.
Mislim da su to moji lični uticaji, a ne toliko uticaji drugih filmskih ili pozorišnih muzičara. Sigurno me je to što sam filmofil nateralo da nesvesno ugradim određene resurse. Dakle, nije moj zadatak da upoređujem sebe, već zadatak onoga ko sluša moj rad.
— Kako Vi lično prevazilazite turbulencije koje donosi moderan način života i da li Vas ometa ovaj svet u domenu bavljenja umetnošću?
— Verujem da je svako „dete svog vremena“. Pretvarati se da smo izvan turbulencija kako bi stvorili okruženje materice – ideal je koji je umetnik (i ljudsko biće) uvek imao. Ali istina je da je to nemoguće i njihova je dužnost da budu u svetu. Naravno, nije dobro ići u drugu krajnost, u kojoj nas zaokuplja vrtlog, posebno velikih gradova. Ukratko, umetnost odražava život koji vodite, ali ne samo individualno, već i na društvenom, porodičnom, globalnom nivou itd.
Morate znati kako da vodite računa o otuđujućim dimenzijama: društvenim mrežama, porocima, različitim zavisnostima. Pretpostavljam da se to dešavalo u svim epohama. Tek sada postoje mnogo suptilniji mehanizmi kontrole, prodaje proizvoda itd. Za povratak na osovinu koristim kung-fu, či kung i tajđićuen. Svakodnevno se bavim vežbanjem i predavanjem ovih disciplina koje me zaokupljaju podjednako ili čak više od muzike. Meditacija je takođe odličan alat koji preporučujem. Ali kako god, veliki je izazov šta god nam život donosi.
— Jednom prilikom ste rekli da što ste stariji imate tendenciju da pišete jednostavniju muziku. Da li nam možete reći otkuda takvo nastojanje?
— To jednostavno dolazi bez napora. Bez napora da se impresionira složenim idejama, strukturama i frazama. Kao što sam ranije rekao, verujem u jednostavnost, jer je to ono što mi dolazi kada slušam, osećam ili vidim umetnost. Samospoznaja vodi do veće osetljivosti prema sebi, a ja volim direktne stvari, bez zaobilaženja. Tu i tamo neka igra, neki mali muzički obrt, ali to nije odlučujući faktor mog muzičkog diskursa. Kada duša vibrira, to znači da sam na pravom putu.
— Kakav je Vaš pogled na evropsku etničku i popularnu muziku, naročito na balkansku i srpsku? Da li vas nešto od svega toga inspiriše?
— Iskreno, ne poznajem je duboko. Koliko sam čuo, sviđa mi se njena energija. Ima se utisak da je to jedna veoma zrela muzika tesana vekovima; muzika sa neophodnim tajnama bakinih recepata.
— Kojim putem biste voleli da nastavite da koračate kao muzičar u budućnosti, a kojim želite da korača argentinska muzika?
— Najbolji put je nepoznat, onaj koji moramo da otkrijemo. Želim da imam hrabrosti da nastavim da otkrivam svoj put, i ka svojoj unutrašnjosti, nastavljajući i dalje da stičem veći senzibilitet. Za Argentinu želim isto, za svet takođe.
Više o Lukasu Koanu možete saznati ovde
Razgovor vodila Sonja Kalajić
