Аргентинска популарна музика између уметничког сензибилитета и диктата глобализма

По чему препознајемо Аргентину на музичкој мапи Латино Америке, а да то није само танго? Како се чува аутентичност упркос јаким глобалистичким струјама? Како се Аргентинци оријентишу у светској културној кризи и која је тајна неодољивог и непоновљивог звука „Тубатанга“? О свему томе и о мноштву другог говоримо у ексклузивном интервјуу са Лукасом Коаном, аргентинским композитором, гитаристом, лидером Лукас Коан квинтета и чланом светски познатог танго квартета „Тубатанго“.


Лукас Коан

С популарном музиком Аргентине светска јавност данас је суштински мало упозната. Ваша земља се углавном повезује са музичком танга, електро танга или евентуално са музиком Мерседес Сосе. Ипак, ваша музичка култура је несвакидашње богата и занимљива али се чини да не налази пут до славе коју уживају неки други жанрови, других земаља. Који су по Вама главни узроци тога? Који су данашњи критеријуми популарности и да ли постоје начини да се то промени у корист Аргентине?

— Мислим да у свету постоје различити музички кругови и безброј жанрова. Разговор о популарној музици је универзум који је тешко обухватити и дефинисати. Могли бисмо да направимо неке поделе. На пример, популарна музика за масовну употребу. У овом случају постоји очигледна превласт тржишта. Стилови и жанрови, мање-више традиционални, мање-више фолклорни. Музика која се креће од попа, до свих његових грана: хип хоп, реп, трап, регетон, музичка комедија итд. Мислим да у овом случају фолклорни корен сваког жанра има тенденцију да се разводни, али не у потпуности и више на начин да се такав продукт зачини, као када конзумирамо храну из различитих земаља, иако често немају нарочите везе са том регионом. Укратко, произилазе из логике која није музичка или уметничка. У овом случају, по мом мишљењу, не налазимо да је одређена земља или преовлађујући стил распрострањенији од других, јер оно што преовладава је глобализована култура и оно што генеришу алгоритми који бирају публику и садржај. Даље, логика ових производа је да се раздвоје и диференцирају у маси понуде како би били продати, тако да иако масовни, чине увек феномен индивидуалног изражавања.

На другим путевима налазимо музику са фолклорним кореном, па макар то био и урбани фолклор, рок фолклор итд. Реч фолклор говори о колективу. Колектив у свом управљању, у свом стварању (док се историја фокусира на уметност) има логику која је конститутивно супротстављена масовном производу, појачаном наметнутом презентношћу и дељењем. Мислим да је логика тих канала да ма колико велики уметник или стил био, мале су притоке по броју људи. Постоје изузеци, а то су неки етаблирани бендови или уметници, али, по мом мишљењу, то је веома мали проценат музичара. Мислим да је на овим каналима присутна права аргентинска музика. Појављује се на фестивалима, концертима и још много тога. Оно што се дешава је да због тога што није у мејнстриму – барем не сада – стоји у измаглици. У Аргентини постоји веома чврст и веома креативан независни уметнички круг, у свим уметностима, само морате знати где да гледате, или слушате.

Утицаји различитих култура представљају опште место популарне латиноамеричке музике. Ипак, аргентинска музика има своју специфичност у много погледа. Које су по Вама основне карактеристике којима се она издваја на музичкој мапи Латино Америке?

— Оно што разликује аргентинску културу од остатка латинске Америке је снажна европска имиграција крајем 19. века, углавном шпанска и италијанска, а посебно у граду Буенос Ајресу. Танго је рођен из те имиграције заједно са другим афроамеричким утицајима. Европска имиграција такође има свој утицај на део аргентинске народне музике, заједно са различитим домородачким утицајима у региону. Ово говорим као разлику у односу на, рецимо, Парагвај. Оно што аргентинску музику чини тако посебном, мислим, има везе са тим, са разноликошћу порекла у комбинацији са географском чињеницом да се налази мало јужније, стварајући изолацију која омогућава одржив раст, помешан са неком врстом нама карактеристичне тврдоглавости и драматичности, понекад претеране.

