Оболели од рака добијају препарате захваљујући фондовима социјалног осигурања, а радници у областима „сиве економије“ имају проблема са лековима. Социолог и економиста, професор Универзитета Ла Матанза, члан синдиката Сутеба Матанза Андрес Мачука, посебно за издање „Два Југа“, на личном примеру објашњава одакле су се појавиле гласине о несташици лекова за оболеле од рака и у чему је заправо проблем.
Као секретар за здравство синдиката Сутеба Матанза, имао сам прилику да учим од великих учитеља о решавању проблема здравствене заштите у нашој земљи. Овај проблем није туђ ни Србији ни другим земљама света. У области здравствене заштите, мултинационалне компаније и пре свега свет, дали су нам до знања, као што су радили у случају пандемије 2020, како држава себе потпуно ослобађа од трошкова на лекове за хроничне болеснике од рака, леукемије или шећерне болести, или других врста болести.
Фармаколошка резерва Сједињених Држава, Америчка медицинска федерација, чак има потешкоћа са присуством државе у америчкој привреди, империјалистичке силе која исповеда либерализам за друге, а не за себе, суочена с влашћу фармацеутских компанија. Болујем од рака, активан сам и не могу без лекова. Доприноси за социјално осигурање су ми омогућили да примам онколошке препарате који су ме спасли и подржавају моје здравље. Извештаји у штампи о несташици лекова су вероватно посвећени недостатку онколошких препарата у неким државним болницама, али то је повезано с тим што се држава немарно односи према контроли коју је дужна вршити над препаратима. Њихове цене су превисоке, организације социјалне заштите попут IOMA их још увек плаћају, и ми смо врло забринути управо зато што је наступио час у коме постоји општи недостатак приступа основним лековима, нарочито лековима против рака, од стране организација за социјалну заштиту радника, и од стране државе, за становништво које ради у „сивој економији“ – не даје доприносе и нема организације социјалног осигурања, па стога зависи од државних болница.