Колико аргентинска држава подржава развој културе и посебно – популарне културе у задњих десетак година? 

— Подршка државе је једно, а Владе друго. Иако је постојала јака политика за стипендије, конкурсе и подршку, а неколико државних субјеката је радило са веома добрим учинком за оне који су успели да приступе њиховим бенефицијама; учинци су трпели драстичне промене на основу различитих влада. Због тога није лако одржати средњорочне и дугорочне пројекте. Међутим, ако упоредим са другим земљама у региону, подршка култури у последњих десет година је велика у Аргентини.

Какви су изазови за младе ствараоце популарне музике у Аргентини данас и који су начини да се они превазиђу? 

— Велики изазов је економски опстати са нашом уметношћу. На уметничком и креативном плану, верујем да је изазов, бар за моју генерацију, да у моју музику органски укључим нове звуке и нове генерације. Технолошки и комуникациони скок ове ере произвео је велике промене на свим нивоима. А са тим долазе и велики изазови. Информације су вам на дохват руке, можете приступити свим врстама музике, преузети их, анализирати. Такође, снимате, едитујете, миксујете, мастеризујете у својој властитој кући из које исто и дистрибуирате, продајете итд. Проблем је што се лако можете изгубити у том мору које почиње да престаје да прави разлику између квалитетних и лоших радова. Мислим да ће изазов за нове генерације бити концентрација. Бити у стању да учиш и да не залуташ у мору информација, моћи да имаш солидно културно образовање. Такође, изазов је да се уметници лично окупе, јер у супротном постоји нешто што ће се изгубити, веома важно, а то је друштвена функција културе. Сходно томе може да се поправи и економски део, пошто, на пример, самостални музичари, иако имају групе које их окупљају, и даље су у већем недостатку посла, а пандемија је њихове наступе у великој мери десетковала.

Од 2005. сте члан чувеног Тубатанго (La Tubatango) састава који је један од ретких танго састава светског реномеа. Да ли је у томе помогла највише специфичност звука – због употребе тубе као инструмента, или нешто друго? 

— Мислим да је звук тубе заиста оригиналан у тангу. То није моја заслуга, већ заслуга творца групе у њеној оригиналној генерацији: бандонеониста Гиљерма Инћаустија. Имао је идеју да звук уличних група и фанфара раног 20. века пренесе у популарни камерни ансамбл. Такође, прилагођавајући звук смањеном формату. Ово је било од суштинског значаја, јер се танго у то време, касних 60-их, борио да преживи. Због тога је са великим оркестром било веома тешко радити, ако не и немогуће. Златно доба танга је већ било иза нас и морали смо да се „промешамо и поново дајемо“.

Међутим, оно што звук Тубатанга чини тако посебним није само туба, већ и начин на који се она користи, као бас и истовремено као солиста, и, као што сам рекао, инспирисан одређеним репертоаром и ритмом који јој више одговара, као што је танго-милонга. То је спора милонга, повезана са хабанером. Овај ритам нас враћа на сам почетак танга, пре појаве такозваних типичних оркестара (Las Orquestas típicas).

Укратко, цео овај ансамбл чини да група има јединствен, непоновљив звук.

Тангероси (танго плесачи) широм света, који долазе у Буенос Ајрес ради усавршавања, најчешће бивају импресионирани количином аргентинске продуктивности и иновативности. Чини се да се сваке године рађају нове плесне фигуре танга али исто тако и нови елементи уметничког израза у другим сферама уметности. Одкуда толики креативни набој на Вашим просторима?

— Аргентина је посебна земља на културном нивоу. Читаве књиге су написане да то објасне и то се стално ревидира. Стога, како бих резимирао, одлучујем се да истакнем неколико ставки које сматрам кључним:

·         Разнородно досељавање с краја 19. века.

·         Држава својим уставом позива свет да живи на њеном тлу.

·         Поседујемо јаку средњу класу, која производи и конзумира културу, посебно у неким регионима земље.

·         Имамо бесплатно образовање на свим нивоима и квалитетно. Уметничке гране нису изузетак.

Имали сте искуство писања примењене музике за аргентинске филмове и серију. Какво је то искуство било за Вас? Како гледате на Вашу музику у односу на другу аргентинску филмску музику? У чему би могли да Вас разликујемо, препознамо…?

— Мислим да моја музика има минималистички мирис и да је дубоко укорењена у мојој земљи. Садржи танго, фолклор, музику из Рио де ла Плате; такође одређену аргентинску осећајност. С друге стране, у мени се сусрећу сликарски рад моје мајке и очева архитектонска структура. То јест, пластичност и структура. То није лудачки изражено, али није ни приметно једноставним слушањем.

Склон сам једноставним оркестрацијама, јер верујем да су то најмоћније емоције. Иако су те емоције помешане, не живим их у њиховој комплексности, јер то налаже извесну рационалност која не чини поље моје музике.

Мислим да су то моји лични утицаји, а не толико утицаји других филмских или позоришних музичара. Сигурно ме је то што сам филмофил натерало да несвесно уградим одређене ресурсе. Дакле, није мој задатак да упоређујем себе, већ задатак онога ко слуша мој рад.

Како Ви лично превазилазите турбуленције које доноси модеран начин живота и да ли Вас омета овај свет у домену бављења уметношћу?  

—  Верујем да је свако „дете свог времена“. Претварати се да смо изван турбуленција како би створили окружење материце – идеал је који је уметник (и људско биће) увек имао. Али истина је да је то немогуће и њихова је дужност да буду у свету. Наравно, није добро ићи у другу крајност, у којој нас заокупља вртлог, посебно великих градова. Укратко, уметност одражава живот који водите, али не само индивидуално, већ и на друштвеном, породичном, глобалном нивоу итд.

Морате знати како да водите рачуна о отуђујућим димензијама: друштвеним мрежама, пороцима, различитим зависностима. Претпостављам да се то дешавало у свим епохама. Тек сада постоје много суптилнији механизми контроле, продаје производа итд. За повратак на осовину користим кунг-фу, чи кунг и тајђићуен. Свакодневно се бавим вежбањем и предавањем ових дисциплина које ме заокупљају подједнако или чак више од музике. Медитација је такође одличан алат који препоручујем. Али како год, велики је изазов шта год нам живот доноси.

Једном приликом сте рекли да што сте старији имате тенденцију да пишете једноставнију музику. Да ли нам можете рећи откуда такво настојање? 

— То једноставно долази без напора. Без напора да се импресионира сложеним идејама, структурама и фразама. Као што сам раније рекао, верујем у једноставност, јер је то оно што ми долази када слушам, осећам или видим уметност. Самоспознаја води до веће осетљивости према себи, а ја волим директне ствари, без заобилажења. Ту и тамо нека игра, неки мали музички обрт, али то није одлучујући фактор мог музичког дискурса. Када душа вибрира, то значи да сам на правом путу.

Какав је Ваш поглед на европску етничку и популарну музику, нарочито на балканску и српску? Да ли вас нешто од свега тога инспирише?

— Искрено, не познајем је дубоко. Колико сам чуо, свиђа ми се њена енергија. Има се утисак да је то једна веома зрела музика тесана вековима; музика са неопходним тајнама бакиних рецепата.

Којим путем бисте волели да наставите да корачате као музичар у будућности, а којим желите да корача аргентинска музика?

— Најбољи пут је непознат, онај који морамо да откријемо. Желим да имам храбрости да наставим да откривам свој пут, и ка својој унутрашњости, наставлјајући и даље да стичем већи сензибилитет. За Аргентину желим исто, за свет такође.

Више о Лукасу Коану можете сазнати овде

Разговор водила Соња Калајић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *